Tag: aleksandra leković

Art

Umem pomalo da ronim na udah

Umem pomalo da ronim na udah Spustim se ispod linije pređem granicu ka tišini Kad suzbijem strah koji me vuče na gore I dozvolim vodi da me pritisne svojom mekom težinom Na sekundu osetim da sam uspela da se sakrijem od neprijatelja koji me vreba još iz partizanskih filmova Aleksandra […]

Art

Posećujem društvene događaje

Posećujem društvene događaje Izložbe proslave sahrane Pažljivo izbegavam tumačenja autora izjave zahvalnosti govore iz griže savesti Plivam kroz mreže pogleda i misli koje me procenjuju Klizim niz hladne pozdrave i sleđene osmehe Tražim znakove očima i tople dlanove podrške Izmiče mi stvarni smisao ovih događaja Osim ako nisu priprema za […]

Art

Sve se već desilo

Sve se već desilo u meni svi padovi potresi i nestajanja Na mojim projekcijama u glavnoj ulozi su strahovi, strepnje i teške pauze Nesanica je konferansije a scena je otvorena do ranog jutra a može i posle kada je dan siv i sumoran kao danas Aleksandar Leković

Art

Drže me trave

Drže me travevuku me dugim vlatimazaustavljaju korenjemmole da ostanem ja klizimžutim svetlom tunelažurim ka mreškanju vode u sumraki mirisimašto prizivaju stare slike Nema predaha na tom putugazim preko vremena što se osipapreko mutnih voda i klizavog  kamenja Uverenaili naučenada jedino tako i može da bude ne smem da se prepustim […]

Art

Nemam koren

Nemam korensamo sam listkoji pluta po vodi dok ga težinane povuče na dno Nemam ni stablokoru su izgrizlizečevi vremenaa srž seogoljenaosušila Nemam krošnjusuviše su krte i tankebile te grančiceda bi na njih okačilivažno ordenjelišća Sad više nemamni mestona kome su sadilionikoje sam pratila poljupcem u čelo Aleksandra Leković

Art

Ja sam glina

Ja sam glina savitljiva Meka sklona oblikovanju dok ne očvrsne Ja sam voda tiha blaga što breg roni dok ne nađe put Ja sam pamuk umršeno klupko bez oblika stvoreno da obmota da ublaži pad Samo jedan grumen u središtu čvrst i oštar ume da povredi kad zađeš duboko Aleksandra […]

Art

Odlazak

Ponekadmi se učini da mogu da odemsitnim polukorakomili da se provučemispod ograde Ponekad mi se činida mogučaki krupnim koracimakroz širom otvorena vrata A onda pokušamsamo da se okrenemda promenim težištei shvatim da sam prilepljena za podlogu od kartona na kojoj su nacrtani krevet,sto, stolice i prozor na zidu što gleda […]

Art

Vid

Vid Kratkovidim pogledom pratim putanje prolaznika, razaznajem boje kaputai način hoda Vrhove zgradagubim u sutonune znam da li izmiču samo mom pogledu Grešku u oku krivimšto ne moguda vidimkuda sve ovoviše vodi Aleksandra Leković

Art

Napuštajući Veneciju

Kroz zatvorene škuredopiruudari zvona i krici galebova Branim se žmurenjemod novog danai povratka Ovde samu polusnuotkrilataj porozni slojna dnu Kroz  kojise polako cederadosti i željei ostaje samo muljdužnosti Ima nekog smislau tomešto sam sve shvatilabaš ovdegde more gubi širinui snagui postaje samo kanalkoji se završavazidom Aleksandra Leković

Art

Isto tako

Isto takolaganokako sam skliznulapod površinudanavraćam se sa dna samo jeu ovom smerusve  bolnijei težeza podneti Lavež psahuka avionašto nadlećunaše nepostojeće stvarnostii bol u ramenuštoizaziva mučninu sve je natopljenovlažnom toplinomove noći Klizim kroz slojevesvestiuzaludpokušavajućida opetzaronimu toplu sigurnostsna Aleksandra Leković