Selfi bluz

Đa­vo­le, ka­ko smo li­je­pi, ka­ko smo slat­ki, ka­ko smo opa­sni, su­ro­vi, svi­re­pi, ka­ko smo po­seb­ni, ka­ko smo bez­bri­žni, la­ki, ne­žni, ka­ko smo ra­to­bor­ni, ka­ko smo is­ku­li­ra­ni, ka­ko smo na be­lom i cr­nom u isti mah…
Đa­vol­či­ću, ka­ko smo isti kao dru­gi, ka­ko smo po­seb­ni, ka­ko nas se ni­šta ne ti­če, ka­ko nas bo­li du­pe, a ni­ka­da gla­va, ka­ko smo ljup­ki i kr­vo­žed­ni, ka­ko je lju­bav-fuj, i ka­ko su­per mr­zi­mo, ka­ko neo­do­lji­vo pre­zi­re­mo one ko­ji su po sve­mu bo­lji od nas, a ne smi­ju da bu­du bo­lji, jer mi smo naj, naj, naj…
Đa­vo­le, ka­ko nas svi vo­le, ka­ko nam za­vi­de i ka­ko je to neo­pi­si­vo li­je­po, ka­ko se okre­ću za na­ma, ka­ko uz­di­šu, ka­ko nas gle­da­ju be­zna­čaj­ni gu­bit­ni­ci ko­ji iona­ko ne­ma­ju pra­vo na sre­ću…
Đa­vol­či­ću, mi smo tvo­ja dje­ca i ne daj nas ni­kom, pro­šla su Bo­ži­ja vre­me­na, taj ma­to­rac je odav­no iz­gu­bio sve svo­je bit­ke, on je ras­pe­ti odr­pa­nac ko­me se kla­nja­ju odr­pa­ni po­ra­že­ni ras­pe­ti ma­li pra­ši­na­ri ko­ji nas sma­ra­ju svo­jim ži­vo­ti­ći­ma i ko­ji bi da mi­je­nja­ju i ru­še naš slat­ki pa­kle­ni raj kao onaj nji­hov što je u nji­ho­voj tu­žnoj baj­ci pre­vr­tao na­še ze­le­na­ške sto­lo­ve u onom na­šem Je­ru­sa­lim­skom hra­mu…
Đa­vo­le, ka­ko su nam ta­te uspje­šne, ka­ko se mi umi­lja­va­mo, ka­ko se mi pri­kra­da­mo, ka­ko smo mi ma­zni i neo­do­lji­vi, be­za­zle­ni i mu­dri kao eden­ske zmi­je, ka­ko uvi­jek do­bi­je­mo i vi­še ne­go što tra­ži­mo i ka­ko do­bro pro­da­je­mo i la­ži­lju­bav i Ju­din po­lju­bac, ka­ko smo mi na­pre­dan po­rod na­pred­nih oče­va i ka­ko mi, do bo­la uspje­šno, do ga­đe­nja šar­mant­no, do smr­ti ve­se­lo, vla­da­mo ovim svi­je­tom…
Đa­vol­či­ću, ka­ko nas mno­go ima, ka­kva smo mi na­smi­ja­na bje­lo­zu­ba po­vor­ka, ka­kva smo mi mi­ri­sna hor­da, ka­kva smo mi ur­ba­na ru­lja i ka­ko po­no­sno ga­zi­mo pre­ko ni­štav­nih re­tro­lju­di, ka­ko mar­ši­ra­mo u rit­mu apo­ka­lip­tič­nog tam-ta­ma, ka­ko se ne oba­zi­re­mo i ka­ko na kr­žlja­ve iz­li­za­ne ri­je­či uz­vra­ća­mo ubi­tač­nom sik­ta­vom psov­kom ko­ja je na­še ime, na­še pre­zi­me, lo­zin­ka na­šeg sel­fi- brat­stva…
Đa­vo­le, ka­kvi su na­ši pred­vod­ni­ci, na­ši al­fa-muž­ja­ci, ka­ko je li­je­po ići za nji­ma, ka­ko im se di­vi­mo, ka­ko ih go­ti­vi­mo, ka­ko je ve­li­čan­stve­no od­ra­sta­ti u nji­ho­vom moć­nom hla­du, ka­ko smo mi za­hval­na di­vi­zi­ja na­šeg Vo­đe i svih na­ših go­spo­da­ra ko­ji su nam skro­ji­li svo­jim ma­ka­za­ma ovaj div­ni sel­fi-svi­jet…
Đa­vol­či­ću, ka­ko smo mi ne­sta­šni, ka­ko mi vo­li­mo da pro­da­je­mo muć­ko­ve, ka­ko mi uži­va­mo u pre­va­ri, ka­ko smo mi ve­se­li pi­tom­ci na­ših mrač­nih aka­de­mi­ja, ka­ko se do­bro sna­la­zi­mo u mra­ku i po­lu­ta­mi, ka­ko pre­zi­re­mo dan i bi­stru vo­du, ka­ko ki­nji­mo sla­bi­će ko­ji su vi­šak i zub­na bo­lest, ka­ko se mi ob­ra­ču­na­va­mo sa nji­ma, ka­ko ih ku­pu­je­mo za tri­de­set sre­br­nja­ka, ka­ko ga­zi­mo nji­ho­va li­ca, nji­ho­ve otvo­re­ne knji­ge…
Đa­vo­le, ka­ko smo uspje­šni i br­zi, kao br­zi vo­zo­vi u mrač­nom tu­ne­lu, ka­ko ima­mo sve, i ka­ko mo­že­mo sve, ka­ko će­mo i mi jed­no­ga da­na kao na­še ta­ti­ce vla­da­ti ma­le­nim car­stvom, kao će­mo im po­di­ći spo­me­ni­ke za­hval­no­sti, jer su od sve­ga na­pra­vi­li neo­do­lji­vi vrt uži­va­nja i ka­ko će­mo gu­bit­ni­ci­ma ra­zo­ri­ti hra­mo­ve, jer su od sve­ga htje­li-ni­šta, pro­da­va­li nam mu­da za bu­bre­ge, nu­di­li mu­ku sa­zna­nja i ne­vo­lju spo­zna­je umje­sto blu­da i raz­vrat­a…
Đa­vol­či­ću, ka­ko je sve neo­pi­si­vo li­je­po u na­šem sel­fi svi­je­tu, ka­ko smo neo­pi­si­vi mi-tvo­ji ma­li ljup­ki ego­ma­ni­ja­či­ći, ka­ko je li­je­po re­ći-šta me se ti­če i baš me bri­ga, ka­ko je dra­že­sno gle­da­ti sa­mo na­pri­jed i ka­ko je ča­rob­no kad je is­pred te­be sa­mo ogle­da­lo…
Đa­vo­le, po­gle­daj nas, mi smo tvo­ja raz­i­gra­na hi­pe­rak­tiv­na dje­či­ca, mi smo bu­du­ći vla­da­ri ovog sel­fi-svi­je­ta, na­u­či­li smo sve, pre­va­zi­ći će­mo i svo­je uči­te­lje, zna­mo sve, zna­mo kad, ka­ko, ko­me, ko­li­ko, po­si­sa­li smo zna­nje od svo­jih ta­ti­ca, od du­bo­ko­džep­nih su­per­he­ro­ja le­de­nog sr­ca…
Đa­vol­či­ću, sva­ki naš sel­fi je he­roj­ski akt, sa­vr­še­ni­ji smo od Apo­lo­na, ro­di­li smo se u zlat­noj pje­ni, u ko­li­jev­ci na­šeg bo­ga-nov­ca, od maj­ke po­hle­pe ko­ja nas je za­do­ji­la mli­je­kom ne­za­ja­žlji­vo­sti…
Đa­vo­le, uži­vaj i ti sa na­ma, ni­ka­da do­sta uži­va­nja, ni­ka­da pre­vi­še vi­ška, jed­nom se ži­vi, ti to do­bro znaš, vi­di ka­ko ži­vi­mo, ka­ko zna­mo, ka­ko umi­je­mo, ka­ko ne od­u­sta­je­mo, ka­ko nam svi­će iz­daj­nič­ka zo­ra, ka­ko nam pa­da­ju no­ći-mi­li­ne, mi smo ma­li Mi­no­ta­u­ri, na­ša ma­la dr­ža­va je naš vo­lje­ni la­vi­rint…a Te­ze­ja-ni­ot­kud…
Đa­vo­le, Đa­vol­či­ću, ubla­ži na­še la­o­ko­o­nov­ske mu­ke, od­svi­raj još je­dan bluz za tvo­ju tu­žnu dje­cu…