Ja sam 1918. otišao iz Zagreba iznuren. Osećao sam da je jedna Evropa potpuno propala, ali da se i jedna nova pomalja, isto tako krvava.
Pa ipak, kao svaki mlad čovek toga doba, ja sam mislio da je sad, ili nikad, kucnuo čas stvaranja jedne Jugoslavije koja će biti naša. Iako sam ćutao, i samo slušao, na tadašnjem ringenšpilu Zagreba, šta političari govore, ja sam mislio da je došao kraj našim patnjama. Ni sanjao nisam da će ta nova država, kroz dvadeset i tri godine, da se, kao Austrija, raspada i da će imati, ponova, iz krvi, da se stvara.
Bio sam, kraj svega, tipični pompije (pompier) svog vremena.
Čitalac je možda, stekao uverenje, iz ranijih komentara, da sam ja, sa površnošću ženskara, romantičara, proveo rat u nekoj vrsti literarnih halucinacija. Čitalac se vara.
Ja sam, sa seljačkom prostotom filosofiranja, bio došao do čvrstog uverenja, u svom životu krdžalije i austrijskog mercenairea, da je najbolji lek za sve nedaće našeg naroda jedna svoja država.
Otuda kod mene to rodoljublje, tada, kao neka vrsta ludila.
Železnice su, u prečanskim krajevima, bile prekinute. Jedva stižem, nekako, do Novog Sada, gde mi se i brat bio vratio, u onu istu sobu, u Salajci, iz koje sam potrčao na ispraćaj srbijanskih glumaca, i komičara Buce.
Novi Sad je bio već oslobođen, a oslobođenje je izvršeno od trupa, sastavljenih, na brzu ruku, od zarobljenika, Srbijanaca, iz zarobljeničkih logora. To je bila jedna od najveselijih farsa rata.
U zgradi Opštine, međutim, Kašanin već drži literarna predavanja i govori o veličini poezije Dučića.
Ja sedim među slušaocima i slušam to, bez ikakve zavisti, još uvek u pohabanom odelu bivšeg oficira i niko me ne poznaje i niko ne zna. Samoća nepoznatog pesnika je jedan od najdubljih doživljaja pesnika.
Posle dva tri dana rešavam se da idem i iz Novog Sada.
Maska, koja mi se iz perspektive romantizma, u Beču, činila lepa, čini mi se sad, u oštrom osvetljenju realnosti Vojvodine, smešna. Moji stihovi iz Savremenika, za koje sam mislio da se mogu deklamovati sa barikada, izgledaju mi sad, kao za žednog u Sahari, neka limunada.
Rešavam se da odem materi, u Ilanču, i prezimim u sirotinji jednog, zapuštenog, osiromašenog, izginulog sela.
A pošto su i brodovi stali na Dunavu, idem u Ilanču preko Temišvara, gde moja mati ima, na groblju, pored groba mlađeg Radičevića, grob svoje ćerčice, koja je umrla posle jednog pada sa klupe, za šta je bila kriva jedna dadilja, i grob svog malog sina, koji je umro posle jednog pada iz dečjih kolica, za šta sam kriv bio ja.
Moja mati nikad nije bila zaboravila ta dva groba.
Pored srbijanske konjice, u Temišvar su, tada, bile ušle i rumunske trupe i svi su hoteli bili puni rumunskih oficira. U uniformi boje sladoleda.
Prolazim kraj kafana, kraj kojih sam prolazio u detinjstvu, i kraj Pozorišta, u koje sam, išao. U uniformi izgužvanoj bivšeg oficira, i tražim prenoćište.
Gde god zapitam, nailazim na grupe napudrovanih rumunskih oficira, sa francuskim kapama.
Prenoćišta su skupa.
Iznenada, na ulici, čujem kako neko viče moje ime, pa nalazim jednog svog zemljaka koga znam iz Galicije. On je sad u velikoj, beloj, šubari Kozaka. Bio je zarobljen u Rusiji, pa se vraća sa činom praporčika. Vodi sa sobom i nekog, belog, Rusa, kome svaki čas dovikuje: „Vjatka, drž’ fason!“
Taj me zemljak grli sa suzama u očima i kaže da smo se, iz Galicije, vratili smo nas dvojica, Ilančana. Docnije saznajem da nas ima i više. Jedan mi se i sad javlja, iz Beograda.
Moj Kozak kaže da soba u Temišvaru nigde nema, ali da se lepo može prenoćiti u salonu jednog bordela, „Srebrnog salona“ („Silbersalon“). A kad na mome licu primećuje znake gađenja on me tapše, kao medved, po leđima, pa viče da ne moram, ako neću, da spavam sa devojkama. Na njih čekaju čitavi ešaloni oficira.
Idemo, dakle, u salone tog bordela, gde je založeno, toplo, i gde se igra. Moj Laca otkriva i jednu grupu Srbijanaca. Oni su sasvim drukčiji nego onaj oficir u Komandi mesta, Zagreba. Grlimo se i ljubimo kao braća i moj Laca naređuje, revolverom, da ustanu, Rumunima. Veli, sad će da se peva naša himna. Pevamo zatim „Oj Srbijo, mila mati“, a Rumuni ustaju vrlo učtivo.
Ja onda hoću da komplimentiram rmpalije Colovića na njihovom gonjenju neprijatelja, od Soluna do Temišvara, pa velim: mora da je bilo teško. Oni se uspijaju kao nova mlada i vele: dobro da se jednom svršilo. Okilavilo se.
Zatim se opet grlimo i ljubimo i pevamo Tamo, daleko. A čim to zapevamo, poteku suze.
Noć koju smo, zatim, priredili bila je burna.
Ja sam od tog napravio jednu prozu, kao iz Kuprina, i štampao sam je posle u Beogradu u jednom listu (Progres, 1920). Policija je taj broj zabranila i zaplenila. Nikad nisam uspeo da dođem do jednog broja tih novina u kojima je ta stvar bila odštampana. Pošto je ta stvar imala za naslov Raj, moj izdavač, Cvijanović, pitao me je, preko pisma: šta sam to koga vraga napisao. Šta bi tek bilo, veli, da sam pakao opisivao?
Tako sam, zauvek, otišao iz Temišvara.
Stižem, idućeg dana, i do Vršca, i do Alibunara, a odatle se javljam materi, preko telegrafa.
Vozovi ne idu, a sneg pada.
Idem, zatim, kolima do Ilanče, drumom nad kojim grakću vrane, ravnicom mojom, koja je sad pusta i nema kraja. U tom zimskom večeru ceo moj dotadanji život čini mi se jedna fantazmagorija.
Život krdžalija.
Pri ulazu u Ilanču dočekuje me, kao humka, stričeva crepana, ali utonula u zemlju, u blato, ugašena. U ogromnim pećima ne gori više, kao za vreme mog detinjstva, vatra ispod trideset hiljada crepova i trideset hiljada cigalja.
Vidim na brdašcu i padinu dedinog vinograda. Mati ga je prodali. Kola mi prolaze i kraj siromašnih, zavejanih kuća mojih napoličara i rođaka. Mnogi među njima neće se vratiti više, nikada.
U daljini se pojavljuje, najzad, park, pun jorgovana leti, i česma, koja večno šumi. Prem mojom kućom, vidim da stoji prava, koščata, jedna stara žena. Koja čeka.
To je moja mati.
Kad je uzimam za ruku, osećam kako joj ruka drhti i kako se sva stresa. Ne plače, ali zamuckuje, dok mi kaže: samo kad je još to dočekala, samo kad sam se vratio, samo kad smo se vratili.
Ona se trudi da se nasmeši.
Otvara se zatim teška, ogromna kapija, ali mi pas u susret ne istrčava. Izleće samo nekoliko golubova. Mati mi kaže da je moj seter, Mura, poslednjih dana, pri pomenu mog imena, stalno cvilela, ali da nije izdržala. Ja se onda sećam kako su me fratri, pijaristi, učili kako pas crkava, čovek mre, a samo u Epaminondi ima duše. Meni se to više ne čini stvar sa, ovim sigurna.
Ja sam se te zime krio u svojoj kući i nisam želeo da vidim nikoga, niti da mene ma ko vidi. Međutim, kad se raščulo da sam se vratio, nagrnu u kuću gomila mojih rođaka i Ilančana. Jedni tvrde da su pobratimi mog pokojnog strica, drugi da su sa Tomom drugovali od detinjstva, najzad, neke žene tvrde da sam bio, u Galiciji, sa njihovim sinovima. Donose mi kolača.
Svi ti moji zemljaci, Ilančani, mirni su, raspoloženi dobro, i mirišu na kožuh. Ne tuže se, ne jadaju, i nisu nimalo melanholični. I kraj tolikih koji se nikad više neće vratiti, kolo igra svaki dan u parku. Putnici me pitaju: šta sam se toliko smrznuo? Vele, da iziđem, međ svet, sve će dobro biti.
Pozdravljaju me, kažu, iz Itebeja, Crnjanski. Vele, mogu li da se setim svatova, kad se ženio Milan Crnjanski, i kad sam i ja došao u Itebej, iz Temišvara, pa su mi se čika Ignjatovi ajgiri oteli? A sećam li se strine, koja je imala običaj da ređa jaja, na krevetu, pod jorganom, u gostinskoj sobi, u koju niko nikad ne ulazi. Pa se neko uvukao tamo kad strine nije bilo kod kuće, i napravio kajganu, da je Itebej i sad, grom ga spalio, pamti.
Njihov se smeh ori.
Posle, u noći, dok napolju urliču psi, mi sedimo sa svećom na stolu i mati mi priča kako su je mučili snovi.
Sav novac koji je mogla da nabavi slala je meni. Ona se hranila golubovima i šljivama i jagodama, koje smo imali u bašti. Sanjala me je skoro svake noći, na žicama, u krvi.
Vikala bi u snu i probudila se vičući.
Zatim mi gleda u oči, usne joj drhte, miluje mi ruku, pa se smeši.
Miloš Crnjanski