Odlomci iz priče publikovane u „1999“, (str. 63-68). – Novi Sad, Solaris, 2006, © Borislav Pekić.
Novi Jerusalim. Posvećen Aleksandru Solženjicinu.
“Decenije prolaze, ožiljci i rane prošlosti
zaceljuju se zauvek. Za to su se vreme neka
ostrva Arhipelaga raspala i prekrilo ih je
polarno more ništavila. Ali jednog dana u
budućnosti, Arhipelag, njegov vazduh, kosti
njegovih žitelja smrznute u kristalu leda
biće otkrivene od naših potomaka kao neki
neverovatni salamandri …“
(A.Solženjicin, „Arhipelag Gulag“)
„I odvede ga u duhu na goru veliku i visoku,
i pokaza mu grad veliki, novi Jerusalim
gde silazi sa neba od Boga. I imaše slavu
božju, i svetlost njegova beše kao dragi
kamen, kao jaspis svetli.“
(Otkrovenje, 21-10)
I deo
Kostur pacova otvori mu oči.
On, razume se, ništa ne bi značio da je u ledenoj špilji naselja Novi Jerusalim, u kojoj se smrzlo podzemno sklonište Protoljudi, nađen sam ili s ostacima drugih pacova. Ali, iskopan je sa kosturima čoveka i krtice, i to je arheološkom pronalasku davalo vrednost u povesti Prvog čovečanstva ravnu otkriću Troje.
Skeleti su bili čvrsto pripijeni jedan uz drugi – kao u koštanoj kolevci, životinje duboko u karličnom pojasu čoveka – a sve troje u hibernizirajućem zagrljaju kristala severnog leda već milionima godina, jamačno još od 1999. godine i propasti sveta kome su pripadali.
Tačno koliko nije se moglo znati, jer se sa računanjem vremena odavno prestalo.
I upravo položaj bezgraničnog poverenja i međusobne upućenosti tih fosila izumrlih vrsta čije bi se smrtno neprijateljstvo i sada pamtilo da je sećanje i dopušteno i željeno, da se pamti može i ume, da se o predistoriji Drugog čovečanstva išta pouzdano zna, a ne samo sa gnušanjem naslućuje, davao je dirljivom prizoru smisao koji je ohrabrio Arnove nade da je u predvorju veličanstvenog i za njegov umirući svet spasonosnog otkrića.
Jer kad su uživaoci ledene civilizacije umirali sa zverima, što su ih sve ostale, i prethodeće i sledeće prezirale, progonile, u najmanju ruku zloupotrebljavale, kad su sa najgadnijim primercima faune spavali, jeli, bratimili se, kakvi su tek morali biti jedni prema drugima?
Svakako neuporedivo bolji negoli danas kada se ljudi ni jedni za druge ne interesuju, i odavno se zaboravilo kad se poslednja životinja srela i ubila, a one zatvorene u nestvarne zoološke vrtove hologramskih simulatora već blede, te je potreban oštar vid da se bivša mačka razlikuje od nekadašnjeg psa.
I pre otkrića ovog trojstva imao je u istraživanjima Polarnog kruga uspeha, posle su došla još bogatija, za njegovu revolucionarnu antropološku ideju, presudnija iskopavanja i uopšte je ceo Severni lokalitet, arhipelag neobične prostranosti i razuđenosti, a naročito Novi Jerusalim sa svojim rudimentarnim naseobinama, na minimum svedenom materijalnošću koja bi i laiku, a ne njemu naučniku – jedinom naučniku na svetu, u stvari – otkrila Duhovnost kao pokretačko načelo Epohe sa svojim čudesnim saobraćajnicama bez početka i kraja, pa, izgleda i bez svrhe, otvorenim crkvenim tornjevima na svakoj strani sveta, što je ukazivalo na ekumensku prirodu i bezgraničnu toleranciju vladajuće vere, neobičnim gradilištima na kojima se, osim gradilačke volje, ništa nije gradilo, spomenicima koji ništa poznato nisu predstavljali i tako se uzdizali do nedokučive univerzalnosti, bodljikavim žičanim ogradama, nesumnjivim simbolima neke neraskidive duševne zajednice, a iznad svega masovnim grobnicama, potresnom slikom žudnje da se srećno zajedništvo iz života i u smrt prenese; sve je to bio neoboriv dokaz da njegov mutantski svet nije najbolji, kako se mislilo, da čak ni dobar nije, da je, u stvari, od svih mogućih najgori i da se u pogledu traženja, postizanja i vrednovanja ljudske sreće, konačnog definisanja idealnog opstanka, od toliko preziranog Prvog i Protočovečanstva mnogo toga još moglo naučiti, pa ipak su ta tri nežno, ljubavnički isprepletena kostura, bića srasla u prizor savršene međuzavisnosti, smrznuta u kristalu večnog leda, ostala njegova najdragocenija arheološka uspomena, zlatni pečat na priči njegovog naučnog života.
Obraćao se toj slici idealnog humaniteta kad god mu je, kao sada, ponestalo snage i potrebna bila obnova istrajnosti iscrpljene tragnjem za čovekom kome će poveriti svoje otkriće – pa možda, ako na razumevanje naiđe, obnoviti sa njim i njemu sličnima izumrli novojerusalimski način života, a ovaj će se onda, silom neodoljivog primera, raširiti planetom i vratiti joj nekadašnji sjaj – stvorenjem uz čiju će prijemčivu misao njegova tajna strast kao oni kosturi, koštane konstrukcije minule sreće od zaborava sačuvane u polarnim mećavama dubokog Severa.
Traganje za takvim bićem, premda stvarno kraće, činilo mu se neuporedivo dužim – valjda što je uzaludno bilo – i od istraživanja na terenu, a ova su mu uzela oko sto godina, i od vremena potrebnog da se materijalni tragovi drevne civilizacije dobro razvrstaju, ispravno shvate, naučno protumače i logički usaglase u ’Novojerusalimski Koncept života’, što je odnelo narednih sto, ukupno dvesta od pet stotina godina na koje je u najpovoljnijem slučaju smeo da računa.
Uprkos utisku neizmerne dužine, traganje za drugim čovekom na planeti nije mu utrošilo više od pedeset, računajući pre ove ekspedicije i neuspele pokušaje da se do nekog dopre auditivnim i vizuelnim komunikacionim uređejima van službe još od doba u kome je za međuljudskim saobraćajem nestalo najpre potrebe, zatim želje, najzad i načina; ili se to dogodilo nekim drugim redom, više se nije sećao.
Račun je bio nesiguran. Bez merenja vremena za šta, osim nepouzdanog pojedinačnog pamćenja, genetički uostalom nezainteresovanog za prošlost, sredstva nisu postojala, pa se služio ingenioznim kalendarom zatečenim po zidovima iskopane Protocivilizacije, (ukrštenim šarama, ugraviranim noktom, za svaki dan okomita crta, za svaku nedelju prevučena vodoravnom), bez smisla za sled, proticanje, naizmeničnost, ništa se u vreme nije moglo smestiti, ništa duž ose vremena rasporediti, ništa u pamćenju, tom vosku svesti pretvorenom u vodu, zadržati, pa ni međusobno povezati u ono što je, nazvano kauzalnošću, prvorođeno čovečanstvo držalo na okupu, a potom iznenada u jednom jedinom danu uništeno i držeći ga, izgleda, u kobnoj muđuzavisnosti uzroka i posledica zajedno samo da bi ga lakše uništilo.
Sada je bio uveren da je lutanje završeno, da se nalazi pred ciljem. Vest o robotskoj enklavi na pustom otoku blizu zapadne obale Prvog kontinenta, s usamljenim ostrvljaninom između nekoliko bezbedno od života ispražnjenog mora – jer gde je kiberneta bilo i čovek je kao njihova svrha bio neminovan – ta vest je morala da bude ona očekivana, prava, ako je još i jedna mogla biti.
Otok je, razume se, na zapadu bio samo za njega. Kao što se vreme nije delilo, pa je za svakog čoveka nešto drugo značilo i drukčije trajalo, ni prostor nije bio isti, niti se na isti način imenovao. Stvari nisu imale lična imena da se kao posebnosti razlikuju od sličnih stvari iste vrste.
Imenovane su jedino vrste, a u njihovom se sklopu pojedinačne stvari raspoznavahu putem bezličnih brojeva.
Ali, kako su i brojevi bili nestalni, menjajući se prema onome ko ih je brojao, neku istinitiju predstavu o njima mogao je imati samo brojač – za sve druge ti brojevi nisu ništa značili – ali i on samo dotle dok je prema predmetu zadržavao položaj iz koga mu je dodelio broj.
Zato se kontinent na kome je živeo i čijem je otoku upravo u poseti bio, nikako nije zvao. Nosio je broj 1 i nalazio se na zapadu. Ali samo dok je kopao na severu kontinenta koji je nosio broj 2. Za nekoga ko je živeo na istoku njegov je kontinent bio Drugi, premda je za njega ostajao Prvi.
Ova arbitrarnost – odvratna njegovom naučnom duhu – usavršavala je mutantski svet u razlikovanju jedinke od jedinke prema idealnom cilju: stvaranju novog Čovečanstva eliminisanjem pojma o njemu.
Borislav Pekić
(nastaviće se)