Danas su kod nas dole bili glavni inženjeri. Direkcija je izdala nekakvo naređenje da se izgrade nova okna, pa su inženjeri došli da obave prva merenja. Kako su ti ljudi mladi, a pritom već toliko različiti! Svi su se slobodno razvili, i njihovo jasno određeno biće nesputano se ispoljava već u mladim godinama.
Jedan, crnokos, živahan, strelja očima na sve strane.
Drugi, sa beležnicom u ruci, pravi zabeleške u hodu, osvrće se, poredi, zapisuje.
Treći, sa šakama u džepovima kaputa, tako da je na njemu sve zategnuto, korača uspravno; čuva svoje dostojanstvo; samo po tome što neprestano grize usne vidi se nestrpljiva mladost koja se ne može potisnuti.
Četvrti pruža trećem objašnjenja, koja ovaj ne zahteva; niži od njega, trčkajući pored njega kao zavodnik, stalno držeći kažiprst u vazduhu, on kao da mu čita litaniju o svemu što se ovde može videti.
Peti, možda najviši po rangu, ne trpi da ga neko prati; čas je napred, čas pozadi; celo društvo podešava korak prema njemu; bled je i slab; oči su mu upale od odgovornosti; često dok razmišlja pritiskuje šaku na čelo.
Šesti i sedmi idu malčice pognuti, približenih glava, držeći se ispod ruke, u prisnom razgovoru; kad ovo ovde ne bi očigledno bili naš ugljenokop i naše radno mesto u najdubljem oknu, moglo bi se pomisliti da su ta koščata, golobrada gospoda kvrgavih noseva mladi sveštenici. Jedan se, predući poput mačke, najčešće smeje sebi u bradu; drugi, koji se takođe osmehuje, vodi glavnu reč i slobodnom rukom daje takt onome što govori.
Kako li ta dva gospodina moraju biti sigurna u pogledu svojih mesta, pa još i više, kakve li su zasluge, uprkos svojoj mladosti, morali već steći za naš rudnik, kad ovde, pri toliko važnom obilasku, naočigled svoga šefa, smeju da se ovako nepokolebljivo bave samo sopstvenim problemima, ili, u najmanju ruku, takvima koji nemaju veze sa sadašnjim zadatkom! Ili, zar je mogućno da oni, uprkos svem smejanju i neobraćanju pažnje, ipak veoma dobro zapažaju ono što je nužno? O takvoj gospodi čovek se teško usuđuje da donese neki određen sud.
S druge strane, opet, nesumnjivo je da se osmi, na primer, udubio u posao neuporedivo više od njih dvojice, pa čak i više od sve ostale gospode. On mora sve da opipa i da po svemu kucne malim čekićem koji svaki čas vadi iz džepa i svaki čas ga opet tamo sklanja. Ponekad klekne usred prljavštine, iako je elegantno odeven, i kuca po tlu, a onda opet samo u prolazu lupa po zidovima ili po tavanici nad glavom. Jednom se prostro koliko je dug i ostao nepomično da leži; već smo pomislili da se desila neka nesreća; ali on onda, tek uz mali trzaj svog vitkog tela, skoči na noge. Dakle, opet je samo izvodio neki ogled. Mi smatramo da poznajemo svoj rudnik i kamenje u njemu, ali neshvatljivo nam je šta ovaj inženjer ovde neprestano ispituje na taj način.
Deveti gura pred sobom neku vrstu dečjih kolica, u kojima se nalaze aparati za merenje. Izvanredno skupoceni aparati, položeni duboko u najnežniju vatu. Ta kolica bi, zapravo, trebalo da gura sluga, ali ona nisu njemu poverena; morao je da ih se prihvati inženjer, i on to rado čini, kao što vidimo. On je, po svoj prilici, najmlađi, možda još i ne poznaje sve aparate, ali pogled mu je neprestano prikovan za njih i on se stoga ponekad gotovo izlaže opasnosti da kolicima udari o zid.
Ali tu je još jedan inženjer, koji ide pored kolica i sprečava da se to desi. Ovaj se, očigledno, temeljno razume u aparate i kao da je njihov pravi čuvar. S vremena na vreme, ne zaustavljajući kolica, on uzima neki deo aparata, gleda kroz njega, odvrće ili uvrće, trese ga i lupka po njemu, prinosi ga uhu i osluškuje; i najzad, dok vozač obično zastaje, sa najvećom opreznošću vraća u kola tu stvarčicu, jedva vidljivu iz daljine. Taj inženjer se drži pomalo despotski, ali ipak samo u ime aparata. Mi već deset koraka pred kolicima, na njegov nežni znak prstom, treba da se sklonimo u stranu, pa čak i onde gde nema mesta da se čovek skloni.
Iza ta dva gospodina ide besposleni sluga. Gospoda su — što se pri njihovom velikom znanju razume samo po sebi — odavno odbacila svaku oholost; sluga, međutim, kao da ju je svu sabrao u sebe. Držeći jednu ruku na leđima, drugom gladeći pozlaćenu dugmad ili finu čohu svoje livreje, on počešće klima glavom levo i desno, kao da smo ga mi pozdravili a on otpozdravlja, ili pak kao da pretpostavlja da smo ga pozdravili, ali on to sa svoje visine ne može proveriti. Razume se, mi ga ne pozdravljamo, ali ipak bi čovek, pogledavši ga, gotovo poverovao da je nešto ogromno biti sluga u direkciji rudnika.
Mi se, doduše, smejemo iza njegovih leđa, ali pošto njega ni udarac groma ne bi naterao da se okrene, ipak mu odajemo i poštovanje kao nečem nerazumljivom. Danas nećemo više mnogo raditi; prekid je bio i odveć izdašan; ovakva poseta odnosi sa sobom svaku pomisao na rad. Suviše je primamljivo gledati za tom gospodom kroz tminu probnog okna u kojem su svi iščezli. Sem toga, naša smena će se uskoro završiti; nećemo videti tu gospodu kad se budu vraćala.
Franc Kafka