Previše sam ocrnjivao vreme, ono se zato sveti: stavlja me u položaj prosjaka, primorava me da za njim žalim. Kako sam mogao da ga izjednačim sa paklom? Pakao je sadšnjost koja se ne pokreće, napetost u jednoličnosti, preokrenuta večnost koja ne vodi ni u šta, čak ni u smrt, dok je vreme, koje je teklo, koje se odvijalo, nudilo bar utehu očekivanja, makar i zloslutnog. No šta očekivati ovde, na donjoj granici pada, gde ne postoji ni jedan način da se padanje produži, gde nestaje i sama nada u neki drugi bezdan? I šta još očekivati od nevolja koje nas vrebaju, javljaju se bez prestanka, koje ostavljaju utisak da jedino one postoje a zaista samo one i postoje. Ako je moguće sve iznova početi od mahnitosti, koja predstavlja trzaj života, mogućnost svetlosti, nije tako sa subtemporalnom tugom, poništenjem u maloj dozi, uranjanjem u bezizlazno, obeshrabrujuće i neprozirno ponavljanje, iz koga je moguće izroniti upravo uz pomoć mahnitosti.
U trenutku kad sadašnja večnost prestaje da bude Božije vreme da bi postala Đavolsko vreme, sve se kvari, sve postaje stalno ponavljanje nepodnošljivog, sve tone u ponor u kojem uzalud računamo na rasplet, u kojem trunemo u besmrtnosti. Onaj ko padne u njega okreće se i prevrće, uzrujava bez koristi i ne stvara ništa. Tako svaki oblik neplodnosti i nemoći ima u sebi nešto od pakla.
Ne možemo verovati da smo slobodni kad smo uvek sa sobom, pred sobom, pred istim. Ta istovetnost, ujedno fatalnost i opsednutost, okiva nas za naše mane, povlači unazad, i izbacuje van novog, van vremena. A iz njega izbačeni, sećamo se budućnosti, ne učestvujemo više u njoj.
Koliko god bili sigurni da nismo slobodni, postoje izvesnosti sa kojima se teško mirimo. Kako da delujemo ako znamo da smo determinisani, kako hteti kao automat? Srećom ima u našim delima prostora za neodređenost, ali samo u našim delima: ja mogu oklevati da uradim takvu i takvu stvar; nemoguće mi je zauzvrat da budem drugačiji od sebe. Iako, na površini, imam određenu širinu manevrisanja, sve je, u suštini, zauvek zaustavljeno. Od slobode je stvarna samo varka; bez nje bi život bio teško izvodljiv, pa čak i zamisliv. Svest koju imamo o nužnosti uopšte, i o našim stegama posebno, ohrabruje nas pa verujemo u svoju slobodu; svest podrazumeva rastojanje a svako rastojanje izaziva u nama osećaj samostalnosti i nadmoći, koji, razume se, ima samo subjektivnu vrednost. Po čemu svest o smrti ublažava pomisao na nju ili odlaže njen dolazak? Znati za svoju smrtnost znači ustvari umreti dva puta, ne, svaki put kad pomislimo da moramo umreti.
Sloboda je lepa zato što se za nju vezujemo upravo u meri u kojoj ona izgleda nemoguća. Još je lepše što smo mogli da je poričemo i što je poricanje predstavljalo veliko utočište i temelj mnogih religija, mnogih civilizacija. Nedostaju nam reči da iskažemo dostojnu hvalu antici jer je verovala da su naše sudbine zapisane u zvezdama, da nema ni traga od improvizacije ili slučajnosti u našim srećama i našim nesrećama. Pošto se jednoj tako plemenitoj “praznoverici” umela da suprotstavi samo “naslednim zakonima”, naša nauka je sebe zauvek dikvalifikovala. Svako od nas imao je svoju “zvezdu”, sada smo robovi mrske hemije. Ovo je krajnje poniženje ideje sudbine.
Nimalo nije neverovatno da individualna kriza jednog dana postane opšta činjenica te tako stekne ne više psihološko, već istorijsko značenje. Ovo nije obična pretpostavka; potrebno je da se izvežbamo u čitanju postojećih znakova.
Nakon što je protraćio istinsku večnost, čovek je pao u vreme, gde je uspeo, ako ne da napreduje ono bar da živi: sigurno je da mu se prilagodio. Tok ovog pada i prilagođavanja nosi naziv Istorija.
Ali evo preti mu drugi pad, čiju veličinu je još uvek teško proceniti. Ovaj put neće ispasti iz večnosti, nego iz vremena; a ispasti iz vremena znači ispasti iz istorije, znači, kad je postojanje obustavljeno, zaglibiti se u nepokretnosti i sumornosti, u apsolutnom mrtvilu, gde i sama reč propada, jer nema snage da se uzdigne do hule ili do molitve. Bio skori ili ne, pad je moguć, pa čak i neizbežan. Kad se desi, čovek će prestati da bude istorijska životinja. I onda će, budući da je izgubio pravu večnost, na prvobitnu sreću, okrenuti pogled drugde, prema vremenskom univerzumu, prema drugom raju, iz koga će biti prognan.
Dokle god ostajemo unutar vremena, imamo bližnje s kojima hoćemo da se nadmećemo; čim iz njega izađemo, ni najmanje nas više nije briga šta oni rade i šta sve mogu misliti o nama, jer smo toliko nevezani za njih i za sebe same da nam se ostvariti neko delo ili na njega samo pomišljati čini uzaludnim i smešnim.
Neosetljivost prema svojoj vlastitoj sudbini je zbilja onog ko je ispao iz vremena koji, u meri u kojoj je propadanje sve očiglednije, postaje nesposoban da sebe objavljuje ili da jednostavno želi da ostavi trag za sobom. Vreme, moramo se sa tim složiti, čini naš životni element; čim nam je oduzeto, bez oslonca smo, u potpunoj nestvarnosti ili usred pakla. Ili u oba istovremeno, u čamotinji, toj neutoljenoj čežnji za vremenom, toj nemogućnosti da ga dostignemo i u njega se ubacimo, toj frustraciji što ga gledamo kako protiče gore, iznad naših jada. Izgubiti i večnost i vreme! Čamotinja je preživanje tog dvostrukog gubitka. Bolje bi bilo reći da je to normalno stanje, službeni način na koji oseća čovečanstvo konačno izbačeno iz istorije.
Čovek se diže protiv bogova i negira ih, priznajući im u isti mah kvalitet fantoma;kad bude odbačen ispod vremena, naći će se toliko daleko od njih da neće sačuvati ni predstavu o njima. A kao kaznu za zaborav proživeće iskustvo potpune propasti.
Ko hoće da bude više nego što jeste, neizostavno će biti manje. Neravnotežu napetosti smanjiće, pre ili kasnije, neravnoteža popuštanja i odustajanja. Kad je jednom uspostavljena simetrija, treba ići dalje i priznati da u propasti ima misterije. Propali nema ničeg zajedničkog sa promašenim; pre podseća na nekog ko je natprirodno pogođen, kao da se neka zla sila pomamila protiv njega i zarobila njegove sposobnosti.
Prizor propasti odnosi prevagu nad prizorom smrti: sva bića umiru, jedini je čovek pozvan da propadne. On je u nesigurnoj situaciji u odnosu na život (kao što je život s obzirom na materiju). Što se više udaljava od njega, bilo uzdižući se, bilo padajući, bliži je svojoj propasti. Bilo da uspe da se preobrazi ili da se unakazi, u oba slučaja skrenuo je s pravog puta. Treba još dodati da bi on svakako mogao da izbegne to lutanje da se nije iskrao iz svoje sudbine.
Hteti znači zadržati se po svaku cenu u stanju razdraženosti i groznice. Napor je iscrpljujući i ne znači da ga čovek može uvek podneti. Verovati da mu je svojstveno da prevaziđe svoj položaj i da se usmeri ka sudbini natčoveka, znači zaboraviti da je njemu teško da istraje kao čoveku, i da to uspeva samo stalnim i maksimalnim naprezanjem svoje volje i snage. No volja, koja sadrži jedno sumnjivo pa i zlokobno načelo, okreće se protiv onih koji je zloupotrebljavaju. Nije prirodno hteti ili, tačnije, trebalo bi hteti taman dovoljno za život; čim čovek želi i ovo i ono, kvari se i pada pre ili kasnije. Ako je nedostatak volje bolest, i sama volja je bolest, još gore: od nje, od njenih preterivanja, mnogo više nego od njenih slabosti, potiču sve nesreće čoveka. A ako on već hoće suviše u stanju u kojem je, šta bi tek s njim bilo kad bi pristupio redu natčoveka? Bez sumnje bi se rasprsnuo i urušio sam u sebe. Pa bi veličanstvenim zaokretom bio naveden da ispadne iz vremena da bi ušao u večnost, neizbežan kraj na kojem je, naposletku, malo važno da li u nju dolazi kroz propadanje ili kroz nesreću.
Emil Sioran
Pad u vreme (Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića)
Prevod: Milica Kozić