Izdaju me i materijal i delovi prvo leđa desno rame sad ovo drugo koje nosi veću težinu izgleda da su ramena ta na koje je spalo da podnesu  pritisak i teret da izdrže grč koji kreće iz stomaka i glave koji drži telo da ne sklizne na pod kao bezoblična […]

Beležim na spisakjoš jedan maliminus ovog jutra što je mirisalona letnji pljusaki iznenadnu svežinu ali bez vazduha u mojim plućima što dišu plitko i gutajumale zalogajevremena bezuspešno pokušavajućida se oduprutežinii umorudok sklanjam pogled od bele pilule na stolušto nudiutehui poraz Aleksandra Leković

U mom kraju miriše nagorelo drvo pečeno kestenje i još nešto i dvorišta se ne menjaju već godinama samo su tri belgijska ovčara u kući na uglu porasla i ne proturaju kroz ogradu njuške da ih mazim u mom kraju asfalt je zakrpljen pravolinijski i preko njega padaju senke ruža […]

Čije su to ruke čije telo čija glava čiji je život 5 dana u nedelji od 8 do 3 i malo posle čije su misli o smislu i besmislu užasima svakodnevnice i beskonačnosti kao da to nije isto podjednako otporno i nepromenljivo u svom trajanju kao što si i ti […]

Stajem na krajdugačkog redaiza svih tih ljudi što imaju životei vremekojim ispunjavaju mehure  u kojima lebde pokušavajući da se ispravezauzmu stavpokažuda još uvek mogu dok plutajumeđu  stvarima koje su im strane kao i oni njima a ne znaju da će naići vetar i oduvati ihkao  maslačakkoji su ostavili kad su se igraliu školskom dvorištua isčupali su ga tek minut pre  Aleksandra Leković

Lice uspešno menjam tankim slojevima pudera i boje i telo sa uspehom zaklanjam krojenim platnima mekim marama ali hod hod me odaje povijena leđa grč u ramenu taj prokleti govor tela što izmiče kontroli dok vreme i život nanose slojeve prave kalup po kome se oblikuje  i krivi  ovo telo  […]

Moram da naučim da ponovo razvrstam vreme po policama obaveze po fiokama da uredim ormaresitnih zadovoljstavastriktnih moranja Ne znam kako se desilokada su se razvuklikaiševi dužnostidugmad vaspitanja vise o koncušavovi samodisciplinejedva držesve na okupu Moram da naučim da ponovo uvedemsvakodnevicu  u tok da držim pravaci brzinuda ne gubim kontrolu jer ustvari samo želim da mirno sedimi gledamtu […]

Čitam Siorana kaže mora da pije i bludniči da bi pobegao od ludila dosade a ja mu zavidim  svakim delom svoje svesti što može što sme što ume da iskali da istutnji tu potrebu to gađenje nad sobom i svetom što se samo valjanjem u blatu na dnu možda može […]

Majke mrmljaju neštona uvobebama Parovi šapućuisprepletanih ruku Starci se drže za ivicukao nad provalijom I svi gledajuu tu uskomešanu masucrnila Po kojoj putuje samo zrakšarenog svetla prosut odnekud Da li je mogućeda se samo ja pitamzašto se ta tamna materijapretvara da je more? Aleksandra Leković

Biti sam… kao ono dvoje ljudi što stoje na ivici kao izgubljeni pasšto na stanici sačekuje putnike kao starac iz komšilukašto ne gasi tv Biti sam… u noćima nesaniceu danima mrmotau nedeljnim jutrima u snovima i u zbilji kao da je sve pripremaza onaj konačni trenutaksuočenjasa smislom Aleksandra Leković