Ostrvom se naziva ono kopno koje sa svih strana opkoljava more. Definicija je egzaktna; ipak, kada sam prvi put bio na ostrvu, gde sam se ispeo na brdo i svuda naokolo ugledao vodu, bio sam zapanjen. Sasvim je to drugo od definicije; bio sam tronut.
Stanovao sam tu dve sedmice i svako popodne, kada bi minula žega, odlazio sam na brdo. Sedeo sam na stepenicama pored male kapele u opojnom mirisu žutog ruzmarina. Čitao sam, najčešće glasno, da i more čuje. I kada bih pogledao, pogledom sam pratio naokolo ivicu obale, smejao se i ponavljao: ostrvo.
Jugoistočno, na ivici horizonta nalazio se grad. Danju bi se gubio u izmaglici, samo je vidljiv bivao u sumrak kada bi se palile svetiljke. Na ostrvu je živelo sto pedeset ribara, brod je dva puta sedmično donosio poštu, i tako su moja jedina veza s kulturnim svetom bile ove daleke svetiljke. Nije mi to smetalo i nije me zanimalo; jednostavno sam primao k znanju da onamo živi dvadeset, ili već koliko, hiljada ljudi i obavljaju uobičajene ljudske poslove.
Okrećem se prema ribarskom selu. Do poslednje kuće pristižu ručna kolica natovarena drvima. Čovek zaprti cepanicu na rame, nosi deset koraka i spušta. Vraća se, zaprti i drugu cepanicu, odnosi, spušta. Isprazni kolica. Onda jednu oblicu ponovo uzme, položi na kozlić. Skida testeru s eksera pored vrata i spušta na oblicu. Kada istesteriše cepanice, ponovo uzima deo, stavlja ga na panj, uzima sekiru, iscepa drvo i odloži sekiru. Pokupi nacepana drva, ubaci u korpu, uzima korpu i unosi u kuću. Znači ukratko: vadi, unosi, uzima, skida, odnosi, skuplja, unosi.
Jednom sam posmatrao kako se gradi veliki gvozdeni most kojim će prolaziti železnica, kola, automobili, ljudi, vojska. Radnik uzima ekser i zakuca. Skida s kola metalnu ploču, odnosi na most i spusti. Preuzima je drugi radnik, podiže, spušta. Vadi ekser iz kutije. Stavlja ga u vatru. Kada je užaren, vadi ga, stavlja na most i zakuca. Samo zato da bi čovek preko mosta preneo ono što je izvadio i stavio i skinuo i preuzeo i spustio. Ili zamišljam šta radim ujutru kada ustanem: otkrivam noge ispod pokrivača, skidam spavaćicu, uzimam krčag, sunem iz njega vodu, vratim krčag, uzmem sapun, nasapunam se, sunem na sebe vodu, uzmem peškir, spustim ga, uzmem čašu, stavim pastu na četkicu, stavim je u usta, onda sve izvadim, oblačim odelo i obuvam cipele, stavljam stvari u džepove. Ukratko: uzmem, spustim, izvadim, stavim, svučem, odnesem, skinem.
O tome sam razmišljao tamo na ostrvu, na vrhu brda, u sumrak, bez naročite melanholije ili zluradosti, dok sam posmatrao upaljene svetiljke i premišljao o tome šta li tamo radi više hiljada ljudi na tako skučenom mestu. Šta li radi? Nastavljaju uobičajene ljudske delatnosti. A kakve su te ljudske delatnosti? Slaganje drva ili gradnja mosta ili oblačenje. Drugim rečima: vadi, unosi, uzima, skida, odnosi, skuplja, unosi. Mnogi više i neuobičajeno, nego strpljivo, s oduševljenjem, ozbiljno, s ubeđenjem, po mnogo čemu s vanrednim znanjem, s uvežbanošću, ponosito, profesionalno, ali vade, unose, uzimaju, skidaju, odnose, skupljaju, unose. Tom delovanju obično pripisujemo smisao. Ako nas omete neko, u stanju smo da se naljutimo, ako nam se prigovori, trudimo se da to ispravno naučimo. Beba već uzima majčino mleko, stavlja u svoj stomak i odbacuje višak. Uzima i ostavlja zvečku. Kasnije u školi uzima pero, stavlja u mastilo, stavlja na hartiju. Sve je to izvanredno važno.
Bez ironije.
Bela Hamvaš