Traktat o manekenima – nastavak
Sledeće večeri otac je s obnovljenom živošću nastavio svoju tamnu i zamršenu temu. Mreža njegovih bora razvijala se i zavijala sa rafinovanom lukavošću. Ali ponekad je inspiracija širila krugove njegovih bora, koje su rasle nekom ogromnom, uskovitlanom grozom, odlazeći u ćutljivim volutama u dubinu zimske noći. Figure panoptikuma, moje gospođice – počeo je – kalvarijske parodije manekena, ali čak i u tom obliku čuvajte se, lako je tretirati. Materija ne zna za šalu. Ona je uvek puna tragičnog dostojanstva. Ko se usuđuje da misli da se može igrati sa materijom, da se ona može formirati šale radi, da šala ne urasta u nju, ne uvlači se odmah kao sudbina, kao predodređenje? Da li predosećate bol, potmulu patnju te marionete, koja ne zna zašto je to, zašto mora da traje u toj silom nameštenoj formi, koja je parodija? Shvatate li moć izraza, forme, izgleda, tiranske samovolje, s kakvom se on baca na bespomoćnu kladu i savlađuje je, kao sopstvena, tiranska, svirepa duša? Dajte nekoj glavi od kučina i platna izraz gneva i ostavite je sa tim gnevom, sa tim grčem, sa tom napetošću jednom zauvek, zatvorenu sa slepim besom, za koji nema oseke. Gomila se smeje toj parodiji. Plačite, moje gospođice, nad sopstvenom sudbinom, videći bedu zarobljene materije, koja ne zna šta je i zašto postoji, kuda vodi taj gest, koji joj je jednom zauvek dat.
Gomila se smeje. Shvatate li strašan sadizam, opojnu, demijuršku okrutnost tog smeha? Jer plakati nam, moje gospođice, treba nad sopstvenom sudbinom kad vidimo tu bedu materije, silovane materije, nad kojom je izvršeno strašno bespravlje. Odatle počinje, moje gospođice, strašna snaga svih ludačkih golema, svih marioneta, tragično zamišljenih nad svojom smešnom grimasom.
Eno anarhiste Lukenija, ubice carice Elizabete, eno Drage, demonske i nesrećne kraljice Srbije, eno genijalnog mladića, nade i ponosa roda, koga je upropastio nesrećni porok onanije. O, ironijo tih naziva, tih obmana!
Da li u toj marioneti zaista ima nešto od kraljice Drage, njen dvojnik, makar najdalja senka njenog bića? Ta sličnost, ta obmana, taj naziv nas umiruje i ne dozvoljava nam da pitamo, ko je sam po sebi taj nesrećni stvor. A ipak to mora biti neko, moje gospođice, neko anoniman, neko strašan, neko nesrećan, neko, ko u svom gluvom životu nikad ništa nije čuo o životu kraljice Drage…
Jeste li čuli noću strašno zavijanje tih voštanih marioneta, zatvorenih u vašarske šatore, žalosni hor tih trupova od drveta i porculana, koji udaraju pesnicama u zidove svojih tamnica?
Na licu moga oca, uzbuđenog strahotom stvari, koje je izvukao iz tame, stvorio se vir bora, levak koji je rastao u dubinu, na čijem dnu je gorelo strašno proročko oko. Njegova brada se čudno naježila, čuperci i četkice kose, koji su šikljali iz bradavica, iz mladeža, iz nozdrva, naježili su se na svojim korenovima. Tako je stajao ukočen, užarenih očiju, dršćući od unutrašnjeg uzbuđenja, kao automat, koji je zapeo i zastao na mrtvoj tački.
Adela je ustala sa stolice i zamolila nas da zažmurimo na ono što će se za trenutak dogoditi. Zatim je prišla ocu i sa rukama na bedrima, sa izgledom netaknute odlučnosti, zatražila veoma jasno…
Gospođice su sedele ukočeno, spuštenih očiju, u nekoj čudnoj zaprepašćenosti…
Traktat o manekenima
Završetak
Jedne od sledećih večeri moj otac je ovim rečima nastavio dalje predavanje:
– Nisam o tim otelovljenim nesporazumima, nisam o tim važnim parodijama, moje gospođice, plodovima prostačke i vulgarne neuzdržljivosti – hteo da govorim objavljujući svoje predavanje o manekenima. Nešto drugo sam imao na umu.
Tu je moj otac pred našim očima počeo da gradi sliku te njegove u snu viđene generatio aequivoca, nekog pokolenja samo poluorganskih bića, neke pseudovegetacije i pseudofaune, rezultata fantastične fermentacije materije.
Bila su to stvorenja naizgled slična živim bićima, kičmenjacima, ljuskarima, zglavkarima, ali taj izgled je varao. U stvari, to su bila amorfna bića, bez unutrašnje strukture, plodovi imitatorske tendencije materije, koja, obdarena pamćenjem, po navici ponavlja jednom primljene oblike. Skala morfologije, kojoj podleže materija, uopšte uzevši ograničena je i izvesna količina forme stalno se ponavlja na raznim spratovima života.
Ta bića – pokretljiva, osetljiva na podstreke, a ipak daleka od pravog života – mogla su se dobiti stavljajući izvesne komplikovane koloide u rastvor kuhinjske soli. Ti koloidi su se po nekoliko dana formirali, organizovali u izvesne gustine supstance koja je podsećala na niže forme faune.
Kod bića tako nastalih mogao se utvrditi proces disanja, promena materije, ali hemijska analiza nije u njima otkrivala čak ni traga belančevinastih jedinjenja niti ikakvih jedinjenja ugljenika.
Ipak, te primitivne forme nisu bile ništa u poređenju sa bogatstvom oblika i veličanstvenosti pseudofaune i flore, koja se ponekad javlja u izvesnim strogo određenim sredinama. Te sredine su stari stanovi, prezasićeni emanacijama mnogih života i događaja – istrošene atmosfere, bogate specifičnim dodacima ljudskih maštanja – ruševine, bogate humusom uspomena, čežnji, jalove dosade. Na takvom tlu je ova vegetacija klijala brzo i kratkotrajno, živela parazitski obilno i efemerno, izrastala kratkotrajnim generacijama, koje su se rascvetavale naglo i blistavo, da bi se odmah ugasile i uvele.
Tapete u takvim stanovima moraju biti već vrlo istrošene i umorne od neprestanog putovanja po svim kadencama ritmova; ništa čudno što onda silaze na stranputice dalekih, rizičnih maštanja. Rđa nameštaja, njihova supstanca mora već biti razlabavljena, degenerisana i podložna grešnim iskušenjima: tada na tom bolesnom, umornom i podivljalom tlu procvetava, kao lepa ospa, fantastična skrama, šarena, bujna plesan.
– Gospođice znaju – govorio je moj otac – da u starim stanovima ima soba na koje se zaboravlja. Neposećivane mesecima, venu napuštene među starim zidinama i dešava se da se uvlače u sebe, zarastaju u ciglu i, jednom zasvagda izgubljene za naše pamćenje, lagano gube i svoju egzistenciju. Vrata koja vode ka njima sa nekog odmorišta sporednih stepenica mogu biti tako dugo neprimećena od domaćih, da urastaju, ulaze u zid, koji zatire njihov trag u fantastičnom crtežu pukotina i linija.
– Ušao sam jednom – govorio je moj otac – rano ujutru pred kraj zime, posle mnogo meseci odsutnosti, na tako poluzaboravljeni put i bio sam zaprepašćen izgledom tih soba. Iz svih pukotina u podu, iz svih opšivnica i niša rasle su tanke mladice i punile sivi vazduh treperavom čipkom filigranskog lišća, mrežastu gustoću neke tople bašte, pune šapata, svetlucavog njihanja, nekog lažnog i blagog proleća. Oko kreveta, ispod lampe sa mnogo krakova, duž ormana njihali su se bokori finog drveća, na vrhovima se rasprskavali u sjajne krošnje, u vodoskoke čipkastog lišća, koje je prašinastim hlorofilom dopiralo čak do ofarbanog neba tavanice. U ubrzanom procesu cvetanja u tom lišću je klijalo ogromno, belo i ružičasto cveće, pupilo pred očima, bujno raslo iz sredine ružičastom mekotom i prelivalo se preko ivica, gubeći latice i raspadajući se u brzom precvetavanju.
– Bio sam srećan – govorio je moj otac – od tog neočekivanog cvetanja, koje je ispunilo vazduh trepetavim šuštanjem, blagim šumom, koji se kao šarene konfete prosipao kroz tanke šibljičice grančica.
Video sam kako se iz drhtanja vazduha, iz fermentacije bogate aure izdvaja i materijalizuje to žurno cvetanje, prelivanje i raspadanje fantastičnih oleandera, koji su ispunili sobu retkom, lenjom vejavicom velikih rumenih grozdova cveća.
– Pre no što je palo veče – završio je otac – nije bilo više ni traga od tog divnog cvetanja. Cela ta varljiva fatamorgana bila je samo mistifikacija, slučaj čudne simulacije materije, koja na sebe uzima izgled života.
Moj otac je bio čudno živahan tog dana, njegov pogled, lukav, ironičan pogled, bio je prepun živosti i veselosti. Zatim, uozbiljivši se naglo, opet bi pretresao beskrajnu skalu formi i preliva, koje uzima mnogolika materija. Fascinirale su ga granične forme, sumnjive i problematične, kao ektoplazma somnabula, pseudomaterija, kataleptična emanacija mozga, koja je u izvesnim trenucima iz spavačevih usta izrastala preko celog stola, ispunjavala celu sobu, kao lepršava, retka tkanina, astralno testo, na granici tela i duha.
– Ko zna – govorio je – koliko je onih što pate, unakaženih, fragmentarnih oblika života, kao veštački skucan, ekserima na brzu ruku slupan život ormana i stolova, raspetog drveća, tihih mučenika okrutne ljudske dosetljivosti. Strašne transplantacije stranog i jedno drugom mrskog drveta, skovanog u jednu nesrećnu ličnost.
Koliko je stare, mudre patnje u pajcovanim slojevima, žilama i šarama naših starih, poverljivih ormana. Ko će u njima raspoznati stare, istrugane crte, osmehe, poglede uglačane da se ne mogu prepoznati.
Očevo lice, dok je to govorio, bilo se razvuklo u zamišljenu mrežu bora, postalo nalik na čvorove i slojeve stare daske, sa koje su sastrugane sve uspomene. Trenutak smo mislili da će otac pasti u stanje ukočenosti, koje ga je ponekad posećivalo, ali se on naglo trgnuo, došao k sebi i ovako dalje nastavio:
– Davna, mistična plemena su balzamovala svoje mrtve. U zidove njihovih stanova su bila umetnuta, ugrađena tela, lica, u salonu je stajao otac – ispunjen, uštavljena pokojnica žena je bila ćilim pod stolom. Znao sam jednog kapetana koji je u svojoj kajiti imao lampu-meluzinu, koju su mu malajski balzamisti napravili od njegove ubijene ljubavnice. Na glavi je imala ogromne jelenske rogove.
Ta glava, razapeta među granama rogova pod tavanicom, u tišini kajite lagano je dizala trepavice, na poluotvorenim ustima sjajila se skramica pljuvačke, koja je pucala od tihog šapata. Meduze, kornjače i ogromni rakovi, obešeni na gredama tavanice kao kandelabri i pauci, bez kraja i konca su u toj tišini prebirali nogama, išli i išli na mestu…
Lice moga oca je odjednom dobilo brižan izraz, jer su mu misli putevima ko zna kakvih asocijacija prešle na nove primere:
– Treba li da prećutim – govorio je prigušenim glasom – da se moj brat usled duge i neizlečive bolesti lagano promenio u klupče gumenih creva, da ga je moja sirota rođaka danju i noću nosila u jastucima, pevušeći nesrećnom stvorenju beskrajne uspavanke zimskih noći? Može li biti išta žalosnije od čoveka promenjenog u gumeno crevo? Kakvo razočaranje za roditelje, kakva dezorijentacija za njihova osećanja, kakvo rasvetljavanje svih nada, vezanih za mladića koji je mnogo obećavao! Pa ipak, verna ljubav jedne rođake pratila ga je u toj promeni.
– Ah ne mogu više, ne mogu da slušam to! – jauknu Polda savijajući se na stolici. – Ućutkaj ga, Adela…
Devojke su ustale, Adela je prišla ocu i ispruženim prstom napravila pokret koji je označavao golicanje. Otac se zbunio, zaćutao i počeo, pun straha, da se povlači unazad pred Adelinim prstom koji se mrdao. Ova je stalno išla za njim, preteći mu otvoreno prstom, i korak po korak izbacivala ga iz sobe. Paulina je zevnula protežući se. Ona i Polda, naslonjene jedna na drugu ramenima, sa osmehom se pogledaše u oči.
Bruno Šulc