Imamo novog advokata, dr Bukefala. Njegova spoljašnjost ne podseća naročito na ono doba kad je on još bio bojni konjic Aleksandra Makedonskog. Istina, ko je upoznat sa svim okolnostima, taj ponešto primećuje. A nedavno sam na prilaznom stepeništu video čak i jednog sasvim ograničenog sudskog poslužitelja kako se, sa stručnim pogledom malog čoveka koji redovno posećuje trke, divi advokatu, koji se penjao stepenik po stepenik, visoko dižući noge, dok su mu koraci odjekivali po mermeru.
Advokatska komora uglavnom odobrava Bukefalovo učlanjenje. Sa retkom uviđavnošću kažu da je Bukefal pri današnjem društvenom poretku u teškom položaju i da zbog toga, kao i zbog svog svetsko-istorijskog značaja, na svaki način zaslužuje predusretljivost. Danas — to niko ne može poreći — nema velikog Aleksandra. Doduše, neki se razumeju u ubijanje; nema oskudice ni u veštini da se na banketu prijatelj pogodi kopljem hitnutim preko stola; a i mnogima je Makedonija odveć tesna, pa proklinju Filipa, oca — ali niko, niko nije kadar da povede u Indiju. Već u ono doba su vratnice Indije bile nedosežne, ali kraljevski mač je pokazivao u kom pravcu se nalaze. Danas su vratnice prenete sasvim drugde, dalje i više; niko ne pokazuje pravac; mnogi drže mačeve, ali samo zato da bi vitlali njima; i pogled koji bi hteo da krene za mačevima postaje pometen.
Možda je zbog toga zbilja najbolje utonuti u zakonike, kao što je Bukefal učinio. Slobodan, ne osećajući na bokovima stisak konjanikovih butina, uz mirnu svetiljku, daleko od huke Aleksandrovih bitaka, on čita i prevrće stranice naših starih knjiga.
Franc Kafka