Nebo modro

Nebo modro 

•          Toliko si lijepa da to nije baš normalno – rekao je.
•          I to ne samo izdaleka, ovako kada ti se približim i zagledam ti se u oči pomislim da se mogu lako
  onesvijestiti. Od ljepote. Od tog modrog u tvojim očima. Znaš li da imaš modre oči.
•          Šta hoćeš? – pitala je.
•          Samo malo da budem pored tebe – rekao je.
•          Pa budi. Ali ne dosađuj sa komplimentima i to sa modrinom očiju. Molim te.
•          Naravno – ćutaću kao riba. Ili miš. Može li se reći – ćuti kao miš?

Očajna je bila tog ljeta na moru. Raspad zemlje, rat, njena oba brata na frontu, otac svakog dana sve više sijedi, majka, majka. I tako su prilazili, ona nije znala šta da radi. Pokušavali komplimentima, pokušavali da je napiju, pokušavali grubo, da je uvrijede, da je dotaknu. Drugarice joj govorile, za koga se čuvaš, šta ti je. A ona im odgovarala – shvatate li – zemlja se raspada, ljudi idu u rat, ginu.

Imala je 19 godina.

•          Kakve su ti oči to je nevjerovatno – rekao joj je, ona se okrenula i ljutito opsovala.
•          Shvataš li da su avioni poletjeli, sad su javili, avioni su poletjeli, razumiješ li, nose rakete, bombe, smrt, kakve oči, nemoj mi pominjati moje modre oči!
•          Šta da radim kad su modre – rekao je i pitao:
•          Mogu li da te častim jednim pićem?
•          Ne! – uzela je torbu i izašla napolje.
•          Ti si budala – rekla joj je drugarica. Ja da sam na tvom mjestu, šta bih radila, bila bih kraljica.

Šta da radim, čime da se bavim, kuda da idem – pitala se i besciljno lutala gradom, sirene su odjekivale.

Imala je 27 godina

•          Modrina tvojih očiju osvaja.
  Ćutala je.
•          Morao sam ovo da vam kažem.
•          Rekli ste, u redu je. Nijeste ni pitali da sjednete tu.
•          U redu otići ću, ali prvo da mi obećate da ćete sa mnom popiti piće.
•          Neću sa tobom popiti piće – rekla je, mahnula rukom, konobar je stigao.
•          Molim te, dosađuje mi.
  Konobar je slegnuo ramenima, čovjek je otišao.
•          Zašto ne staviš sočiva – pitao je konobar – možda se sve promijeni.
•          Ne ide – rekla je. Pričali su mi i o pustinjama, planinama pod snijegom, zelenim livadama doma mog.
•          I tvrdiš da svi lažu.
•          Tvrdim. Svi do jednoga.
•          Imaš li upaljač ?
•          Naravno – rekao je konobar.
  Izvadio je upaljač, pripalio joj cigaretu.
•          Znaš, rekla je – jedino ti nijesi navaljivao sve ove godine. Da nijesi gej?
•          Ne – nasmijao se konobar.
•          Pa?
•          Ne znam. Nijesam stizao na red. Vidio sam da ti dosađuju.
•          Znaš li da će opet da zarate, ove budale, lopovi, hulje, da traže krv.
•          Možda neće.
•          Šta misliš da pobjegnemo ti i ja, negdje.
•          Da pobjegnemo ? Važi. Tamo gdje se ne ratuje?
•          Da, tamo gdje su ljudi normalni.

Ima 40 godina.

Ostrvo, cvijeće, modro nebo, modro more, san.