Ležim u polumraku
čekam
grubi zvuk alarma
koji me izvlači
iz topline kreveta i polusna
san je polusmrt
tako je govorila moja prababa
i ja svaku noć
bežim
u svoju malu
bezbednu
imitaciju smrti
iz koje se budim
pred zoru
i onda
ležim u polumraku
osluškujem…
čekam…
pitam se…
na kom se kontu knjiže
sva trpljenja i moranja
koja nosimo
bez prigovora i roptanja?
Da li se upisuju
kao naš najveći uspeh
Ili kao najveća slabost
I kukavičluk?
Aleksandra Leković