za N.I.
Ko si ti
ne pita
Dikinson već ona
koju je pričom domamio u ovaj lavirint
neku
vrstu spiralnog vresišta
on je zmija koja će je progutati
ona
je šešir koji neće svariti
zato je pusti nepročitanu kao lik
bez korica
knjigu bez rikne izgubljenu na pučini
ovako je
to bilo
plagiram balkansku Ledi Magbet
jedna mikro priča
sa nestajenjem pre postojanja
poruči da bi volela da se
anonimna šćućuri
negde u njegovom teatru
i samo sluša
sluša sluša
onda on pita odakle joj toliko poverenja u priču
i
odista odakle
valjda od zavodljivosti tog glasa koji se
menja
kada Džekil alternira Hajda
ali i otud što je Čarli
Simić posredovao
pa računa ko poznaje Čarlija taj ne može
biti zloduh
onda on započne neku čudnu priču o dolaženju
ona
ponavlja kako joj ovde sve umire
on se ne obazire misli ne
čuje
jer ko bi mogao biti toliko brutalan
sada već zna
njegovu trpezu i tekuće poraze
i kako reaguje kada mu nešto
uzmakne
i zna da je inatljiv i da slepo zagriza u ono što mu
izmiče
postoji prvi i onaj drugi
ona bi
volela prvog
ali kako ih razlikovati
onda ga namami na
varijantu glasa
računa glas je porozan
kroz njega može da
procuri neka dragocena poruka
nešto da se otme
još ako je
zaliven
možda će joj se ukazati ulazni kod
vozi je na
daljinu
i ponekad kapne neka otopljena reč
stoji na
parkingu i nada se da je neće prepoznati
ali on kaže ha i evo
ih u unutrašnjosti tog prostora
gde sve diše
pročitano i
nepročitano
izuveni su i obrezani
lome ruke i njuše se
e
sad neka mi O’ Nil oprosti
na redu je to kratko putovanje u
noć
to je nešto što bi svakom poželela
onog prvog oblog
i mekog
osrednje nalivenog
tek da se izoštri slika
sveta
ramena im se dodiruju
ostali govore on sluša
sav
je od tuđeg glasa
tu su svi istinitiji od njih
a oni kao
statisti igraju se pogađanja
čija se kuća od reči kako
zove
ko lepše peva a ko priča
i ko će najduže živeti u
večnosti
onda on kaže zažmuri i prinosi izgladneloj
činijicu
zaleđene svetlosti
pa se cenjkaju oko ludila Kamij Klodel
i
njenih sto mačaka
nepregazive vode što nosi u umobolnicu
um
je bol misli
i tako do jutra
a gledaju ih Borhes i Barns
i
Kiš i Rot
sve što su
pozobali
i ono nepročitano
Virdžinija i Jursenar
pa
onda utrpavaju svoja postignuća i posvećuju ih
jedan glas ne
voli nikoga
drugi se umiljava
Pinokijeva su družina
samo
nema drvenog dečaka
da im očita lekciju o laganju
došlo
vreme i pušta da oproštajna rečenica bude
ne lupaj mi vratima
auta
utom ulazi Sontagova
taj veliki talas nad mastilom
i
kaže tek ovde sam saznala
da se ne kaže Praust već Prust
i
da je muško telo eks katedra
a žensko trpeza
daj ispljuni
me milostiva utrobo
i odvrni uši sa mojih stranica
neka me
žedne oči čitaju
kroz staklo „Picwika“
na Holivud
bulevaru
Zorica Bajin Đukanović