Ogledalce, ogledalce

Imam i ja svoj bri­jeg raz­mi­šlja­nja. Zo­ve se Sun­ča­ni breg. Na nje­mu mi je tvr­đa­vi­ca i skrovište. Na nje­mu da­nu­jem i no­ći­vam. Kao prog­na­nik pra­ved­no na­gra­đen.
Po­sma­tram ri­jet­ke pti­ce. Gle­dam raš­ču­đe­na ču­da. Ša­re­ni­lo i gro­zo­mo­ri­ju. Sa jed­ne stra­ne – grand pa­ra­da i Alek­san­dar Ve­li­ki (na­dam se da ni­je vje­čan). Sa dru­ge stra­ne – Mi­lo­va pa­ra­da (spa­sa mi ne­ma – za­i­sta je vje­čan).
I fre­sko­pis u pod­go­rič­kom hra­mu po­sta­de sli­kov­ni­ca. A mno­zi­na vjer­na što ga po­ho­di po­sta lju­bi­telj stri­po­va. Na fre­ska­ma pre­po­zna­ju zle mom­ke – ju­na­ke na­šeg stri­pa. Ta­ko to bi­va sa na­šim vjer­ni­ci­ma i po­po­vi­ma – man­gu­pi­ma. Za­to i uži­va­mo u stri­pu be­sti­jal­no­sti, u sli­kov­ni­ci pro­pa­da­nja.
Elem, men­ta­li­tet je odi­sta sud­bi­na. Ne mo­že­mo op­tu­ži­va­ti sa­mo vo­ždo­ve. I ra­ja je kri­va. Ne mo­gu se op­tu­ži­va­ti sa­mo po­li­ti­ča­ri, na­čin je to da se mno­gi kriv­ci obez­bri­že, za­pi­sa dav­no Isido­ra. Ne Bje­li­ca, već ona Se­ku­lić, ako je se ne­ko još uvi­jek sje­ća.
Vje­tar mi do­no­si osi­njak ri­je­či dok gle­dam ša­re­niš u ko­jem je sve ras­kop­ča­no, ras­pa­sa­no, raz­ga­će­no.
Raz­lju­tio se vje­tar, po­mi­je­šao ri­je­či, zbr­zao od­je­ke, raz­u­zdao po­ret­ke, pod­ja­rio va­tre.
Hva­tam uboj­ne ri­je­či cr­no­gor­skog bo­ni­ka Slav­ka Pe­ro­vi­ća: Po­li­ti­ča­ri su, na­dao sam se, najgori dio na­ro­da. Ti­me sam se du­go tje­šio. Mno­go go­di­na ka­sni­je shva­tio sam da su političa­ri naj­bo­lji dio na­ro­da. I to je bi­la stra­šna isti­na. Je­ziv po­raz na­da­nja u bo­lje, u pra­ved­ni­je, u sreć­ni­je.
Ta­ko je, ot­pri­li­ke, ka­že mi je­caj­ni vje­tar, go­vo­rio Slav­ko, ta­ko je go­vo­rio nje­gov bol…
Ko bo­lje po­zna­je svoj na­rod od onih ko­ji nji­me vla­da­ju i onih ko­ji ga opje­va­va­ju?
Vla­di­ka Da­ni­lo, vo­je­vo­dić srp­skoj ze­mlji, ono­mad za­pi­sa: Po­la slo­va sa su­za­ma smi­je­ša Danilo, vla­di­ka ža­lo­stan i tu­žan, pre­da­ju­ći se­be na smrt Hri­sta ra­di, a to će re­ći na­ro­da ra­di…
Sve­ti Pe­tar Ce­tinj­ski bi od si­le ce­tinj­ske da pod sta­rost bje­ži sa Ce­ti­nja: Si­ro­mah ži­vje­ti ne mo­že, po tur­skoj ze­mlji raz­bje­ža­ti se ho­će, što od gla­di, što od zla i na­pa­sti brat­ske. Za­pi­sa Sve­ti­telj ru­kom sve­tom: Da me­đu Tur­ci­ma ži­vim ne bih to­li­ki zu­lum tr­pio, ko­li­ko tr­pim od Cr­no­go­ra­ca…ni­ko gla­ve ne okre­će, mi­li­je im zlo i sra­mo­ta, ne­go­li do­bro i po­šte­nje…da mo­že­te i Tur­ke bi­ste do­ve­li!
Is­pod po­sla­ni­ca Sve­ti­telj se pot­pi­su­je: jošt za­lu­du vaš do­bro­de­la­telj ne­sreć­ni.
Da sam to či­nio, na­vo­di­mo ri­je­či iz jed­ne po­sla­ni­ce Sve­tog Pe­tra, za ko­ji dra­go osta­li na­rod od svi­je­ta, on bi mi bla­go­da­rio i ja bih me­đu nji­ma sreć­no i ve­se­lo ži­vio i mo­je bi ime u lju­ba­vi ono­ga na­ro­da vječ­no osta­nu­lo, a me­đu va­ma je mo­je serd­ce od va­še­ga zlo­čin­stva uve­hlo i starost mo­ja oskor­blje­na, da po­či­va­la i ra­do­sti nig­da ne­mam… Ne­mam ko­ca, a ne­mam konopca, a ne­mam ba­jo­ne­ta, pa ne mo­gu ni­šta uči­ni­ti do ovo ma­lo je­zi­ka, a da jošt to­ga ne­ma sve bi se ovo is­kr­vi­lo…
Vuk Ka­ra­džić, drob­njač­ki i srp­ski sin, po po­vrat­ku sa Ce­ti­nja za­pi­su­je: Cr­no­gor­ci su za pljačkom ta­ko po­žud­ni da i imu­ćan čo­vjek, sa­mo da bi ka­kvu sit­ni­cu upljač­kao, iz­la­že svoj život oči­gled­noj opa­sno­sti… Sve­šte­ni­ci bez ika­kve ško­le, ne­pi­sme­ni, na­bu­ba­li va­žni­je mo­li­tve, i to je sve…Krv­na osve­ta je u kr­vi svi­ju, a pljač­ka­nje i ubi­stva sva­ko­dnev­na…U Cr­noj Go­ri ima tra­go­va svi­jeh ob­li­ka upra­ve, pa i opet je ovo u Je­vro­pi mo­žda je­di­no dru­štvo lju­di ko­je ne­ma ni­ka­kva pra­vi­telj­stva u pra­vom smi­slu te ri­je­či…
Me­da­ko­vić, se­kre­tar Nje­go­šev, na jed­nom mje­stu osta­vlja za­pis: Cr­no­gor­ci su ju­na­ci u bo­ju, ali ku­ka­vi­ce pred stro­gom vla­šću…
Osta­la je u na­ro­du i ri­ječ jed­nog Cr­no­gor­ca ko­ji je kao i mno­gi po­ne­sen gor­do­šću i za­ne­be­san oho­lo­šću re­kao: Naj­vi­še bih vo­lio da se oka­me­nim na vr­hu Lov­će­na, pa da me cio svi­jet gleda!
Sa­ču­van je i za­pis austrij­skog ge­ne­ra­la Bra­di­ja iz 1798. go­di­ne: Kod Cr­no­go­ra­ca se mo­že najvi­še po­sti­ći po­klo­ni­ma i nov­cem…
Evo opet i op­šte­po­zna­tih Nje­go­še­vih ri­je­či: Da ne­sret­nje, pro­kle­te i be­sud­ne ze­mlje. Od ovo­ga na­ro­da mo­že se sva­što če­ka­ti. Te­ško ono­me ko je njin go­spo­dar – to je naj­ža­lo­sni­ja sud­bi­na na svi­je­tu…Mi smo zli i ne­sreć­ni lju­di. Mi (vi­še) vo­li­mo zlo ne­go do­bro…
Mar­ko Mi­lja­nov, uzor­nik u sve­mu ča­sno­me i ju­nak nad ju­na­ci­ma, osta­vlja pi­sa­no svje­do­čan­stvo: Sve­tog Pe­tra su po­sve­ti­le ne­va­ljal­stvo i mu­ke ko­je su mu za­da­li Cr­no­gor­ci, ra­de­ći on na­ro­du do­bro, a nje­mu na­rod vra­ća­ju­ći zlom…
Još mno­ge ri­je­či oslu­šku­jem u vje­tru. Do­ne­se mi olu­ji­na i Je­vre­mo­ve ri­je­či – sti­ho­ve ko­je zapi­sa pri­je po­vrat­ka u naj­cr­no­gor­ski­ju Cr­nu Go­ru:
O, Cr­na Go­ro, o pa­sja ze­mljo, ka­kav sam ja tek pas, ka­da ne mo­gu bez te­be.
Sa­gla­san vje­tru oslu­šku­jem ri­je­či na Sun­ča­nom bre­gu jed­nog da­na le­de­nog…