Ostavila sampsesitnu nejačrazbacane stvarineokrečene zidove Ostavila samdevojku što se tražiopsesivnog slušača zvukovapolomljeno cveće iz prevrnute saksije Ostavila samnedovršeni ručakpunu sudoperui razvučenu dasku za peglanje Obukla samispeglanu haljinunašminkala rumen na licei sjaj na tanke usnei otišlanegde dođavolagde mogu da se pravimda sve onoostavljenonisam ja Aleksandra Leković

Da živim samasa posla bih se vraćalapolakokorak po koraknekim okolnim putevimai bacila bih torbu pored vratai cipelei pržila bih jaja za večerusvakog danaa onda samo ležalai gledala u zavese koje lelulajudok pada noćI čekala bihtaj trenutakpre nego što se upaleulična svetladok je još pomalo dani sve je mogućei boli me […]

Trideset godina kasnijeopet perem sudove u kupatilukao u iznajmljenom stanusa kuhinjom bez sudopere a imao je svojih prednostitaj stannameštaj iz 50tihpresvučen zelenim meblomi ukoričeni časopisi iz 30tihiste boje, samo malo bleđeceo komplet knjigau zastakljenoj vitrini lepo su se slagalia i mi smonekih danai ponekih noći osim onekada si me grlio […]

Ja sam samo vazduhne mogu da držimtegove obzirane mogu da se sabijemu memljivepodrume dužnostitreba mi prostori platno za jedroi mogu da budemvetari dahdubok i snažanšto vraća u životu sve životekoje je Bogsmislio za nasdok se gušimopod teškim ćebetomtuđih mišljenjai lažne skromnosti. Aleksandra Leković

Stvarnost u odjecima dolazi do mene…kratki signali oposetama važnih ličnostiekonomskim krahovimasudarima aviona i interesa sve to se dešavavan granica mojih mislii pažnjekoju okupirajudruge realnosti likovi i radnjese smenjujukao na ringišpilusvakog dana nova vožnja sve dok ne popuste lancikoji me držeza osovinu stvarnostipa padnem svom težinom ili odletimu daljine samozaboravakako to […]

Ja sam samo vazduhnevidljivabez težinepotrebnasamo kad me nemaponekad se igramrečimaumesto lišćavrtim ihraznosimisprobavam čvrstinubiram bojeponekad samo mirujempopuštam pritiskutrpim težinunemam snageza dahponekadčekam udarda me pokrenei naterada rasčistim paučinui ćoškoveu koje guramsvešto želima ne mogu Aleksandra Leković

Tamo odakle samnemajavnog čitanja poezijea ni prozeako ćemo pravo Čitanje je bilo,kao što i jestepotpuno intimna stvarskoro kao dodirivanjeskrivenih delova tela krilo se od roditeljakasno noćuispod pokrivačapod kojim smo se znojili dok smo dodirivalituđe misliučeći se da živimomnoge živote patili smo i smejali sei ostali zauvek očaranitim bliskim susretomi prepoznavanjemvan […]

Ono što nas razlikujeje tošto ja znamda niko ništa nije zaslužioda je sve do slučajai malo trudai da su i drugiradili istopa suprošliili otpaliu istoj ludoj igrislučajnosti Ono što nas razlikujeje moja bezbrižnostda mi mogu uzetisve ovošto sam tako lakoi dobilai tvoj strahda će otkritida si provalila sistemi da nikad […]

Udenem u iglupecaroški konaconaj najjačii nižem… probadam kroz sredinuslike mirise zvuke što sve čine još strašnijim… tražim bar nešto jasno, razumnonečega mora bitiu tom sleduposrtanja i ustajanja neke zakonitostisvrhekoja mi izmičea koju uporno pokušavam da uhvatim podstaknutaglupim teorijamao uzrocima i posledicama Aleksandra Leković

Izbegavam godišnjice maturesva ta razvrstavanjapo veličini egai obimu grudi Odbijamda se suočimsa protekom vremenašto vrišti na mene kroz njihove očii moje Plašim se da nikog ne bih prepoznala ako su nestali ožiljcikoje smo ostavljalijedni na drugima a sećam se da su nam i tada zubi bili oštrii da su ujedi […]