Hronopija hoće da otvori ulazna vrata, i stavivši ruku u džep da izvadi ključ zapravo izvadi kutiju šibica, onda se taj hronopija mnogo rastuži i pomisli, kad umesto ključa nalazi šibice, kako bi užasno bilo da se svet odjednom premesti, pa ako su šibice tamo gde je ključ, možda će zateći novčanik pun šibica, a zdelu za šećer punu novca, i klavir pun šećera, i telefonski imenik pun muzike, i ormar pun pretplatnika, i krevet pun odela, i vaze pune čaršava, i tramvaje pune ruža, i polja puna tramvaja. Tako se ovaj hronopija grozno rastuži i potrči da se pogleda u ogledalu, ali pošto je ogledalo malo iskošeno on vidi stalak za kišobrane u predsoblju i njegove slutnje se potvrđuju i on brizne u plač, padne na kolena i sklopi svoje ručice ne znajući zašto. Fame iz susedstva dolaze da ga uteše, kao i nade, ali proteknu sati dok hronopija ne iziđe iz svog očaja i pristane na šolju čaja, dugo ga gleda i proučava pre nego što ga popije, da se ne desi da umesto šolje čaja bude mravinjak ili neka knjiga Samjuela Smajlsa.
Hulio Kortasar