Sanjao sam da sam kao Silvija
Sanjao sam da sam kao Silvija. Da ustajem rano, gledam sopstvene oči u ogledalu i razmišljam pozitivno dok četkica odnosi tragove lošeg sna sa desni, zuba, i da ne zaboravimo, jezika, da sam kao Silvija, da imam tremu pred neki važan sastanak, pa da malo-malo idem u WC, pa da se nerviram jer sam nervozan a volio bih da sam kao onaj tamo iz nekog filma, mrtav hladan, ah mrtav i ah hladan, kao špricer, kao santa leda, čeličnog pogleda, snažnog stiska ruke, sanjao sam da sam kao Silvija i nije mi bilo pravo, da sam kao Silvija, da imam dobru platu, a da ne spavam dobro.
Rekao sam joj:
– Nije tebi lako.
Rekla mi je:
– Ja volim ono što radim.
Sanjao sam da sam kao Silvija i kada sam se probudio pomislih na more. Jedna terasa, pogled na zaliv, jesen i uzburkana voda, crta pučine, daleko, Silvija u sobi čita, kafa će uskoro da provri.