PRIČA-PROZA: Franc Kafka, čovek od svojih četrdesetak godina, zdepasta pojava, gologlav, neukrotive kose boje slame, širokog pegavog lica, plavih očiju, dobrodušnih usana i visokog čela – u odeći kakvu nosi onaj kicoški soj bezdomnih kockara kad im dobro krene – zapravo probisvet u crnom prašnjavom odelu, sa revolverom u šaci, oprezno korača uskom i ravnom planinskom stazom. Pred njim se, na samo nekoliko koraka, vrletni puteljak sužava a zatim naglo zavija za grebenom; sa njegove desne strane je oštar i visok kameni usek, a sa leve su litice, provalija, sparušeno žbunje, nebo bez oblačka i planinski krš Novog Meksika.
Samo nevidljiva ptičica, sićušna nadzornica tog đavoljeg kraja, zviždukavim dozivima remeti tišinu dolazećeg sutona. On iznenada začu, ne baš sasvim jasno, negde u blizini, iza svojih leđa, prigušeno kikotanje sitnog šljunka koji je vetar ili možda nečija nesmotrena noga poterala da se kotrlja i skakuće niz strmoglavu padinu; tek što se on okrenuo u pravcu iz koga se začulo čangrljanje, i tek što je u magnovenju uspeo da spazi zasenčeni svod skrovitog udubljenja iznad staze, nekoliko uzastopnih pucnja ga oboriše na tlo.
Franc Kafka, u plitkom koritu kamenog zaklona, u sebi psuje i proklinje sve ono što bi se u tom gadnom času na ovom svetu moglo i valjalo prokleti. Nije mu jasno, a zaista mu nije jasno, kako je moguće da tako brzo nestaju bolovi u njegovim do malopre užarenim ranama.
Iz džepa na košulji Franc vadi špil karata – nevinašca neobeležena kockarskom prepredenošću – pa ih poče deliti, naravno prvo svom nevidljivom sudiji a onda sebi, jednu po jednu, uvežbanim zahvatom palca i kažiprsta, tu kraj svojih nogu vlažnih od krvi i mokraće, naslućujući da njegov suigrač i nesravnjivi takmac, ma ko to bio, brzinom najbržih misli vešto petlja po špilu, bira i premeće karte kako mu je volja; za sebe bezobzirno otima one najbolje, čekajuci valjda da Franc shvati, ne samo težinu izvesnosti i bedu svog položaja, već i nešto mnogo luđe od toga: možda svu besmislenost one neviđene nadmoći koja unapred zna početak, tok i ishod njihove igre.
Prizivajući k sebi vesele slike burnih i opasnih događaja, slike sjajnih pokeraških partija, on se seti kako su te karte, kraljice, dvojke i desetke, nekoć igrale po njegovom taktu, kako su se sklapale njemu u korist, prenoseći budalama znake sudbine koji su belodano kazivali da oni gube i da Franc dobija.
Franc se seti, ko zna zašto, trenutaka kada ga je majka, sasvim malenog i još neoporavljenog od iscrpljujuceg kašlja, jednog jutra, u sivo i vlažno svitanje, pospanog uvila u ćebe, nežno ga potapšala po obrazu i potom pažljivo smestila među stvarima složenim na zadnjem delu konjske zaprege.
- Žabac – rece mu majka sa gornjeg sedišta – ne brini, mi sada putujemo ka suncu.
Napuštajuci dvoriste, povrtnjak, veliki orah i kućicu na periferiji Praga, on je, da niko ne zna, sa sobom poneo mirise pekare i jasnu sliku svog brašnjavog dede sa crnom kujom koja je cvilenjem ispraćala njihov polazak. Deda je bespomoćno podigao ruke, uvukao je glavu među ramena i potom je prstom pokazao na kuče, želeći valjda da im tim jednostavnim pokretom kaže da i to pasje stvorenje ima dušu i da sada tuguje jer oni zauvek odlaze.
Dok je Franc omamljen gledao veliki krug tek okrznutog sunca na zalasku, jedna ga uspaničena misao stade preklinjati da je izgovori ili da je makar pusti da se ona sama, onako kako zna i ume, provuče kroz njegove suve usne, pre nego što na vratima padne reza, pre nego što se na prozorima sklope drveni kapci i spusti neprozirna tama.
- Ako ima Boga, nema slučaja – započe Franc, potom zastade, zamuknu i spusti pogled na raskrvavljene rane sred svog stomaka. Onda se prenu, malo se pridiže, neodlučan šta da preduzme u tom bezizglednom vremenskom škripcu; da li bi bilo bolje da prvo pokupi karte, i od ljudi, od kakvih ljudi: od skitnica, i protuva posve nalik njemu samom, skrije prokazani omen, ili će biti pametnije i mnogo preče da onoj nesrećnoj misli sto u ludom očaju vrišti u tamnici njegove glave dokaže da je on neko ko drži do datog obećanja. Mozda je on i ispružio ruku ne bi li se domogao razbacanih karata, ili mu se samo priviđalo da to čini; možda je čak i nešto promrmljao na račun sudbine, verujući da će do boga odjeknuti divlja i bezglasna psovka jednog smrtno ranjenog čoveka, ali u njemu, kao u praznoj sobi, ne behu stvari, ne behu misli, pa ne beše ni onog iskrzanog ogledalca u kome bi, ako ništa drugo, uspeo ponešto da razazna od ostataka svog lika – razvejanog sred pustinje i nebesa, baš kao što su se nepovratno razvejala i sva njegova sećanja. Franc Kafka više nije mogao da pojmi da polako prestaje da biva sve ono što je samo čas ranije bio.
Raša Todosijević, Beograd 15.9.1996.