Nepočin polje

Sve vi­še je nad ovim po­ma­mlje­nim svi­je­tom onih cr­nih Ve­lič­ko­vi­će­vih pti­ca. Sve ma­nje je ve­drih raz­nje­že­nih im­pre­si­o­ni­stič­kih bo­ja. A ro­man­ti­zam, šta to bje­še?
I ne­ma vi­še raz­i­gra­no­sti, a pre­vi­še je kr­va­vih iga­ra.
Za­tr­pa­va­ju nas be­smi­sli­com i bez­na­đem, lo­me nam pu­to­ka­ze, uti­ru pu­te­ve, za­vo­de nas u la­vi­rin­te.
Mi­no­ta­u­ri su nam do­ma­ći­ni i do­hod­ni­ci…
Kao da smo ga­li­o­ti lan­cem pri­ko­va­ni za lu­du la­đu. Kao da smo pse­ta na lan­cu i ćo­ra­ve pti­ce na tu­đem ne­bu. Ili smo iz­mo­žde­ni pa­ja­ci sa ka­pa­ma dvor­skih lu­da za­gle­da­ni u trep­ću­ća so­ko­ća­la što nas pla­ve gli­bom ne­vi­da.
I ki­še, bes­ko­nač­ne ki­še, i bu­ji­ce, po­mah­ni­ta­le smu­će­ne vo­de, i la­žlji­ve ri­je­či onih ko­ji su za­vje­to­va­ni isti­ni, ri­je­či ubo­ji­te, ri­je­či-kur­šu­mi, ri­je­či go­re od ne­mi­lo­srd­nog ne­ba, opa­sni­je od cr­nih bu­ji­ca, ozvje­re­ni­je od di­vljih vo­da.
A ne­ma ni lo­ga, ni bu­dža­ka, ni pri­sta­ni­šta, ni si­dri­šta, ni iz­vo­ra, ni uto­ka…Či­ni se ne­ma.
Svu­da će nas pro­na­ći Ve­lič­ko­vi­će­ve grak­ta­ve cr­ne pti­ce. Od­svu­da na­vi­ru na­gr­đe­na Bo­šo­va ob­lič­ja. Kao da su nam do­šli Kaf­ki­ni dže­la­ti–raz­vod­ni­ci da nas kao kriv­ce bez kri­vi­ce pri­ve­du prav­di bez prav­de.
Ta­ko se Kaf­kin dva­de­se­ti vi­jek kao glad­na zmi­ja pro­te­gao na dva­de­set i pr­vi i vra­tio ga u de­vet­na­e­sti… Či­ni nam se. Sa­mo nam se či­ni, var­lji­vo se na­da­mo.
Ili je sva­ki vi­jek, ot­kad je svi­je­ta i vi­je­ka, kaf­ki­jan­ski i or­ve­lov­ski, vi­jek kre­šta­vih Ve­lič­ko­vi­će­vih pti­ca, vi­jek na­ce­re­nih Da­do­vih lo­ba­nja?
Vri­je­me po­gdje­kad za­sla­đe­no ur­ne­be­sjem ra­ble­ov­ske za­ba­ve, buć­ku­ri­šem ni­če­ov­ske gor­do­lju­bi­vo­sti i bu­la­to­vi­ćev­skog smi­je­šnog bo­la, ho­će li ika­da pro­ći?
Umje­sto da za­pa­le svi­je­ću, mra­kom ras­tje­ru­ju mrak, bez­oč­ni vla­da­ri ze­mlje, svi­re­pi uzur­pa­to­ri ne­ba.
Po­ku­ša­va­mo otvo­ri­ti pro­zor na for­ti­ci bez pro­zo­ra, na zi­di­ni u ko­joj je pu­škar­ni­ca je­di­ni vi­dik i pro­zor u svi­jet.
Ne­ma da­na ko­ji mi že­li­mo, nit bla­žen­stva za ko­jim če­zne­mo…
Opet je ne­man pu­šte­na, pen­ta­gon­ska zvi­jer, opet iz­nad slu­đe­nih gla­va le­te bom­bar­de­ri, opet se ra­tu­je u ime mi­ra, opet se la­že u ime isti­ne, opet se ubi­ja u ime ži­vo­ta. Za­kon pro­fi­ta, lo­gi­ka voj­ne in­du­stri­je, cr­na naf­ta va­žni­ja od cr­ve­ne kr­vi. Sve u ime sa­da­šnjo­sti i bu­duć­no­sti ko­ja ni­ko­me vi­še ni­je va­žna. U inat pro­šlo­sti, po pro­to­ko­lu na­o­pa­kog na­u­ka. Uzmi im ži­vot, jer ne zna­ju da ži­ve. Po­ro­bi im slo­bo­du, ne zna­ju da je ko­ri­ste.
A na­ši ma­li ka­pe­ta­ni, mi­ni-kor­mi­la­ri, pri­ve­za­li svo­ju na­tru­lu džun­ki­cu za ve­li­ki cr­ni brod što ra­sje­ca cr­nu pu­či­nu ovo­ga svi­je­ta.
Kad ve­li­ki za­re­ži, ma­li za­la­je. Kad ve­li­ki otvo­ri če­ljust, ma­li ugri­ze. Kad ve­li­kog za­svr­bi, ma­li se če­še. Kad se ve­li­ki po­če­še, ma­li uda­ra. U ime ve­li­kog. U ime la­ži. U ime zla.
Fa­ši­zam sa za­pa­da pre­no­se na is­tok. Is­to­ku uzi­ma­ju pra­vo da se ra­du­je Sun­cu. Sun­cu že­le da odu­zmu pra­vo da iz­la­zi na is­to­ku. Pod­va­lju­ju fa­ši­zam oni­ma ko­ji su ih fa­ši­zma oslo­bo­di­li. Pod­me­ću klin­ce i ras­pe­će oni­ma ko­ji su na kr­stu ra­za­pe­ti, pra­ve od svi­je­ta Gol­go­tu tra­že­ći u jag­nje­tu cr­no­ga đa­vo­la.
Đa­vol­či­će su ubi­li i stvo­ri­li sto­ti­ne đa­vo­la u svo­joj or­gi­ji zla. U ime čo­vje­ka. U ime čo­vje­ka bez Bo­ga. U ime raš­čo­vje­če­nog Bo­ga. U ime obo­že­nog ne­čo­vje­ka.
I ta­ko od­vaj­ka­da, a sa­da vi­še ne­go ika­da, jer sa­da oči­gled­nost zla slu­ti ne­mi­nov­no­sti pro­pa­sti.
Od onih ko­je su gur­nu­li u ja­mu tra­že da sla­ve ru­ku i du­šu ubi­o­ca. Oni­ma ko­ji­ma su od­u­ze­li kr­šte­ni­cu od­u­zi­ma­ju i pra­vo na smrt. Jer smrt ni­je ne­sta­ja­nje. Pa za­što bi go­spo­da­ri lu­do­ga svi­je­ta ne­ko­me da­ri­va­li smrt kad ga mo­gu osu­di­ti na ne­sta­nak… Ni­je vas bi­lo. Ni­je­ste se ni ro­di­li. Ne mo­že­te ni umri­je­ti… Vi ste, osim nas, va­ših ne­pri­ko­sno­ve­nih vo­đa, va­ših ti­ta­na, sta­ti­stič­ka ni­šti­ca u na­šem ko­smič­kom vr­tu. Ka­mi­čak u pen­ta­gon­skoj co­ku­li ko­ja ga­zi li­ce svi­je­ta. Ko­ja je za­og­nji­la vri­šte­ću mr­žnju i bez­vjer­ni vjer­ski fa­na­ti­zam na bli­sko­i­stoč­ju…
Ipak, otre­si se cr­ni­la, do­bri moj. I po­ku­šaj ono što i sam po­ku­ša­vam. Zgra­bi i ne pu­štaj sve­tu ta­pi­ju lju­ba­vi. Pri­grij je svo­jim sr­cem, sto­pli je du­šom svo­jom. I za­pi­taj se čo­vječ­no, ljud­ski po­na­vlja­ju­ći Po­pi­ne ri­je­či:
Da li ću mo­ći na ovom ne­po­čin-po­lju da ti po­dig­nem ša­tor od svo­jih dla­no­va…
I bi­će ti od­mah bo­lje.
Čak i ako je tu­žno…