Ne razumem, pa to je strašno kako pada kiša. Pada neprestano; napolju je tako gusto i sivo, a po balkonu udara tvrdim kapima, koje čine paf i zalepe se kao ćuške, jedna za drugom, grozno. Upravo se pojavljuje jedna kapljica u visini prozorskog rama, i podrhtava nasuprot nebu koje je rastavlja na hiljadu ugašenih iskri, zatom narasta i njiše se, samo što ne otpadne, a ne pada, još uvek. Pridržava se noktima, ne želi da otpadne, i vidi se da se hvata zubima dok joj narasta stomak; već je velika i visi, veličanstveno, a onda cup, eno, paf, rasprsnuta u ništa, vlažna šljokica na kamenu.
A ima ih koje se ubijaju predavši se odmah; izbiju na ramu u namah se bacaju, čini mi se da vidim drhtavi skok, njihove nožice koje se odvajaju u krik koji ih opija u tome ništavilu pada i propasti. Tužne kapljice, oble i nedužne. Doviđenja kapljice. Doviđenja.
Hulio Koratasar – Priručnik za pevanje i plakanje
Prevod: Mirjana Božin