Kada se doselite u neku zemlju sa idejom da u njoj ostanete i živite, gladni ste svih informacija. Hoćete da naučite jezik, istoriju, tradiciju, običaje i da se što pre utopite u okolinu. I koliko god se trudili uvek ima neodgovorenih pitanja.
Bez sumnje, ja sam Portugal zavoleo. Bez sumnje to je moja druga domovina. Ipak posle sedam godina života, Bog zna koliko pređenih kilometara od severa do juga, pročitanih knjiga, članaka, različitih radova, mnoga pitanja ostala su delimično odgovorena ili neodgovorena.
Ponekad mi se čini da je kompleksnost portugalske istorije previše za mene. Da iako otvoreni za površna prijateljstva, izuzetno je teško napraviti ozbiljna, duboka prijateljstva. Koliko god se trudili, negde uvek ostajete stranac, a kao takav do poverenja teško stižete.
Kao Balkanca naviklog da svoja nezadovoljstva glasno saopštim, pa kom drago, čudno mi je bilo zašto se Portugalci gotovo nikada ne bune ili to rade se pola glasa i nikad pred autoritetom. Socijalna raslojenost, o kojoj se gotovo pa i ne govori, a toliko je prisutna ili bolje rečeno koja nikada nije nestala. Socijalna raslojenost započeta u vremenu kada je Portugal bio kraljevina, zakucana tokom diktature, prisutna je i danas. Ili bolje rečeno nikada nije nestala o kojoj se i ne govori.
I tako godinama pokušavam sebi da objasnim neke stvari o zemlji koju smatram drugom domovinom. A onda sasvim slučajno naletim na seriju Gloria na Netflixu. I zaprepastim se da nikada više odgovora nisam dobio koliko u 10 epizoda te serije.
Reč je o ubedljivo najskupljem televizijskom projektu u istoriji Portugalske televizije (RTP). Scenarista Pedro Lopeš (Pedro Lopes) sačinio je odličan i špijunski napet scenario. I nema toga čega se Lopeš nije dotakao u seriji. Od rata u kolonijama, špijunskim spletkama, političko špijunskim igrama Sjedinjenih Američkih Država i Sovjetskog saveza, raslojenosti portugalskog društva, ulozi portugalske tajne policije PIDE, do međuljudskih odnosa i spremnosti da špijunirate prijatelje, pa i sopstvenog sina.
Gloria sasvim sigurno ne pruža adrenalinski nadražaj kao James Bond i ako očekujete tu vrstu akcije, nećete je naći. Ali zahvaljujući majstoriji reditelja Tijaga Guedeša (Tiago Guedes) svaka epizoda držaće vam pažnju i kraj svake dočekaćete sa rečenicom: „Ma, da li je moguće“.
Radnja Glorije smeštena je tokom šezdesetih godina prošlog veka na vrhuncu Hladnog rata. U malom mestu Glorija du Ribatežo (Gloria do Ribatejo) smešten je RARET, centar za emitovanje zapadne propagande na ruskom jeziku i re-emitovanje programa Radio Slobodna Evropa (RFE), takođe na ruskom. Mladi inženjer, povratnik iz rata u kolonijama, Žoao Vidal (Joao Vidal), postaje ruski špijun i preduzima visokorizične špijunske misije koje bi potencijalno mogle da promene istorijski tok kako u Portugaliji tako i u svetu generalno.
Iako su sami događaji u seriji plod mašte scenariste Pedra Lopeša, oni se prepliću oko mesta i institucija koje su zaista postojale i govore mnogo o posleratnoj ulozi Portugala u svetskoj politici, ali i o kompleksnosti odnosa koje je Portugal imao i sa Istokom i sa Zapadom.
Centar za emitovanje zapadne propagande
Početak Drugog svetskog rata, Portugal je dočekao kao neutralna zemlja. Iako pod snažnim stiskom autokratskog režima, zemlja je oaza mira. Za hiljade Jevreja mahom iz Francuske, Lisabon je poslednja stanica pre ukrcavanja na brod za Sjedinjene Američke Države ili Južnu Ameriku. Portugal je i zemlja prikrivenog obaveštajnog rata, baza sa špijune kako savezničke tako i sila Osovine. Tu je i Ian Fleming, tada oficir britanske pomorske obaveštajne službe. Tu je i Duško Popov, trostruki špijun tvrdilo se tada, Flemingova inspiracija za lik Jamesa Bonda, agenta 007. I to je manje-više što svi znamo.
Međutim, malo je poznato da će i nakon rata Portugal biti središte obaveštajnih igara i zamršenih odnosa, a i da će sama zemlja biti zapletena u klupko zamršenih odnosa, kako Istoka i Zapada, tako i Portugala sa obe hladnoratovske strane.
Za početak, Portugal 1949. godine postaje članica NATO-a. Iako pod snažnim stiskom autokratskog režima, značaj površine Atlantika koju je Portugal kontrolisao kao i strateški položaj Azorskog arhipelaga u gotovo pa centru Atlantika, zapadni saveznici nisu mogli da ignorišu, previše je bilo važno.
Tokom četrdesetih godina rodila se i ideja o osnivanju radio stanice koja će širiti zapadnu propagandu prema zemljama istočnog bloka, sa namerom da građane podbunjuje protiv komunističkog režima.
U 7:30 izjutra, četvrtog jula 1950. godine preko predajnika jačine 7.500 vati smeštenog nedaleko od Minhena, slušaoci u Čehoslovačkoj mogli su prvi put da čuju „Radio Slobodna Evropa zove“.
Lokacija nije bila idealna. Bila je preblizu Sovjetima kojima je bilo lako da ometaju emitovanje. Amerikanci razmišljaju o novoj lokaciji – Španija, Maroko ili Portugal. Odlučuju se za Portugal koji je članica NATO-a svesni da je ta država sve samo ne pojam demokratije. Kako god, Olivajra Salazar (Antonio de Oliveira Salazar) jeste bio autokrata, ali je bio i ubeđeni antikomunista.
Pregovori o premeštanju emisione tehnike su potrajali godinu dana. Prava prilika za premeštanje emisione tehnike Radija Slobodna Evropa, ukazala se kada je na prodaju ponuđeno 200 hektara zemlje u mestu Glorija du Ribatežo, idealno ravno za neometano emitovanje programa i relativno blizu Lisabona. Tih šezdesetih godina u koje je smeštena radnja serije, RSE emituje program preko RARET-a u Portugalu preko četiri predajnika snage 100.000 vati i osam snage 50.000 vati.
Program je pravljen u SAD-u i/ili u Nemačkoj. Odatle je slan u prijemni centar Mašokajra (Maxoqueira) u Portugalu, potom bi bio kontrolisan u sedištu RARET-a u Lisabonu i tek onda slat u Gloriju du Ribatežu na emitovanje.
Tokom godina odnosi Amerikanaca i Portugalaca su se menjali, imali uzlazne i padajuće faze, posebno zbog rata u kolonijama. Bez obzira na to, RARET je lokalnom stanovništvu donosio zaposlenje, a Amerikanci su za potrebe zaposlenih u RARET-u napravili potpuno novo naselja, sa školom, porodilištem, sportskim terenima i bazenom.
Emitovanje nije prekidano ni tokom vojnog puča 1974. godine, događaja poznatijeg kao „karanfil revolucija“. Ni 1985. godine kada je eksplodirala bomba u prostorijama RARET-a neposredno pred posetu američkog predsednika Ronalda Reagana Portugalu. Nije prestalo ni nakon pada Sovjetskog saveza. Sve do odluke predsednika Billa Clintona da operaciju tog tipa prebaci na područja od većeg geostrateškog značaja. Diskretno i bez mnogo pompe RARET je prestao da postoji.
Ukupno 60.000 traka emitovanog programa čuvano je u Lisabonu do 2001. godine kada su predate Huver Institutu, Stenford Univerziteta (The Hoover Institution, Stanford University).
Prisustvo sovjetskih špijuna u RARET-u kako to implicira serija nikada nije dokazano ili bolje rečeno potvrđeno. Što ne znači da ih nije bilo. Posebno imajući u vidu da je Komunistička partija Portugala u to vreme bila prilično popularna među seljacima i radnicima, te da su upravo njeni članovi dolaskom Salazara na vlast prvi bili na udaru i da su hapšeni, mučeni i ubijani. Nešto što će dobar deo portugalskog stanovništva osetiti i na svojoj koži, osnivanjem zloglasne tajne policije PIDE. Takođe, nakon vojnog puča i revolucije 1974. partija će postati jedan od glavnih političkih snaga, uprkos činjenici da su baš sa Sovjetima sarađivali na organizovanju gerile u kolonijama, tokom kolonijalnih ratova.
Kolonijalni ratovi
Iako je većina nekadašnjih imperijalnih sila već pedesetih godina prošlog veka počela da se polako odriče svojih kolonija, posebno u Africi, Portugal je imao sasvim drugačije planove. Ni Salazarov režim nije odustao od doktrine usvojene još 1919. godine što je podrazumevalo „asimilaciju takozvane niže rase, pre svega ukrštanjem belaca sa crnim stanovništvom (mešanje rasa), širenjem hrišćanstva i konačno davanjem slobode tako izmešanim ‘elementima’ uključujući i pristup najvišim mestima u državi“.
Godine 1961. počeo je trinaestogodišnji kolonijalni rat u Angoli, portugalskoj Gvineji i Mozambiku, rat koji će odneti preko 30.000 života portugalskih vojnika i preko 26.000 vojnika na strani boraca za slobodu ili pobunjenika, kako ko gleda. Tokom 13 godina ubijeno je i 110.000 civila u tri pomenute zemlje, uključujući i 5.000 portugalskih doseljenika.
Početkom pedesetih godina prošlog veka portugalska vojska bila je u paradoksalnoj situaciji. Zahvaljujući vojnoj neutralnosti, izbegli su Drugi svetski rat. Portugal, kao što je već pomenuto, postao je član NATO od 1949. godine, a režim je upravo posle Drugog svetskog rata imao neutaživu potrebu da očuva kolonije, pa makar to vodilo i do indirektnog sukoba sa formalnim saveznicima. Vojska je zbog stalnog kontakta sa NATO-partnerima bila pod snažnim uticajem zapadnih saveznika i njihovih demokratskih izabranih vlada.
Početak pucanja veze između vojske i režima desio se 1961. godine. Neposredno pre početka kolonijalnog rata, Sjedinjene Američke Države podržavale su „Uniju naroda Angole“ (UPA). Sa tom podrškom UPA napada portugalske doseljenike i svoje sunarodnike koji su bili u službi Portugala. U martu 1961. godine portugalske diplomate u UN-u iskoristiće slike obezglavljenih belih i crnih ljudi koje su ubili članovi UPA kao predtekst i opravdanje za rat u Angoli. Kako tvrdi istoričar Žose Frajra Antuneš (Jose Freira Antunes), američki predsednik Džon Kenedi (John F. Kennedy) šalje poruku Salazaru da napusti kolonije u Africi. Ovaj to odbija, a portugalska vojska pomognuta Sjedinjenim Američkim Državama organizuje neuspeli puč. Salazar je posle puča samo još više konsolidovao svoju vlast. Portugal će biti na meti mnogih sankcija uključujući i embargo na uvoz oružja. Zamislite NATO-članicu koja ne može da uvozi oružje ili protiv koje njen najveći NATO-partner organizuje puč.
Afrika je, sa druge strane, u to vreme već preplavljena komunističkom propagandom, a većina oslobodilačkih pokreta temeljila se na marksističkim teorijama. Sovjeti pobunjenicima šalju oružje, uključujući i topove, a portugalski komunisti pomažu u organizovanju gerilske borbe u tri portugalske kolonije. Nakon što su Sovjeti uvideli da će borba oslobodilačkih pokreta u Angoli i Mozambiku doživeti fijasko, okreću se portugalskog Gvineji, ali i velikim diplomatskim naporima da izoluju Portugal na međunarodnoj sceni.
Uspeh komunističkog bloka u izolaciji Portugala doprineo je širenju socijalističkih i komunističkih ideja među mladim oficirima portugalske vojske, kao i ideje o zbacivanju režima i uspostavljanju države zasnovane na marksističkim principima.
Socijalna raslojenost ostala do danas
Upravo je to još jedan detalj koji je scenarista serije Pedro Lopeš tako precizno uhvatio. Glavni junak serije Gloria Žoao Vidal, mladi je oficir i inženjer iz bogate porodice duboko povezane sa Salazarovim režimom, u dodir sa komunističkim idejama dolazi tokom boravka na afričkom frontu. Vidala će KGB regrutovati po povratku iz Gvineje.
Lopeš briljantno beleži još jednu karakteristiku tadašnjeg Portugala, a koja je u malo izmenjenoj formi prisutna i danas – socijalna raslojenost. Posle Drugog svetskog rata Portugal je imao po broju malobrojne višu, srednju i srednju nižu klasu i veoma mnogobrojnu klasu siromašnih, sačinjenu od seljaka i radnika, „o povo“ kako ih ovde zovu. Iako bi prevod bio „narod“ misli se više na ono što bi kod nas bila „sirotinja, raja“. Upravo je ta sirotinja, zbog svoje mnogobrojnosti, bila i najbrojnija na afričkim ratištima i najviše ginula, iako je služenje vojske bilo obavezno za sve bez obzira na sloj i poziciju u društvu.
Depresivnost malih portugalskih mesta i sela, u kojima majke čekaju tela svojih mrtvih sinova, polutamu i memljivost malih kafea u kojima stariji muškarci i oni nesposobni za vojsku piju uglavnom vino bez volje i snage da bilo šta preduzmu, ali i rast popularnosti komunizma u takvim mestima i selima uglavnom na jugu; patrijarhat i mesto žene u portugalskoj porodici, ugovorene udaje, sve je to sjajno prikazano u seriji.
Rat u kolonijama bio je neposredni uzrok za vojni puč 1974. godine i pad autokratskog režima u Portugalu, povratak demokratije i novi početak za zemlju koja je taj početak očajnički trebala.
Zloglasna tajna policija
Otac glavnog junaka serije Gloria je šef PIDE-a zloglasne policije, deo režima i portugalskog visokog društva, brutalan karijerista sa velikim političkim ambicijama da postane novi portugalski premijer nakon Salazara. Mračan, tih i spreman da špijunira rođenog sina, smatrajući to svojom obavezom i najvišom moralnom odgovornošću prema državi.
PIDE je zapravo nastao pod nazivom PVDE (Policia de Vigilancia e Defesa do Estado), kao policija za državni nadzor i odbranu. Imala je dve glavne sekcije – socijalnu i političku odbranu i međunarodnu sekciju, koja je korištena za kontrolu migranata, kontra špijunažu i špijunažu na stranoj teritoriji.
Neposredno pred početak Drugog svetskog rata glavni fokus za PVDE postaju komunisti i zabranjena Komunistička partija, a savetnici iz Italije i Nemačke pomažu da PVDE organizaciono bude ustrojena kao nemački Gestapo.
PVDE je razmontirana 1945. godine, nakon čega je uspostavljena PIDE (Polícia Internacional e de Defesa do Estado), kao internacionalna i odbrambena državna policija. Režim se tada hvalio da je nova policija uspostavljena na najboljim tradicijama i praksi Scotland Yarda. Međutim i PIDE je imao zadatak da štiti režim korišćenjem različitih metoda od praćenja, prisluškivanja telefona, presretanja pošte i naravno kako to uvek biva stvaranje široke mreže informatora.
PIDE je bila policija koja je hapsila da bi istraživala, a nije istraživala da bi nekog uhapsila. Sve dok nije rasformirana 1968. godine, PIDE je optuživala i tamničila ljude iz najširih društvenih slojeva i različitih političkih gledišta na kojima su primenjivali različite metode mučenja.
Scenarista i reditelj Glorije i ove detalje portugalskog društva šezdesetih ne samo da prepoznaju već od toga prave zaplet koji malo ko očekuje u kome je najbolji drug glavnog junaka informator PIDE-a, glavni junak špijun KGB-a, a otac glavnog junaka šef PIDE-a koji naređuje špijuniranje sopstvenog sina.
Serija koja daje mnoge odgovore
Baš zato što se scenarista serija Gloria nije libio da dotakne svaku bolnu tačku portugalskog društva ja sam dobio mnoge odgovore koje sam dugo tražio ili me je bar uputila gde te odgovore da tražim.
Sa tako komplikovanom skorašnjom istorijom i odnosima kako sa saveznicima tako i sa protivnicima, sa teretom imperijalne sile, iskustvom unutrašnje i spoljne špijunaže, Portugalci su naučili da nas sve prime sa osmehom i elementarnom ljubaznošću. A onda strpljivo da sačekaju da gosti odu. Mi koji ne odemo, kako god i šta god radili i trudili se uvek ostajemo „estrangeiros“ u razgovorima kada nismo prisutni ili iz leđa kada jesmo. Teško je naći put do prijatelja pa kada ih nađete čuvate ih kao suvo zlato i ne razbacujete se sa njima jer znate da će drugi doći teško ili nikad.
Neke stvari se uvuku u mentalitet i postanu odlika društva svesno ili nesvesno. Nismo ni mi na Balkanu različiti, jer i naša UDBA je radila na principu doušnika u kome je svako svakome bio sumnjiv i svako za skoro svakog mislio da ga špijunira. To je zaostavština PIDE-a u Portugalu, a ne nekom polusvesnom ili nesvesnom nivou. U zemlji u kojoj se i 48 godina posle pada diktature o nekim stvarima priča polušapatom, pa makar to bilo i nešto što je možda banalno ali vas direktno ugrožava kao što su mala plata, inflacija, skup benzin, skup gas i struja. O tome sa najbližim prijateljima i porodicom potiho, a kada se pojavi šef, službenik, policajac – osmeh na lice i bez mnogo komentara. Sada me više ne čude ni spuštene roletne na svakoj zgradi, na svakoj kući, u gradu, u manjim mestima, u selima. Može biti da štite intimu, ali i moguće poglede neželjenih znatiželjnika.
Jasnija mi je ta društvena raslojenost na one koji su i u onom i u ovom režimu živeli dobro, oni koji su bili bogati onda i čiji su potomci bogati sada, industrijalci koji su onda počinjali, a sada šire svoje biznise do neslućenih razmera. Uz dodatak bankara, menadžera i političara koji uspevaju u svim okolnostima i režimima. To je i danas ta neka visoka klasa u koju ne može baš svako ili je put do tog visokog društva dug. A ako nije dug, onda mora da ima prečice. A gde ima prečica ima i oportunizma u kome se nehaje na kolegijalnost, prijateljstvo, ljudskost. Bitno je izaći iz „naroda“ iz „sirotinje, raje“ i ne biti deo nje.
Kako bilo, ima nešto u toj zimskoj memljivosti, kiši i tamnim oblacima što jure nošeni jakim vetrom sa Atlantika. U beskrajnom plavetnilu prolećno-letnjeg neba. U nepreglednosti okeana. U svim mirisima i bojama. U vinu i ribi. U osmesima i površnim ljubaznostima. U zagrljajima, u grubostima, vulgarnostima, nadmenosti, prepotentnim pogledima. Malim radostima. Svim tugama i radostima. Muzici i jeziku. Nešto što me je zakovalo za ovu zemlju koju zovem domom. I ne da mi ni levo ni desno. Ni nazad.
Vladimir Bobetić
Vladimir Bobetić je bivši novinar Al Jazeere Balkans. Novinarstvom se bavi od 1999. godine. Karijeru je počeo na beogradskoj televiziji Studio B. Radio je i na televiziji PINK, televiziji FOX i u Constantin Entertainmentu. Profesionalno se usavršavao na televiziji ABC u New Yorku i El Pasu u Texasu. Dobitnik je nagrade “Zlatni zapis” 2007. godine za unapređenje televizijskog izraza.