Fenomeni

Primo Levi – Prevoditi Kafku [Tema: Kafka]

Tumačenja koja su pratila moj prevod Kafkinog Procesa navela su me da ponovo razmisljam, kako o pravcu kojeg sam se držao u radu na tekstu, tako i o razlozima koji su me naveli da jasno izjavim kako “ne verujem da mi je Kafka mnogo blizak”. Ako je tako, zašto sam onda izabrao ili prihvatio da ga prevodim? Da vidimo.

Prevesti knjigu nije isto što i sklopiti brak ili udružiti se s nekim u poslu. Mi možemo osetiti da nas privlači neko ko se prilično razlikuje od nas, i to upravo zato što se razlikuje: da nije tako, pisci, čitaoci i prevodioci bi se raslojili na kaste, strogo zatvorene poput onih u Indiji, ne bi bilo poprečnih veza, niti unakrsnih oplođavanja, svako bi čitao samo pisce koji su mu po krvi srodni, svet bi bio (ili bi izgledao) manje raznovrstan, a nove ideje se ne bi rađale.

Dakle, ja volim Kafku i divim mu se zato što on piše na nacin koji je meni potpuno nedostupan. U svom pisanju, u dobru ili zlu, znajući to ili ne, uvek sam težio prelazu iz nejasnog u jasno, onako (čini mi se da je Pirandelo to rekao, ne sećam se već više gde) kako radi neka crpka-cediljka, koja usisava mutnu vodu i izbacuje prečišćenu: čak sterilnu. Kafka ide suprotnim putem: on bez kraja odmotava priviđenja koja crpi iz neverovatno dubokih slojeva, i nikad ih ne pročišćava. čitalac oseća kako ona klijaju iz zametaka i spora: vrve od značenja koja bi da se iskažu, ali mu se nikada ne pruža pomoć da zdere ili zaobiđe veo kako bi video sta on skriva. Kafka nikada ne dodiruje zemlju, nikada ne pristaje da ti dâ kraj Arijadninog konca.

Ali ta moja ljubav je ambivalentna, bliska strahu i odbijanju: slična je našem osećanju prema dragoj osobi koja pati i traži od nas pomoć koju joj ne možemo pružiti. Nisam baš sklon da poverujem u smeh o kojem govori Brod: možda se Kafka i smejao razgovarajući s prijateljima, za stolom u pivnici, zato što čovek nije uvek istovetan sa samim sobom, ali se sigurno nije smejao dok je pisao. Njegova patnja je istinska i stalna, ona te napada i više te ne pušta: poput njegovih likova, osećaš da te je osudio neki podmukli i nedokučivi sud, što se ugnezdio u prljavim potkrovljima, ali i u svečanoj ozbiljnosti katedrale, i što svojim pipcima osvaja grad i svet; ili pak da si se pretvorio u nespretnog kukca, svima mrskog, očajnicki usamljenog, nesposobnog da opšti i misli, kadrog još jedino da pati.

Kafka shvata svet (svoj, a još bolje naš današnji) s pronicljivošću koja zapanjuje i koja nanosi bol poput odveć jake svetlosti: često pokušavamo da između sebe i nje postavimo zaštitno staklo, da se zaklonimo; drugi put pak popuštamo pred iskušenjem da u nju pogledamo i tada ostajemo zaslepljeni. Kao kad posmatramo sunčev kolut, i kasnije ga još dugo vidimo nad predmetima koji nas okružuju, tako, čitajuci Kafkin Proces, odjednom primećujemo da su svuda oko nas i da nas opsedaju glupi, nepravedni, često i smrtonosni procesi.

Proces pokrenut protiv prilježnog i kukavnog bankarskog sluzbenika Jozefa K. završava doista smrtnom presudom; nikada izgovorenom, nikada napisanom, koju u najbednijem i najjednostavnijem ambijentu, s činovničkom sitničavošću, izvršavaju dva krvnika-lutke, što mehanički obavljaju svoj zadatak, nemo razmenjujući isprazne izraze učtivosti, bez i jedne izgovorene reči. To je stranica pred kojom ostajemo bez daha. Ja, povratnik iz Aušvica, nikada je ne bih napisao, ili bar nikada ne tako: zacelo zbog nesposobnosti i nedostatka mašte, ali i zbog stida pred smrću koju Kafka nije poznavao, ili, ako jeste, koju je osporavao; ili možda i zato što ne bih imao dovoljno hrabrosti za to.

Čuvena i toliko puta tumačena recenica koja stoji na kraju knjige kao nadgrobni spomenik (“… činilo se da ce ga stid nadživeti”) uopšte mi se ne čini zagonetna. Čega bi to trebalo da se stidi Jozef K., isti taj koji je odlučio da se bori do smrti, i koji na svim ključnim mestima knjige objavljuje svoju nevinost? On se stidi mnogih protivrečnosti, svoje nedoslednosti, i suština njegovog bića (gotovo kao i svih nas) jeste u tome što je nedosledan, neistovetan sa samim sobom u vremenu, nepostojan, neuhvatljiv, ili čak u istom času podeljen, rascepljen na dve ili vise licnosti koje su u raskoraku.

On se stidi što se prepirao sa sudom u katedrali, a ujedno i što se nije dovoljno odlučno suprotstavio sudu potkrovlja. Što je straćio život u nedostojnim kancelarijskim ljubomorama, u statičnim i mahnitim rabotama. Što je živeo kada vise nije trebalo da živi: sto nije našao snage da podigne ruku na sebe kada je već sve bilo izgubljeno, pre nego sto su ga posetila dva tupa nosioca smrti. Ali, u tom stidu, prepoznajem i drugu komponentu: na kraju svog mucnog puta, Jozef K. oseća stid zato sto postoji taj mračni i pokvareni sud, koji prodire kroz sve što ga okružuje, a kojem pripadaju i zatvorski kapelan, i prerano porocne devojcice koje uznemiravaju slikara Titorelija. Napokon, to je ljudski a ne božanski sud: koji se od ljudi sastoji i koji su ljudi stvorili, i Jozef, s nožem već zabodenim u srce, oseća stid što je covek.

5. jun 1983.



PRIMO LEVI (1919-1987), diplomirani hemičar i dugogodišnji direktor fabrike hemijskih proizvoda u Torinu, prozni pisac i pesnik, publicista i prevodilac, svakako je jedna od najzanimljivijih pojava u posleratnoj italijanskoj književnosti.

Slavu je stekao već prvom objavljenom knjigom Ako je to covek (Se ljuesto e un uomo) (1947), u kojoj, opisujuci svoje logorske dane u Ausvicu i svakodnevnu borbu za preživljavanje, ne samo fizicko već i duhovno, Levi govori zapravo o ljudskoj patnji, nacizmu, etičkom zlu i njegovim korenima. Mnogi smatraju to delo jednim od najpotresnijih i, u književnom pogledu, najboljih svedocanstava o koncentraćionim logorima. Povratak preživelih i njihovo uklapanje u svakodnevni život opisani su u knjizi Primirje (La tregua), za koju Levi 1963. dobija uglednu nagradu “Campiello”. Pod pseudonimom Damiano Malabaila, 1966. objavljuje Price iz prirode (Storie naturali), ironijski intoniranu kritiku savremenog društva s elementima fantastike i apsurda, za koju mu dodeljuju nagradu “Bagutta”. Temama rata i života Jevreja vraca se 1983. u zbirci prica Ako ne sada, kada? (Se non ora, ljuando?), koja te iste godine dobija čak dve književne nagrade “Campiello” i “Viareggio”.

Pored pisanja, Levi se bavio i prevođenjem, kako književnih tako i naučnih tekstova. Preko dvadeset godina je imao svoju redovnu rubriku u torinskom dnevniku “La Stampa”. Kao plod te saradnje nastala je zbirka ogleda i pripovedaka Treca strana (Terza pagina), iz koje je napravljen ovaj izbor.