Piše: Žan Lakrijer
Putevi gnoze
Čistota planina
Optužuju bogate, gnušaju se cara,
ismevaju pretpostavljene, osuđuju
plemiće, a svim robovima brane da
se pokoravaju gospodarima.
Kosma Sveštenik, Protiv bogumila
U planinama i šumama Bosne, na hercegovačkim visoravnima, hiljade grobova isklesanih u kamenu, desetine nekropola, katkad izgubljenih u zabitim predelima, već dva veka predstavljaju zagonetku arheologiji i istoriji. Njihov broj, raspored, njihove skulpture, natpisi na nekima od njih svedoče o postojanju značajnih zajednica, koje su posedovale hijerarhiju, precizno utvrđene običaje, čitava jedna istorija, i dan-danas gotovo nepoznata. Oblasti u kojima preovladavaju, ukazuju da su po sredi seoske zajednice, grupisane oko nekoliko lena, u srcu zabitih predela koji su dugo izmicali pravoslavnim i katoličkim crkvenim vlastima Srbije. Izgledalo je da je tajna rasvetljena onoga dana kad su te čudne konstrukcije pripisane bogumilskim jereticima.
Bogumili, čije ime znači Ljubljeni od Boga ili Ljubitelji Boga, bili su sekta gnostičkog porekla, naslednici neomanihejske tradicije koja se javila u Bugarskoj u IX veku. Ona se rascepila na više grupa od kojih se jedna nekoliko vekova zadržala u Bosni i Hercegovini, u srcu današnje Jugoslavije.
Sa svim tim selima, utvrđenjima, čitavim provincijama koje drže bogumili, sad smo daleko od aleksandrijskih grupica.
Gnoza ulazi u istoriju, smešta se u okrilje državnih zajednica, osniva svoje Crkve sa svojim sveštenstvom i svojim đakonima, i sama postaje prava svetovna sila. Već sa pavlijanima, drugom gnostičkom sektom, savremenicima mesalijana, gnoza je prestala da bude skrivena doktrina propovedana tajno ili u osami pustinje: ferment nepokornosti spram svake svetovne vlasti, našla se kobno suprotstavljena toku istorije, a represije koje su sprovođene protiv nje primorale su je da izgradi vlastito društveno i političko telo, samostalnost, svoju sopstvenu sudbinu. Kuda god prošla, gde god se prenosila, stvara žarišta pobune – verske i političke – protiv zvanične Crkve i svetovnih vlasti koje su njen izraz. Viđaćemo, dakle, gnostike kako se bune redom, protiv Vizantije, slovenskih osvajača Balkana, pravoslavnih velmoža Srbije. Gnoza će tad svoje pristalice vrbovati prvenstveno u seoskim sredinama. Seljaci će, pritom, biti osetljiviji na njene političke nego na njene religijske implikacije.
Ali tim zaobilaznim putem, gnostičke grupe postaju prave pobunjene zajednice koje okupljaju hiljade seljaka i zanatlija, sad već prisiljene da imaju sopstvene zakone, sopstvenu organizaciju, pa i sopstvenu vojsku. U toj sudbini, očigledno, ima nečeg paradoksalnog. Rođena iz radikalnog odbacivanja istorije i društva, gnoza je, svojim uspehom, izlučila i sama čitavu jednu istoriju i društva – nesumnjivo efemerna – ali čije će postojanje i tragična sudbina ostati dugo za primer.
Ako su stećci i nekropole u Bosni zaista bogumilskog porekla, oni pokazuju koliko je gnoza promenila lik i istoriju, iako njena doktrina ostaje i dalje ista. Jer, po prvi put suočavamo se sa istorijski i geografski stabilnim zajednicama, kao i sa likovima na spomenicima, materijalnim ostacima, ukratko, sa gnostičkom umetnošću. Već sama ta činjenica navodi na sumnju da ti isklesani grobovi, ti ukrašeni spomenici mogu biti delo grupa koje se pozivaju na gnozu. Jer, dotad, ništa nije bilo tako strano gnostičkom mentalitetu kao briga da za sobom ostavi materijalne znake, a naročito umetnička dela. Umetnost, kao i istorija, hrani i podrazumeva vreme. Kobno se utiskuje u trajanje koje gnostik odbacuje.
Ovde nije toliko u pitanju besmislenost, uzaludnost estetskog osećanja, koliko besmislenost i uzaludnost njegovog izraza. Da su ljudi kao što su Vasilid, Valentin, Karpokrat, morali da izmišljaju stvari takve vrste (što je u mojim očima nepojmljiva pretpostavka), oni bi mogli da stvore samo čisto simboličku umetnost, možda didaktičku i, u svakom slučaju, bezvremenu. A umetnost stećaka i nekropola Bosne upravo je izraz obreda, igara, bitaka, svakodnevnog ili religijskog života zajednica o kojima je reč. Ona je svesni, afirmativni, svuda ponavljani odraz najvažnijih trenutaka njihovog zemaljskog života. Šta se vidi na tim grobovima?
Prizori iz seoskog i feudalnog života – žene u kolu, dvoboji vitezova, turniri u gađanju lukom i strelom – stojeći likovi sa uzdignute obe ruke ili samo desnom, razmaknutih prstiju, namerno uveličanih, možda u stavu za molitvu, i oko njih, iznad njih, uvek isti kosmički simboli: mesec i sunce.
Pre nekoliko godina išao sam da vidim te stećke na lokalitetima na kojima se nalaze najznačajniji od njih, u Radimlji, Ćićevu, Hodovu, Boljunima. Većina je prekrivena lišajevima i mahovinom koji polako brišu, izjedaju prikazane prizore. Kiša je isprala kamen i ponegde samo prst dopušta da se, na tom granitu koji malo-pomalo postaje go kao u početku, raspozna postojanje forme, lika, životinje u liku, izjedene zvezde, luka nadvijenog nad stenom. Sa tih stotina stećaka izgubljenih u šumama, na pustim visoravnima, zrači neka atmosfera duboke tajne, ali i nesigurnosti i straha pred smrću. Ti natpisi, koji treba da sačuvaju pokojnikov grob od skrnavljenja, ti simboli koji svuda prate njegov lik kao budni čuvari njegove duše, nose dvosmislenu poruku, sigurnosti i strepnje, u kojoj i sami gestovi pokojnika, njegov okamenjeni, ritualni stav, pokušavaju, možda, da umilostive tajanstva nevidivog sveta. Ništa od svega toga, očigledno, nije istinski gnostičko i uvek me opseda sumnja u pogledu verske pripadnosti tih hiljada mrtvih. Sigurno je da su te nekropole jedini ostaci neke istorije koja je morala biti duga i napeta: od tih silnih sela i tvrđava u kojima je moralo biti toliko živih, danas zaboravljenih, nije ostalo ništa. Ni najmanje ruševine, nikakvoga traga na tim planinama gde su trava i drveće prekrili tlo, a često i iščupali same stećke.
Kako god bilo, ovo pokazuje jednu stvar: naime, da je sad i borba protiv gnoze promenila lice. Izopštenje, tamnica, više nisu dovoljni. Verska i politička pobuna tih organizovanih zajednica podrazumeva, sa strane vlasti, represivne mere koje se sastoje u čistom i prostom uništavanju svih koji odbiju da je se odreknu, u paljenju njihovih crkava i njihovih sela, sravnjivanju sa zemljom njihovih utvrđenja i podizanju, na svakom koraku, lomača gde će se stotine bogumila i sami bacati u oganj. Šta li je to bilo u toj jeresi da izazove takvu represiju, toliku pomamu? Propovedala je ono što odavno znamo: odbacivanje svake nagodbe sa prokletim svetom zaraženim zlom i Đavolom. Ali, to odbijanje, u kontekstu svoga vremena, okretalo se prvenstveno protiv zvaničnih Crkava, njihovih vlasti, njihovog obesnog bogatstva i njihovih odvratnih simbola. Bogumili su prezirali krst zato što je na njemu razapet Hrist, pa je u njihovim očima postao simbol njegovih muka. Odbacivali su čitav Stari zavet, glavne dogme, Devicu i čitavu hrišćansku mitologiju.
Sprovodili su strogu askezu – sad više nema raspusništva i razvrata, jer istorijska borba podrazumeva i drugu, isto tako bespoštednu, borbu protiv iskušenja tela – odricali su se rađanja, braka, prezirali rad, bogatstvo, časti, društvene razlike. Među sobom, smatrali su se svi jednaki. Međutim, jedna važna razlika obeležava njihove odnose. Pošto se bogumilstvo razvilo naročito u seoskoj sredini i pošto je valjalo raditi, obrađivati zemlju, šiti odeću, da se obezbedi opstanak tih zajednica, pravilo je predviđalo dva stanja, dve odvojene funkcije: Savršeni su vodili potpuno gnostički život, što znači da su živeli kao prosjaci u askezi, poučavajući u provincijama, uvodili su u tajnu i činili sakramente.
Ostale, Slušače, činila je masa onih koji su mogli da se žene, da rađaju, rade i da tako obezbeđuju materijalni opstanak grupe. Ali, ta dvostruka pobuna, protiv Crkve i vlasti – odricanje od krsta, od dogme, pravovernih tajinstava, i odbijanje pokoravanja svetovnim vlastima – vrlo brzo je dovela do reakcije tih istih vlasti. Tako su hiljade vojnika i sveštenika krenuli da osvajaju te provincije i da do mile volje pljačkaju, pale, kasape sve što im se nađe na putu. Sva ta prolivena krv nije samo dokaz odvratne neumoljivosti Crkve i pravovernih vlasti. Ona svedoči i o nepomirljivosti samih bogumila koji su, verni svojim zakletvama i svojim uverenjima, odbili da se preobrate i radije su skakali u oganj. A taj put samoubistva će otad svuda pratiti gnozu.
Sramoti nagodbe, pokoravanja Crkvi i Sataninoj vojsci ona će suprotstavljati nadmoćnu čistotu svoje vere propovedane do praga smrti.
Taj stav će jereticima obezbediti oreol koji će dugo obeležavati njihove mučenike. Odsad će samo ratovi, lomače, genocid, izlaziti na kraj s pobunjenicima Božjim. Pa čak ni tad gnoza neće biti sasvim poražena. Opet će se roditi negde dalje, negde drugde, u samoći i tišini nekih drugih planina, u srcu Pirineja i Korbijera, gde će se njena istorija ponoviti s istim ciklusom uzvišenosti i tragedije, sve do stratišta u Monseguru.