Fenomeni

Miloš Crnjanski i Anica Savić (Rebac) u svetlu Crnjanskove intertekstualne autofaktocitacije [Tema: Crnjanski]

Ka predmetu istraživanja

Razmatranje teme neophodno je otvoriti ukazivanjem na duboku korelaciju između pesnikove biografije i njegovog dela za koju je i sam tvrdio da je neminovna, upravo u skladu s njegovom životnom filosofijom i stvaralačkim kredom – sumatraizmom . „Nikada nisam verovao da sudbina čovekova zavisi, recimo, od nekog cveta u Kini, već sam kazao da ono što mi radimo, što mi doživljavamo, što mislimo i osećamo, da to ima uticaja negde daleko a ne znam gde, pa sam rekao na Sumatri […] Mislim da postoji jedna tajanstvena veza između onoga što mi radimo i što nas čeka; sudbina se ne može protumačiti drukčije. Vi ne možete da protumačite izvesne događaje u životu, a da ne pomislite, pazi kako je to čudno, baš to mi se dogodilo […] Ako hoćete jednu figuru, onda morate da kažete da je sve jedna veza, ogromna svetska veza koju ja dokazujem u istoriji i u nauci […]” (Crnjanski, 1999-b: 560; kurzivom istakao autor teksta). Sumatraizam je, dakle, zasnovan na viziji kosmičke harmonije. Ideja o opštoj povezanosti svih stvari, na sumatraistički način, u kojoj su mnogi istraživači videli sličnost s Jungovom teorijom sinhronociteta, utemeljena je, dakle, u uverenju da čovekovo delovanje utiče na univerzalnu konstelaciju sveta. Čak i ako nam se neki događaji učine slučajnom posledicom nepoznatih uzroka, moguće je da su pravi pokretači tih zbivanja neke naše ranije aktivnosti, ili doživljaji.

Crnjanski je to nadahnuto formulisao: „Život je večan, i mi smo u njemu kao žuto lišće […] nad nama lebdi jedna sudbina, jedna je izvesnost, povezanost života. I to povezanost koja ne napušta nikada […]” (Crnjanski 1991: 216–217). Ova ideja metamorfozira i razvija se dalje, vezujući se za aspekte ličnosti i njenog karaktera. Svaka naša odluka pokreće lanac veza kojima smo okruženi: „one neminovno donose nekakve posledice, čiji smisao, najčešće, ne razumemo u potpunosti, ali smo participirali u njihovom pojavljivanju, bili aktanti njihovog događanja. Ovakvo shvatanje čovekove sudbine je u korelaciji i sa Heraklitovim mišljenjem, koji je, opet, sledio naum pitagorejaca kada je njihovu ideju sažeo u krilaticu „karakter je sudbina čovekova” (Milošević 1996, 111). Dakle, složićemo se, ideja o tananim kauzalnim vezama svega postojećeg nije otkrovenje Miloša Crnjanskog, ali je način kako je tu esencijalnu misao reaktualizovao i artikulisao kroz svoju sumatraističku poetiku – veoma originalan i inspirativno otvoren za nove semiosferne dijaloge.

Zar onda, upravo u duhu sumatraizma, nije sledstvena tesna korelacija Crnjanskovog života, njegovog pogleda na svet i njegovoga dela? Već u Dnevniku, njegov Dvojnik za sebe veli da je „Sumatraista, a tvrdio je da sve što se uradi, negde, daleko, na jednom ostrvu, ostavlja trag” (Crnjanski 1996: 39); da od nečijeg „strasnog osmeha dobija jedna crvena biljka na ostrvu Cejlonu snage da se otvori”( 39). Govorio je „da njegova dela zavise od nekog rumenog drveća što ga je video na ostrvu Hios”(39). „Osećao je da je njegov život samo rumene jedne biljke radi na Sumatri” (42). U društvu je ponavljao „Gospodo, smešite se možda će to neko na Sumatri osetiti” (Crnjanski 1996: 44). Crnjanski dosledno, do kraja, ostaje sumatraista, tako da i u svojim zrelim godinama korespondira s pozicija sumatraističkog doživljaja sveta. Primerice, u prozi Kod Hiperborejaca, na mnogim mestima isijavaju njegovi sumatraistički signali: „Ja ne kažem uticaj. Kažem veza” (Crnjanski 1966-a: 353). „Sve je u vezi […]” (Crnjanski1966-a: 337).

U skladu s rečenim, podsetimo na to da je za Crnjanskog pozitivistički pristup studiranju umetničkog fenomena veoma bitan, upravo zbog toga što se, smatrao je, biografska faktografija autora, u najopštijem, sumatraističkom smislu, opalescentno reflektuje, kako u estetskom procesu stvaranja, tako i u samom estetskom predmetu – delu. Bio je gotovo opsednut ljudskim sudbinama. Tako, neretko, on priznaje da ga kod umetnika, mnogo više od dela, zanima njegov život i njegova tajna, pa ističe: „Uveren sam, ne znam zašto, da nevidljivi uticaj pesnikovog života ima dublju moć, dublju od njegovih napisanih dela” (Crnjanski 1999–a: 56). Stoga, kada je reč o Crnjanskom i njegovom delu, neophodno je imati u vidu činjenicu da je on u svojim istraživanjima, ali i poetskom oblikovanju svojih tema, respektovao pozitivistički pristup, uočavajući značaj autofaktocitata koji su, u metodološkom smislu, doprineli, primerice, da Crnjanski, studirajući, biografiju Mojsijevog, Davidovog i Hristovog umetničkog oca u mermeru, na freskama i slikama, bolje razume tajne Mikelanđelovog stvaralačkog postupka. „Iako sam, i ja, posmatrao godinama dela Mikelanđela, bez razmišljanja o njegovom životu, ja sam ih dublje razumeo tek kad sam počeo da tražim, o njemu, i njima, fakta, iz njegovog života i njegovog vremena” (Crnjanski 1981: 15). Respektovanje pomenutog Crnjanskovog istraživačkog stava, koji je i sam višestruko potvrdio svojim izučavanjima života i dela Mikelanđela Buenorotija, ali i drugih stvaralaca (Njegoš, Direr) uticalo je na to da se, po principu similis simili gaudet, metodološki odredimo i odlučimo da njegova dva referentna teksta (pesmu Rastanak kod Kalemegdana i jedno pismo Anici Savić) – pokušamo da protumačimo s pozicija njegove autobiografske faktocitatnosti. To činimo s ciljem, da pokušamo da razotkrijemo njihovu „tajnu” i odgovorimo na pitanje o kome je reč u Rastanku: „ […] da li je reč o ženi koja postoji ili koje nema, da li je to imanentna vizija žene ili literarna realija” (Baščarević 2009: 625).

Tajna Kalemegdana

O bogatom transliterarnom autocitatnom „susretu s tekstovima života” u delu Crnjanskog svedoče, između ostalog, sledeće autobiografske epistolarne i odgovarajuće pesničke slike. Pred nama je, dakle, nova vizura odgovarajućih tekstova Miloša Crnjanskog, nastala iz istraživačke zapitanosti nad nevelikim pismom, adresiranim Anici Savić u jesen 1919, i pesmom Rastanak kod Kalemegdana iz zbirke Lirika Itake, takođe iz 1919:

Pismo Miloša Crnjanskog Anici Savić7

„Nisam iskao dozvolu da Vam mogu pisati, jer bi me bilo stid ikad da molim, ali ja Vas isuviše poštujem, bićete to već primetili, a da bi smelo da Vam bude neprijatno što lako kršim obećanje.
Vi se ni sad nećete čuditi, ako Vam dolazim sa molbom da mi date časak dva vašeg vremena što će te ga u Beogradu provesti van vašeg kozmosa, jer vaš razgovor, svi Vi, isuviše ste fina za jedno zaleđe svakidašnje, salonsko i banalno. Radovao bih se kada bi mi do pustili da sa Vama sa Kalemegdana pogledam na daleke šume… Više godina ste za mene jedna pesnikinja koja zna više nego iko od kad je Dante umro o nebu – a sada Vas poznajem i tiha mirna linija vašeg govora, misli, pokreta ovija se oko mene i daje mi iluziju da sve što iz daljine gledam prilazi. Sve ovo Vam rekoh samo zato da znate da Vam se niko tako duboko ne klanja kao Crnjanski” (oktobar 1919). (Ast 2002: web)

Rastanak kod Kalemegdana8

Rastali smo se
i sišli iz grada.
Kao dve suze, kad naporedo
kanu,
sa naboranog lica.
Na vodi su nas čekale lađe.
Tvoja ode prva.
Moja obilazila ostrva.
Sedeo sam poguren i crn,
pust,
kao Mesečeva senka.

(Crnjanski, 1965-a, 54)

Da li je Pismo, u kome se Crnjanski, očigledno, udvara Anici Savić, znak početka, a Pesma znak kraja jedne neispričane priče, tajnovitog odnosa između Anice Savić i Miloša Crnjanskog, kada su oboje imali po 26-27 godina? Koincidencije, na koje će u radu biti ukazano, zaista su neobične i upućuju na veliku mogućnost pozitivnog odgovora na ovo, reklo bi se, gotovo retoričko pitanje.

Mladi, obrazovani, samosvojni, a strasni i plahoviti, pritome dovoljno zreli da uveliko razmišljaju o braku, uobičajenom modelu življenja u građanskoj kulturi onoga doba, u kojoj su oboje odnegovani. On u Beograd, u proleće 1919, stiže iz Ilandže, „gnevan, bučan, spreman na književničke okršaje i bojeve” (Popović 1980: 44). Stanuje na Dorćolu, a hrani se u jednoj pivari u Dunavskoj ulici. Nastavlja studije na beogradskom Univerzitetu, upisuje uporednu književnost sa teorijom u kombinaciji s opštom istorijom, a priznata su mu dva semestra sa univerziteta u Beču (up. Popović 1980: 44–54). Kalemegdan mu je nadohvat ruke, uvek. Te, 1919. godine, pokrenut je „list-časopis Dan” za koji Crnjanski „redovno piše” (Popović 1980: 51), a zna se da u njemu, te godine, „početkom novembra vodi kulturnu hroniku” (Popović 1980: 52). U to vreme kontinuirano priprema i doteruje rukopis Lirika Itake pa je, zbog toga, često sa izdavačem Svetislavom B. Cvijanovićem (Popović 1980: 45). Lirika Itake će izaći iz štampe, negde od novembra, pa nadalje, pod sam kraj iste godine.

Crnjanski skreće na sebe pažnju bučnim reakcijama u razgovorima o literaturi. Obučen je u „’ostacima odela austrijskog oficirai baskijskom beretom na glavi’” (Popović1980: 45). Sav, takav „bio je veoma zapažen u društvu devojaka”(Popović1980: 45) sa kojima je čini se, rado „flertovao”10. Gotovo je sigurno da se sa njima viđao i na Kalemegdanu. Međutim, da li je svaka dolazila lađom? Takođe, nije realno očekivati da je, u periodu od svega oko pola godine, tačnije od proleća do novembra–decembra 1919 (taj vremenski period je u fokusu pažnje) – postojalo mnogo devojaka kojima je Crnjanski „više godina” bio fasciniran zbog velikog znanja i sa kojom je silno želeo da se sretne na Kalemegdanu. Ipak, samo je jedna među njima „pesnikinja koja zna više nego iko od kad je Dante umro […]”11. Niti je svakoj davao do znanja da joj se niko „tako duboko ne klanja” – kao on!

U tom i takvom kontekstu, a sudeći po Pismu iz oktobra, direktni susreti Anice Savić i Crnjanskog bili su aktuelni, čini se, relativno kratko, te jeseni 1919, verovatno samo baš u oktobru, eventualno i novembru, do pojave Itake. Sa, između ostalog, dvema indikativnim pesmama (Rastanak kod Kalemegdana i Reljef sa likom Dantea) koje, čini se, implicitno svedoče o neuspeloj emotivnoj vezi dva snažna individualiteta u kojima ključa vitalna energija erotizma strašću zrele mladosti. Možda i o svežini, vrelini neuspeha i prevarenom očekivanju Crnjanskog kada je reč o njegovim nadanjima vezanim za Anicu Savić. Mora se priznati, da u tako kratkom periodu, jedva tek dovoljnom za jednu Mesečevu menu – nije bilo vremena da Pesnik napravi ličnu distancu od strastvenog Miloša Crnjanskog, koji jednu pesmu obavija velom tajnovitosti, a drugu „pečatira” javnom posvetom.

Čini se da je između Anice i Miloša početak bio dobar, da je obećavao i ulivao nadu; da je Crnjanskova molba iz pisama bila uslišena, a poznato je da je on „umeo oko žena”12 (Crnjanski 1996: 49). Išla mu je naruku i Aničina situacija. Njeni biografi ističu da je „teško pribavljala potrebnu literaturu za svoja istraživanja, na šta se često žalila u svojim pismima prijateljima, i inače se teško nosila sa malom sredinom u kojoj je živela (Novi Sad). Volela je Beograd i umetnike sa kojima se u njemu sretala” („Anica Savić-Rebac”: web). U to vreme, a gotovo zasigurno od oktobra 1919. (tako pokazuje Pismo), dakle, u Beogradu, „Anica i Crnjanski često su zajedno, kreću se u društvu pisaca oko časopisa Dan” (Ast 2002: web), rečju, čini se da su postali par.

Međutim, ono što je obećavalo potencijalnu srećnu vezu nije potrajalo. Ko zna zašto?!13 Biografska fakta svedoče da Crnjanski odmah naredne, 1920. upoznaje Vidu Ružić (SKM, god. II, br. 2, korice), sa kojom se venčao u oktobru 1921. „Anica Savić se venčala u proleće 1921. g. sa Hasanom Repcem14, službenikom Ministarstva vera Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca […] a sve do svoje udaje živela je u Novom Sadu”15.

Onima koji znaju kako se dvadesetih godina prošloga veka najčešće putovalo, znaju i da se na relaciji Novi Sad – Beograd, i obrnuto, najuobičajenije i najkomfornije putovalo baš lađom, Dunavom16. Zašto to ne bi činila i Anica Savić? Videli smo, njeni biografi svedoče – u Beograd je često dolazila. Kako? Upravo je istorijski fakat (lađa) iz stila svakodnevnog načina života, reklo bi se, jedan od dva krunska „transverbalna, izvanliterarna znaka” (Konstantinović, 2002, 16), koji Anicu Savić implicitno povezuju s Rastankom. Taj transliterarni znak (lađa) kao da je iz vreline Crnjanskovog opojnog zanosa simpatijom prema Anici, „uplovio” u suptilnost poetske patnje lirskog subjekta u Rastanku kod Kalemegdana, čije simpatije, čini se, nisu bile jednako uzvraćene. Jer lađa, u Pesmi, odnosi nadu, ona je i krunski svedok poetskog rastanka – kada se, možda, baš Anica, vraća za Novi Sad – lađom, i kada, pesma kazuje, za tu vezu nema budućnosti!

Šta je prethodilo ovom, za sada hipotetičkom rastanku Crnjanskog i Savićeve možda nam govori poziv u Crnjanskovom pismu:„Radovao bih se kada bi mi dopustili da sa Vama sa Kalemegdana pogledam na daleke šume […]”. Gotovo se sa sigurnošću može reći da je Anica prihvatila poziv i da je u Beograd, verovatno lađom, došla (možda baš zbog njega) da se sretnu na Kalemegdanu, kako joj je Miloš, u pismu, predložio. Ili je, možda, on bio samo jedan od mnogih sa kojima je Anica Savić želela da se vidi kada u Beograd dođe, a dolazila je, znamo, vrlo rado.

Kako god, Kalemegdan17 je upravo drugi krunski transverbalni izvanliterarni znak mesta, očigledno, ljubavnog susreta, koji živo korespondira s autobiografskim epistolarnim svedočenjem Crnjanskog, a koji je hronotopski okvir umetničke slike Rastanka kod Kalemegdana. A taj i takav Kalemegdan, nad kojim Crnjanski lamentira iz Kudn Biča (Cooden Beach), mnogo godina kasnije, 1956, iz izgnanstva, bio je nemim i hladnim svedokom mnogobrojnih patnji, pa i Pesnikovih, koje on još uvek pamti:

„[…] Tebi su naši boli sitni mravi.
Ti biser suza naših bacaš u prah […]”.

(Crnjanski 1965-b: 50)

Poznato je da, kada su emocije u vezi sa fenomenom duboke i snažne, onaj ko ih doživljava, taj fenomen iznova preživljava, težeći, čak i podsvesno, njegovoj što tačnijoj rekonstrukciji po mimetičkim uzusima, dakle, po što autentičnijoj matrici „originala”. Upravo nam na to ukazuje imanentni pristup analizi Rastanka kod Kalemegdana. U njemu se jasno zapažaju autocitatna fakta (od motiva, do situacija i konteksta) koja su od esencijalne važnosti za poetizaciju smisla Pesme i formiranje njenog transcendentnog značenja. Krenimo redom.

Na nivou kompozicije u celini, kao i na planu misaonih celina (sintagmatski nizovi u okviru stihovno-rečeničnih celina i diskursa pesme u celini), u pesmi je primenjen linearni montažni postupak svojstven hronološkoj eksplikaciji strukturnih elemenata. Konkretno, ovaj postupak, upravo poštovanjem hronološkog sleda fragmenata lirske slike, potcrtava njeno utemeljenje u životnoj realnosti. Kao da se pesnički subjekt nije mogao otrgnuti od težine zbilje, bremenite mukom rastanka koja je, barem po doživljaju samoga pesnika – oboma, tada, tako teško pala. Tim je više jasno da u ovoj pesmi Crnjanski potire distancu između lirskog subjekta i pesnika samog – sebe. Jer, stvar je posve lična, čini se tako sveža, kao otvorena rana! A kako i ne bi, kada se iz Pisma jasno vidi svežina i intencionalnost međusobnog odnosa Anice i Miloša, u jesen 1919, kada su njih dvoje „često zajedno” (Ast 2002: web) i kada upravo pomenuto pismo signalizira mogućnost da je Anica Savić, autofaktocitatnom korespondencijom, dala identitet tajanstvenoj ženi u pesmi Rastanak kod Kalemegdana.

Dabome, u vrsnoj pesničkoj reči, kakva Crnjanskova jeste18 u Rastanku kod Kalemegdana – nad prirodnojezičkim slojem imenovanja sveta postojećih stvari (motiva), a u kome je, pokazali smo, dominantno zastupljena transverbalna autofaktocitacija slike događaja iz ličnog života pesnika19 – sublimira sloj novih, opalescentnih poetskih značenja, smisaono transcendentnih i obogaćenih u svom pomeranju značenja ka univerzalno simboličkom. Sve se to, dakle, zbiva u procesu drugostepenog modelovanja20 a kroz sintezu elemenata simbolističke poetike.

Tako, semantičke komponente – rastanak, lađa i mesec – nesumnjivo znaci realiteta, u kontekstualnom gnezdu pesme poprimaju metaforičko-simbolička svojstva i, kao takvi, dominantno oblikuju auru transcendentnog, univerzalno simboličkog21 značenja Rastanka.

Iz života preuzet, izvanliterarni hronotop kojim pesma počinje svedoči, zapravo, o transliterarnoj korespondenciji izvanestetskih i transliterarnih autofaktocitata:

Rastali smo se
i sišli iz grada,

dat je kao suva, činjenična konstatacija, verovatno autocitatnog porekla – a predstavlja okvir pesničke drame koja dalje sledi, svedočenjem o tužnom kraju jedne, očigledno, ljubavne veze, s obzirom na to da lirski siže pesme nosi auru izgubljene ljubavi.

Referencijalno značenje rastanka, koje ono ima u naslovu pesme, u smislu činjenične realije, u kontekstu pesme poprima nova značenja, postaje metafora za emotivni gubitak lirskog subjekta – Pesnika, zasigurno, a barem, u tom trenutku, i za tajanstvenu ženu.

Razvijeno metaforično poređenje:

Kao dve suze, kad naporedo kanu,
sa naboranog lica,

svedoči o ispovednom tonu stihova pesnikove intime, ukazuje na posledicu bolnog rastanka koji je, očigledno, rezultirao sa zbogom, dakle, bez znakova srećne perspektive. Indicije ukazuju na to da su „stihovi nastali iz autentično doživljajnog pokrića i da su bolno-elegičnim senzibilitetom dobili posebnost i lirsku svežinu” (Baščarević 2009: 625).

Dalje, kontekstualnost sižea pesme preoblikuje referencijalno značenje lađe na vodi u metaforu za sudbinu i njenu neizvesnost. Tako je lađa, sada u metaforičnom značenju, centralni motiv druge strofe, u kojoj pesnik, putem slikovite alegorije, svedoči o sudbonosnom rastanku – svako odlazi svojim putem, u neizvesnost:

Na vodi su nas čekale lađe.
Tvoja ode prva.
Moja obilazila ostrva.

Njena lađa (sudbina), a na to upućuje mikrokontekst diskurzne situacije (između dva referentna stiha), kao da je već imala „naciljanu” orijentaciju. Njegova je, pak, lutala, obilazeći ostrva. Upravo ova alegorija kao da signalizira pravog gubitnika rastanka – pesničkog subjekta, alias Miloša Crnjanskog, koji kao da poljuljan i preplavljen prevarenim očekivanjima ostaje bez cilja, opustošenih emocija. Ona je, takođe, i prekognitivni znak Crnjanskog22 kada je reč o ličnim sudbinama pesnika Rastanka i tajanstvene žene (možda Anice?), a u vezi sa njihovim, kasnijim, izborom bračnih saputnika: Anica se prva udala, u proleće, a potom se Miloš oženio, u jesen – iste godine.

Udar bola koji je pesnik pretrpeo disperzirao je u sliku lamenta duševne pustoši zbog emotivnog gubitka, o čemu svedoče stihovi poslednje strofe:

Sedeo sam poguren i crn,
pust,
kao Mesečeva senka.

U mikrokontekstu strofe, ali i kontekstu ukupnog, ljubavnog sižea pesme, Mesec sa svojom aurom, senkom – poantira kao metafora za duboku tugu i samotnost, gotovo izgubljenost.

„Pust” – poredbeni sinonim za tugu koja, kao osnovna emocija, preplavljuje pesmu i podstiče njenu transcendentnost u sfere simboličkog – takođe svedoči o osećanju pustoši duše u kojoj se događa egzistencijalna bol pesnika. Jer, u srazmernoj korelaciji spram ove tuge zbog, za Crnjanskog, očigledno, znatnog, a čini se i neočekivanog emotivnog gubitka, svakako je erotski vatromet čulnosti u pesmi koju je Crnjanski, eksplicitno, posvetio Anici Savić. Upravo životno iskustvo pokazuje da snažan emotivni poraz onoga za koga važi da „ume sa ženama” deli tek tanušna nit od osvete ili, makar, žaoke, zbog povređene muške taštine, tako silno izražene kod mladih i samosvesnih, kakav je Crnjanski bio. Pa bio on i džentlmen. U prilog ovom zapažanju je indikat iz Crnjanskovog pisma Juliju Benešiću u Zagreb (1. novembra 1919) u kome mu, između ostaloga, gotovo ironično, ističe: „Ja vrlo volim rastanke, ali sa lepim rečima pri kraju” (Popović 1980: 53), da bi, naglašavam, u istom kontekstu, značajno primetio da: „ljubav prema ženama ne može biti cilj […]”, a poantirao tu priču o damama, podsećanjem Benešića na susret kada su njih dvojica „lepo večerali zajedno i govorili o Kasanovi” (Popović 1980: 53). Otkuda, u autobiografskom, izvanliteratnom tekstu, ta priča Crnjanskog o rastanku, i to o kakvom rastanku? I to upravo baš na samom početku novembra – kada se, već, može pretpostaviti da više nisu zajedno dvoje („Anica i Crnjanski”) koji su, prema ukazanim indicijama, još tokom oktobra bili „često zajedno” krećući se „u društvu pisaca oko časopisa Dan” (Ast 2002: web). Ovo su preočigledni intertekstualni signali o izvanestetskoj autofaktocitaciji i transliterarnom dijalogu: „događaja […] sižea […] sadržaja […] određenog modela mišljenja […]” (Konstantinović Intertekstu alna 18) uzetih iz teksta koji nije literaran (Crnjanskovo pismo Benešiću), odnosno preuzetih iz „teksta života” (Oraić, 25). Jer, „sve je u vezi […]” (Crnjanski1966-a: 337), pa dakle, i život pisca i njegovo delo.

Stoga, naznačene izvanliterarne indicije navode na mogući zaključak da je poljuljanost taštine, Crnjanskove, bila kratkotrajna, ali i spremna da deluje kada „rastanak” nema baš „lepe reči pri kraju”. A u Rastanku ih, znamo – nema!

Zašto Reljef ističe posvetu Anici Savić?

Dobro je znano da Crnjanski nije pisao u maniru salonskih pesnika, po šablonima i za odgovarajuće prigode. U prilog ovoj tvrdnji svedoči i jedno njegovo samozapažanje u pismu Ivu Andriću od 20. juna 1919, u kome Crnjanski priznaje, u gotovo ispovednom tonu: „[…] u životu se uvek pretvaram, na papiru nikad” (Popović 1980: 45). Ne, pod njegovim umetničkim perom, sve je duboki, autentičan lični doživljaj. Stoga, takav poetski doživljaj gotovo sa sigurnošću možemo pretpostaviti i u njegovom odnosu sa Anicom Savić. Taj odnos je, prema autofaktografskim indicijama, bio slojevitiji i složeniji nego što se čini jer je, izgleda, njegovu kompleksnost diskretno prikrio, ili prećutao i sam život. U početku, građanska kurtoazija i intelektualna uglađenost u pismu Anici Savić. Čitamo: Više godina ste za mene jedna pesnikinja koja zna više nego iko od kad je Dante umro […] – a sada Vas poznajem i tiha mirna linija vašeg govora, misli, pokreta ovija se oko mene i daje mi iluziju da sve što iz daljine gledam prilazi […] Sve ovo Vam rekoh samo zato da znate da Vam se niko tako duboko ne klanja kao Crnjanski” (Pismo Anici Savić).

Indicije, kao i direktna svedočenja Aničinih biografa, ukazuju na to da je ona prihvatila Crnjanskovo očigledno udvaranje: „Anica i Crnjanski često su zajedno, kreću se u društvu pisaca oko časopisa Dan” (Ast 2002: web). Zatim (iste, 1919. godine) u zbirci Lirika Itake, osim Rastanka, tu je i pesma Reljef sa likom Danta i to sa eksplicitnom posvetom Anici Savić23. Neobično, nakon tako kurtoazne uglađenosti u Pismu.

„Reljef sa likom Danta (Anici Savićevoj)

Kentavrima besnim malje u nosu
zatreptaše žudno, kopita im rosu
u mračne šume kad jurnuše dalje
ludim trkom sa viših pleća na kobile
prosu, po travi bludno.

Tvrđava zlatna gorela je i urlala.
Na žaru lomača jadra su buktala,
ropska vam mirisna tela
bludnim su vriskom nudeći se gola
pala, vijajući se oko mača.

Mostovi tanki zlatili se i sjali,
ko meseci na reci sa neba pali.
A kad ste prošle u svili,
narod je klečo, i prašinom se
vitlali stegovi i sveci.

Monasi strasni goli se sekli,
kraj buktinja strašni, i klekli
u ćilim vaših tela što krv i miro proli
na oštar šljunak, kojim su boli
i pekli rane kolena prašnih.

Mudraci su nagnuti vam u pleći
crtali čudne brojke, otkrivali sveći
u odećama crnim tajne, koje sluti
samo kamen drag, i vaš cvet
crveneći kao alem pakla sa dojke.

Tad se rodi jedan koji vam telo
žalio istom žalošću neveselo
kao duh, on ga diže u prah medan,
providan, jutarnji, što bez traga
celo nebo rađa jezom čistom.”

(Crnjanski 2011: 46–47).

Jer, Reljef kao da je sinergijski sublimat, transcendencija pesnikovog doživljaja ne samo Aničinog intelekta, odnegovanog na tekovinama antike, klasične umetnosti i kulture, nego i pesnikovog doživljaja strasnog, erotskog bića Anice Savić – kojoj se Crnjanski više nego samo divi. Očigledno, pesma je bogata iskustvenom čulnošću, i to takvom da Slobodanka Ast piše da je „Reljef sa likom Dantea, posvećena ’Anici Savićevoj’, ’provokativna’, ’pornografska’ i ’skandalozna’ pesma” (2002: web). Otac Aničin Crnjanskom nije mogao da oprosti svojevrsnu kompromitaciju u javnosti koju je on, Reljefom, naneo njegovoj kćeri. Tako je, nakon izlaska Lirike Itake iz štampe, a prilikom otvaranja izložbe Petra Dobrovića u Novom Sadu – Milan Savić „besneo, pretio da će se sa njim, ako ’gospodina Crnjanskog vidi – kišobranom obračunati’, zar ’takve bezobrazne pesme’ da posvećuje njegovoj kćeri?” (Popović 1980: 52).

Indicije iz pisma Crnjanskog (upućenom Cvijanoviću februara 1921, iz Pariza) ukazuju na to da se u Beogradu, i nakon godinu dana po objavljivanju Itake, javnost još uvek bavi palanačkim i čaršijskim insinuacijama: „Čujem da se o meni i jednoj poznatoj gospođici govore gluposti i svinjarije. Teško Beogradu kad za to vodi brige […]” (Popović 1980: 70; kurzivom istakao autor teksta). Iz ukupnog konteksta je jasno da je „jedna poznata gospođica” aluzivna perifraza za Anicu Savić.

Erotska žar je, sudeći po Reljefu, bila obostrana, ali ne i dugotrajna. Zašto je Crnjanski imao potrebu da tu pesmu „pečatira” javnom posvetom? Tako lično? Tako indiskretno? Da je zabode, skoro kao žaoku! I to 1919, kada uzusi građanskog morala, a on ih je dobro poznavao, takvu transparentnost privatnosti nisu tolerisali. Ostaje tajna. Da li bi tako postupio pesnik, gospodin, džentlmen (a znamo da je Crnjanski, odnegovan u staroj, građanskoj kulturi, sve to bio) – koji u perspektivi želi da neguje korektne odnose sa ženom koja mu se dopada? Gotovo je sigurno da ne bi. I sam je imao loše mišljenje o nekorektnom odnosu muškarca prema devojci u situaciji kada mu je povređena taština i muška sujeta. Tako, zagrebačka „Nova Evropa” 1921, u aprilskom broju, objavljuje Crnjanskova pisma iz Pariza i Beča, a u jednom od njih on digresira komentarom: „[…] kod nas, kad se očevi mrze, svete se na deci; kad se voli devojka, pa ona neće, oduzima se, ako se može, penzija njenoj majci […]” (Popović 1980: 70; kurzivom istakao autor teksta). Da, ali tako piše Crnjanski godinu dana kasnije, posle Itake, kada su strast i emocije utihnule.

Međutim, kada je jasno da za vezu više nema nade, kada su emocije povređene i tako sveže – moguće je sve. Jer onaj (u narodu se to često čuje) ko gubi, ima pravo da se ljuti. Pogotovo ako se istovremeno i ljuti, ali i divi, na umetnički način, a kroz autofaktocitatne realije. I upravo se nad ovim mislima nameću reminiscencije o Rastanku i njegovom pravom gubitniku – pesniku (alias Milošu Crnjanskom), pogruženom, gotovo emotivno slomljenom! I odmah isijava pitanje, da li je Reljef, sa eksplicitnom posvetom, svojevrsna žaoka i opomena izneverenog kavaljera čija su očekivanja i nadanja bila prevarena. Nadanja džentlmena koji je „umeo sa ženama”. Pokušaj opomene ranjenog pesnika objedinjenoj „ženskoj darovitosti”, slobodoumnosti i čulnosti – koju malograđanska sredina teško toleriše kada postane javnosti očigledna. Jer, znamo, bračni putevi su im se, ubrzo, razdvojili: ona, ipak, „ode” prva, venčala se, u proleće, sa Hasanom Repcem. On, kao da je još „obilazio ostrva”24, ode drugi, u oktobru, oženivši se Vidom Ružić – a oboje iste, 1921. godine: „Kao dve suze, kad naporedo kanu”.

Moglo bi se reći da su se Anica i Miloš, kada je reč o Reljefu, ipak, međusobno dobro razumeli, i da ta pesma jeste svojevrstan plod njihove, za nas, tajnovite veze. Jer, zna se, oni su ostali u kakvom-takvom kontaktu i nakon izlaska iz štampe Lirike Itake i mnogobrojnih, ali nimalo prijatnih, komentara i aluzija povodom Reljefa. Za godinu dana, ipak, stišale su se i ohladile eventualne strasti. Tako, o nastavku njihove komunikacije, indirektno, ponovo epistolarno, svedoči jedno Crnjanskovo „parisko” pismo Cvijanoviću (od 15. februara 1921), sa kojim je u stalnoj prepisci i u kome čitamo: „Važno je, i tu sam gotov na sve žrtve, da mi budete na pomoći da nabavim sve o Lazi Kostiću. Ja uzimam ozbiljno tu stvar i jako sam Vam zahvalan na dosadašnjim pošiljkama. Pisao sam gđi Anici Savić o toj stvari, njen otac ima zaostavštinu L. Kostića. Kad već nije to obelodanio25, pošteno bi bilo da dopusti da ih upotrebljujem u općem interesu” (Popović 1980: 68; kurzivom istakao autor teksta). Dakle, i dalje je reč o svojevrsnoj, „duhovnoj” borbi i napetosti na relaciji Crnjanski – Savićevi, a u kojoj je Crnjanski, to sam veli – spreman „na sve žrtve”, pa i po cenu komunikacije sa porodicom Savić, nakon narušenih međusobnih odnosa.

Kada je reč o širem, izvanliterarnom kontekstu, možemo se zapitati, da li je pesma Reljef sa likom Danta svojevrsno ostvarenje prekognitivne slutnje Uroša Predića koji je u vezi s domaćim kulturnim miljeom „osećao da se na ispoljavanje ženske darovitosti gleda s podozrenjem, da u tom fenomenu ima nečeg opasnog, nečeg što se može okrenuti protiv njegove ljubimice (Anice Savić)” (Ast 2002: web).

*

Intertekstualna opalescencija autofaktocitatnih elemenata naznačenih u Pismu, i Reljefu sa likom Danta Miloša Crnjanskog, eksplicitno posvećenom Anici Savić, implicitno ukazuju na to da se njeno ime, dosta pouzdano, može vezati i za Rastanak kod Kalemegdana, te se na zapitanost autorke Baščarević može odgovoriti da je u Rastanku upravo „[…] reč o ženi koja postoji […]” kao autofaktocitatna realija.

Sofija M. Košničar

∗ Istraživanje, na kome je zasnovan ovaj rad, sprovedeno je u okviru projekta Aspekti identiteta i njihovo oblikovanje u srpskoj književnosti (broj 178005) koji se, pod rukovodstvom prof. dr Gorane Raičević, sprovodi na Odseku za srpsku književnost Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu, uz finansijsku pomoć Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije.

1 Dobro je znano da je svoj filozofski pogled na svet i lični životni stav, Miloš Crnjanski predstavio u pesničkom manifestu Objašnjenje Sumatre 1920. godine. Podsetimo se ukratko. Pod uticajem ekspresionizma i futurizma, Crnjanski je već tokom Prvog svetskog rata postulirao principe avangardnog programa, za koji je uveo termin sumatraizam. Njegov koncept pokriva najvažnija mesta savremene avangardne umetnosti: primarnu snagu, sukob između civilizacije i prirode, kao i nadu za novi početak.

2„Influenced by Expressionism and Futurism, Crnjanski postulated already during World War I the principles of avant-garde program, for which he introduced the term Sumatraism in 1920. His concept covered the most important topoi of contemporary avant-garde art: primal force, the conflict between civilization and nature, and the hope for a new beginning. Sumatraism was based on a vision of cosmic harmony” (Benjamins 2004: 248).

3 Sumatraistički manifest i koncept sledstvene poetike u tesnoj je korelaciji s intertekstualnošću i teorijom citatnosti upravo zbog opšte dijaloške povezanosti svega postojećeg. Tako se s aspekta teorije citatnosti, sumatraistički manifest može smatrati autometatekstualnim izvorom transsemiotičkih autocitata – gde se „citatni odnos uspostavlja između umjetnosti i ne-umjetnosti u najširem smislu riječi” (Oraić Tolić, 110–111); reč je, ovoga puta, o odnosu između Crnjanskovog epistolarnog svedočenja i njegove umetničke pesme. Dakle, o izvorima posebne vrste verbalnih citata – transliterarnih citata, uzetih iz teksta koji nije literaran (Crnjanskovo pismo). Ti citati svedoče o „citatnom susretu s tekstovima života koji pokušava prijeći tanku /literarnu/ fikcionalnost koja je čini književnošću i umjetnošću, ukinuti samu sebe i spojiti se s realnim životom” (Oraić, 25). Autofaktocitati ukazuju na dijalošku citatnu korespondenciju između autobiografskih i literarnih fakata nekog autora (Oraić, 43).

4. Primerice, u direktnoj je korespondenciji s teorijom intertekstualnosti i citatnosti. Kao termin, intertekstualnost je u svom nastanku prevashodno vezana za Juliju Kristevu (Юliя Krъsteva) i njeno tumačenje da su literarni tekstovi pre svega sistemi znakova kulture, nastali iz neprekidnih komuniciranja i zato uzajamno povezani kako u sinhroniji tako i u dijahroniji” (Konstantinović Intertekstualna 8). Dakle, „intertekstualni pristup polazi od postavke da je svaki tekst povezan sa drugim tekstovima […] Nema teksta koji nije apsorbovao ili preinačio neki drugi tekst, svaki je u vezi sa drugim tekstovima i u svakome je manje-više vidljivo sačuvan dijalog sa drugim tekstom” (7–8). Stoga, „u intertekstualnoj korespondenciji „može biti sve što se do sada u teoriji književnosti pominjalo kao element u građenju literarnog dela: […] tema, motiv, lik ili tip […] slika, simbol […] fabula u celini, i to kao radnja, siže ili sadržaj, također i kompozicioni postupak (prosede…) ili način diskurza […] ideja, atmosfera, određen model mišljenja […]” (Konstantinović Intertekstualna 18). U opštoj podeli citata spram podteksta, moguće je razlikovati sledeće kategorije osnovnih tipova književnoumetničkih citata: interliterarni citati ili književni citati (podtekst je drugi literarni tekst, citatni odnos na relaciji literatura-literatura); autocitati (podtekst je vlastiti tekst, „prepisivanje” samoga sebe); metacitati (podtekst su iskazi o književnosti u književnim manifestima i programima, književno-naučnim studijama, esejistici…); intermedijalni citati (podtekst su drugi umetnički mediji, na pr. slikarstvo, muzika, film…); izvanestetski citati (podtekst su razni neumetnički tekstovi). (spram Oraić, 22–23)

5 Više o intertekstualnosti i oblicima citatnosti kod Crnjanskog u: Košničar, S. „Iperboreo među ženama. Ženski intervjui Miloša Crnjanskog Gde živi najsrećnija žena Jugoslavije”, Novi Sad: Filozofski fakultet, 2013.

6 Elementarni biografski podaci o Anici Savić (udatoj Rebac), mahom oni iz njene mladosti, a pre udaje jer je u radu reč upravo o tom vremenskom periodu njenog života: potiče iz veoma ugledne, bogate građanske porodice. Zahvaljujući ocu (Milanu Saviću, piscu i prevodiocu, uredniku i saradniku mnogih književnih časopisa, koji je izvesno vreme bio sekretar, potom i urednik Letopisa Matice srpske 1896–1911), Anica je odmalena bila u dodiru sa književnicima, slikarima i školovanim ljudima tog vremena. Rano je počela da uči klasične i moderne jezike, tako da je već sa trinaest godina imala prve objavljene prevode. Nakon osnovne škole, završila je srednjoškolski tečaj u Srpskoj pravoslavnoj višoj devojačkoj školi, kao redovna učenica, i Srpsku pravoslavnu veliku gimnaziju, kao privatna učenica – u Novom Sadu. Godine 1910. upisuje klasičnu filologiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beču. Međutim, kao apsolvent, pre školske 1913/14, Anica sa roditeljima napušta Beč i vraća se u Novi Sad (diplomirala je na Filozofskom fakultetu u Beogradu, nakon Prvog svetskog rata). „

7 Upravo mi je ovo pismo bilo ključ da pokušam da odgovorim na svoje staro pitanje koje mi se često, samo, postavljalo: Ko je žena koja je Miloša tako namučila, da njemu, tako vrsnom, virtuozu reči jedva da je omogućila „pesničku distancu” i otklon od realnosti, ka transcendentalnoj poetskoj sublimaciji.

8 U zbirci pesama Lirika Itake (1919) Miloša Crnjanskog nalaze se i dve koje su predmet pažnje ovoga rada: Rastanak kod Kalemegdana (str. 41), Reljef sa likom Dantea (str. 46–47), Lunja 2011.

9 Autofaktocitatnost iz piščeve biografije i autobiografski poetski roman Dnevnik o Čarnojeviću svedoči o dobro znanoj činjenici da je Miloš Crnjanski bio odlična prilika za udavače: „[…] Svi su mi nudili nevestu […] Vrebali su me trgovci i popovi i vodili silom k sebi […] Devojke udavače gledale bi me ispod oka i svirale bi mi mnogo […] Sedeo bih u vencu devojaka što su se veselo kikotale oko mene, gasile sveću, pa me ljubile, a da nisam znao koja” (23–24). Govorile su mu, kikoćući se da je „gori od Sanjina” (24), a tetke koje su ih nadzirale lascivno su primećivale: ’Pa šta ćeš oko toga se vrti svet’” (28). On bi, međutim „umornoodlazio iz tih kuća”(Crnjanski

10 O tome svedoči i njegova pesma Ja, ti, i svi savremeni parovi, takođe iz Lirike Itake, sva u buntovnoj čulnosti, ali frivolnoj i neobavezujućoj. U njoj je zaista mnogo autofaktocitatnih indicija, počev od hronotopa njenog nastanka („Beogradski univerzitet 1919”) do pogleda na svet:

Ja, ti, i svi savremeni parovi

Ceo nam je dan dug, i dosadan,
Do večeri, kad se krišom
sastajemo.
Poljubac jedan brz, i
negledan,
Dosta nam je. Da se svetu
nasmejemo.
Da odemo u noć, kao da smo
krivi.
Lako, kao tica, koja kratko
živi.
Naš viti korak ne vezuje
brak,
Ni nevini zanos zagrljaja
prvih.
Nego osmeh lak što cveta u
mrak,
Na usnicama sa dve tri kapi
krvi.
Ruke nam ne drhte od stara
prstenja,
Nego od žudi, straha i
sažaljenja!
Ah, nije to strah samo naš
uzdah,
Kad vidimo šumu, kako lako
cveta.
Nego je to plah, isprekidan
dah,
Koji bi nekud dalje, sa ovoga
sveta.
U Slobodu, kud, nad nama,
grane jezde.
Uprah mirisan, kud lipe
raspu zvezde!
Uzeše nam čast, ali svetli
slast,
Nebesna, kao ponos, na našem
licu!
Naša je strast gurnuta u
propast:
Laži, zakone, novac, i
porodicu.
Od poniženja nam je klonula
glava
Al nam se, u telu, proleće
spasava!
Naš tužan osmeh blagosilja
greh;
žig onih koji ljube, na svetu
celom.
Ceo nam je dan dug, i dosadan,
I prolazi u ćutanju neveselom.
Tek uveče, slobodan ko u travi
cvet,
ja te čekam. Na jednoj klupi,
razapet.
(Beogradski univerzitet 1919)

(Crnjanski 1965-a: 72–73; kurzivom istakao autor teksta)

11 Nije ni čudo, kada se zna da su prijatelji njene porodice bili sami vrsni intelektualci Novog Sada, svi redom, velikani srpske kulture, i da je Anica „odrastala uz Uroša Predića, Jovana Jovanovića Zmaja, Lazu Kostića, Simu Matavulja. Aničin poznanik iz mladosti, Milan Kašanin priča: ’Ceo Novi Sad je govorio o njenom daru i njenoj inteligenciji, o tome da čita na nemačkom, na engleskom, na francuskom, na latinskom, na grčkom i da od svoje četrnaeste godine piše pesme koje joj objavljuju književni časopis’” (Ast 2002: web).

12 „Izdaleka me gledaju šume. One me jedino ljube, osim žena, oko kojih se dobro razumem” (Crnjanski 1996: 57).

13 Ne može se osporiti to da je takva, Anica Savić, bila izvanredna prilika za brak. Jer, osim zavidnog obrazovanja, lepog izgleda, privlačne samosvojnosti, njen zaštitni znak je, svakako, bila i njena dobrostojeća ugledna građanska porodica koja joj je obezbeđivala svaku podršku i sigurnost. Crnjanski, prznica, „svađalica”, bez stalnog, „ozbiljnog” zaposlenja – s aspekta uglađene, bogate građanske porodice, verovatno, nije bila prava prilika za Anicu Savić. Zna se, na primer, da Crnjanski nije bio po ukusu Milana Savića. To se, na kraju krajeva, vidi i iz Aničinog definitivnog izbora bračnog saputnika. I sam Crnjanski veli: „Niko nije još svoju sudbu izbegao, a život nije naručen, nego je to, što nas snalazi, bez naše volje, i ne onako kako bismo želeli. Živimo, plačemo, smejemo se kad kao. Svaki ima svoj vek, svoju ljubav, svoj svetao deo života, kao tica, koja, kažu, uleti iz mraka u osvetljenu dvoranu i izleti na drugu stranu u tamu” (SKM, god. II, br. 2: 22).

14 Hasan Rebac – Srbin muslimanske veroispovesti iz Mostara. Diplomirao je na Sorboni orijentalne jezike. Pre toga bio je komita, dobrovoljac u balkanskim ratovima, sa srpskom vojskom prelazi Albaniju… Ljubav Anicina prema Hasanu Repcu bila je po nju fatalna jer je poznato da je, nakon smrti supruga, pokušala samoubistvo, a potom u tome i uspela (1953). „Gotovo svi njihovi prijatelji i poznanici govorili su o njihovoj velikoj uzajamnoj ljubavi: ’Razmenjivali su samo ljubav za ljubav’ bila je opaska Zuke Džumhura[…] Početkom pedesetih (prošlog veka) Hasan Rebac je teško oboleo. Priprema se za rastanak sa Anicom, u oproštajnom pismu poručuje da se još jednom rodi, samo bi nju voleo […] Iste noći kad je Hasan umro, Anica je prerezala vene. Pokušaj samoubistva nije uspeo, ali je drugi pokušaj hicem iz pištolja bio fatalan. Od namere o samoubistvu nije odustajala, čitala je literaturu o antičkim samoubistvima. Prijatelji su je odvraćali ali je ona svoje uverenje branila argumentima antičkih koncepcija o samoubistvu, a posebno ideju da će „mudrac sam sebi oduzeti život, radi spasenja otadžbine i radi prijatelja i ako ga obuzme suviše jak bol, bilo zbog osakaćenosti bilo zbog neizlečive bolesti” (prema Ast 2002: Web).

15 „Anica Savić-Rebac”: <http://sr.wikipedia.org/sr/Anica_Savi%C4%87-Rebac>

16 „Prvi zadatak novonastale Kraljevine SHS, kada je u pitanju pomorski i rečni saobraćaj, bio je da prevaziđe opštu stagnaciju koju je izazvao Prvi svetski rat” (Malović 2013: 19) a u kome je železnički i drumski saobraćaj, zboz velikog razaranja, pretrpeo znatne ne samo materijalne štete, već je zbog nastalog diskontinuiteta onemogućeno njihovo uredno funkcionisanje. Rečni saobraćaj je relativno najbrže mogao da normalizuje i premosti diskontinuitet drumskog i železničkog saobraćaja. „Rečno brodarstvo Kraljevine SHS obavljalo je svoju ekonomsku i saobraćajnu funkciju preko više preduzeća, među kojima je od posebnog značaja […] Brodarstvo Gutman i Frank – Novi Sad […] Ukupan kapacitet rečnog brodarstva u prevozu putnika […] iznosio je pred kraj 20-tih godina XX veka 14.586 lica […] Saobraćaj se odvijao na Dunavu (ključna pristaništa: Bezdan, Novi Sad, Zemun, Pančevo, Veliko Gradište, Prahovo […]” (Malović 2013: 21; kurzivom istakao autor rada).

17 Kalemegdan je do kraja njegovog života ostao ključni, invarijantni znak Crnjanskove ljubavi prema Beogradu i zavičaju. Tako on, iz ledenog izgnanstva dugog četvrt veka, vapi za otadžbinom, zavičajem i Beogradom, i još uvek pamti boli koje je baš pod Kalemegdanom i sam preživljavao:

„Ti, međutim, stojiš nad širokom rekom […]
Ti slutiš svog srca lupu u dubini,
što udara, ko stenom, u mračni Kalemegdan.
Tebi su naši boli sitni mravi.
Ti biser suza naših bacaš u prah.
Ali se nad njime, posle, Tvoja zora zaplavi,
u kojoj se mlad i veseo zagledah.
A kad umorno srce moje ućuti, da spi,
uzglavlje meko ćeš mi, u snu, biti Ti”.

Citat iz Lamenta nad Beogradom

(Crnjanski 1965-b: 50; kurzivom istakao autor članka)

Tako lamentira Crnjanski nad Beogradom, nad Kalemegdanom, iz progonstva koje mu je palo teže od smrti, što potvrđuje, aluzijom, i sam „[…] u starom Rimu najteža kazna nije bila smrt – već progonstvo” (SKM, god.

18 Podsetimo samo na jedno upečatljivo mišljenje Radomira Konstantinovića, vezano za snagu Crnjanskovog poetskog izraza u Dnevniku: „[…] niko nije ponovio ovu zračnost njegove poetske rečenice, ovu providnost njegove reči, jer niko ih nije našao gde ih je našao Crnjanski: u blatu rova […]” (Popović 1980: 5)

19 Gotovo je nemoguće oteti se utisku da je Rastanak kod Kalemegdana – fotografija događaja, niz odlično odabranih slajdova koji rekonstruišu događaj zbilje.

20 Znak u semiotičkom smislu korespondira sa najmanje dva nivoa: prvi nivo znaka artikuliše se u procesu prvostepenog modelovanja prirodnojezičkim sistemom znakova, na denotativnom planu, kada oznaka konkretno predstavlja entitet označenog; u tom slučaju, reč je o denotativnom značenju koje je svojstveno neumetničkoj informativnoj komunikaciji; drugi nivo znaka vezuje se za konotaciju, odnosno drugostepenim modelovanjem oformljeno složeno značenje, sačinjeno od najmanje dva denotativna znaka koji se, rojenjem misli, principima metafore, simbola, metonimije i drugih oblika figurativno-prenosnog označavanja konstituišu u estetski znak i estetsko značenje. Estetski predmet, stoga, kao da postaje „ekstenzivna metafora” po celoj umetničkoj strukturi. U procesu komuniciranja znaci sa denotativnog plana prelaze u konotativni plan, ekstenzivne metafore sve se više „zgušnjavaju” gradeći jednu integralnu celinu – globalni znak, odnosno umetničko delo (Košničar 2013: 211).

21 Na ovakav zaključak upućuje i Baščarević (2007: 626).

22 Dabome, kada se pesma čita u ključu transverbalne autofaktocitacije subjekatskog para Anica Savić – Miloš Crnjanski.

24 U Dubrovniku, avgusta 1921, Crnjanski se verio sa Vidom Ružić, o čemu u pismu izveštava Ivu Andrića: „Dragi prijatelju, svakako ste dobili moju kartu kojom sam objavio da sam se verio sa gđicom Vidom Ružić. Ko zna šta će još iz svega toga biti, možda čak i ženidba. Zasad imam samo teške neprijatnosti” (Popović 1980: 74), ali ih u pismu eksplicitno ne navodi te ne znamo o kakvim je neprijatnostima reč. Međutim, iz daljeg toka pisma vidi se da su problemi takvi da on konstatuje: „Mene će Ministarstvo, Đorđevići i familija moje Vide, lako moguće, dovesti do samoubistva […]”(Popović 1980: 74; kurzivom istakao autor teksta). Ceo kontekst ukazuje na to da je za Crnjanskog ova veridba, čini se, bilo kompromisno rešenje. Istina, rešenje koje je potrajalo do smrti Miloša Crnjanskog.

25 Crnjanski je do tog saznanja verovatno došao na osnovu ranijih kontakata sa Anicom Savić. Takođe je iz te komunikacije mogao saznati i to da je „Laza Kostić pažljivo, gotovo očinski pratio razvojni put svoje male štićenice”, a da je „Uroš Predić osećao da se na ispoljavanje ženske darovitosti gleda s podozrenjem, da u tom fenomenu ima nečeg opasnog, nečeg što se može okrenuti protiv njegove ljubimice. Svoju brigu je podelio s Aničinim ocem. Verovao je ipak da će se Anicom ponositi ’sve srpstvo, a diviće joj se, nadam se, i van srpstva’” (Ast 2002: web).

Literatura

„Anica Savić-Rebac”: <http://sr.wikipedia.org/sr/Anica_ Savi%C4%87-Rebac>

Ast, Slobodanka. „Život i smrt Anice Savić Rebac”. Vreme, br. 600, 4. jul 2002 (rubrika: Biografije). Dostupno:

<http://www.vreme.rs/cms/view.php?id=317316> Web, 6. 10. 2013.

Baščarević, Snežana S. Prividna i stvarna vrednost znakova u pesmi Rastanak kod Kalemegdana Miloša Crnjanskog. Književna istorija, vol. 41, br. 139, Beograd: Institut za književnost i umetnost, 2009, 623–627.

Benjamins, John. Poeticizing prose in Croatian and Serbian Modernism. History of the literary cultures of East-Central Europe. Amsterdam/Philadelphia, 2004.

„Životopis Miloša Crnjanskog”. Srpski književni magazin (SKM), godina II, br. 2.

Konstantinović, Zoran. Intertekstualna komparatistika. Beograd: Narodna knjiga, Alfa, 2002.

Košničar, Sofija. „Iperboreo među ženama. Ženski intervjui Miloša Crnjanskog Gde živi najsrećnija žena Jugoslavije”. Novi Sad: Filozofski fakultet, 2013.

Košničar, Sofija. Problematika adaptacije i identiteta primordijalnog teksta u medijskom transponovanju. Zbornik Matice srpske za scenske umetnosti i muziku, br.48, Novi Sad, 2013, 199–214.

Malović, Gojko. Saobraćaj i veze u Kraljevini Jugoslaviji 1918–1941. Beograd: Arhiv Jugoslavije, 2013.

Milošević, Nikola. „Psihološka i metafizička ravan u prozi Miloša Crnjanskog”. U Miloš Crnjanski, teorijsko-es-

tetički pristup književnom delu. Beograd: Institut za književnost i umetnost, 1996, 107–115.

Oraić Tolić, Dubravka. Teorija citatnosti. Zagreb: Grafički zavod Hrvatske, 1990.

Popović, Radovan. Život Miloša Crnjanskog. Beograd: Prosveta, 1980.

Crnjanski, Miloš. Serbia. Seobe. Lament nad Beogradom. Novi Sad, Beograd: Matica srpska, Srpska književna zadruga, 1965-b.

Crnjanski, Miloš. Kod Hiperborejaca – I. Beograd: Prosveta, Novi Sad: Matica srpska, Zagreb: Mladost, Sarajevo: Svjetlost, Beograd, 1966.

Crnjanski, Miloš. Knjiga o Mikelanđelu. Beograd: Nolit, 1981.

Crnjanski, Miloš. Ispunio sam svoju sudbinu. Beograd: BIGZ-SKZ, Narodna knjiga, 1991.

Crnjanski, Miloš. Dnevnik o Čarnojeviću. Beograd: Blic, 1996.

Crnjanski, Miloš. Eseji i članci – I. Zadužbina Miloša Crnjanskog, BIGZ, SKZ, Editions l age d’ homme, Lausanne, Beograd, 1999-a.

Crnjanski, Miloš. Eseji i članci – II. Zadužbina Miloša Crnjanskog, BIGZ, SKZ, Editions l age d’ homme, Lausanne, Beograd, 1999-b.

„Crnjanski i komentari”. Srpski književni magazin (SKM), godina II, br. 2, 19–22 + korice.

Izvori

Ast, Slobodanka (2002). „Očarani Crnjanski”. U Život i smrt Anice Savić Rebac, „Vreme”, br. 600, 4. jul 2002. Dostupno: <http://www.vreme.rs/cms/view.php?id=317316> Web, 6. 10. 2013.

Crnjanski, Miloš. Lirika, proza, eseji. Novi Sad, Beograd: Matica srpska, SKZ, bibl. Srpska književnost u sto knjiga, 1965-a.

Crnjanski, Miloš (2011). Pesme, Lirika Itake. „Reljef sa likom Danta (Anici Savićevoj)”, str. 46–47, Beograd: Lunja. Dostupno: <http://znakovi.files.wordpress.com/2011/05/milos-crnjanskipesme. pdf> Web, 6.10. 2013.