Smrvljena gomilica

Sje­ćaš li se, go­mi­li­ce mo­ja naj­ro­đe­ni­ja, uvi­jek lju­blje­na i na­vi­jek ku­đe­na od ovo­ga ko­ji te neo­pro­sti­vo i bez­na­de­žno lju­bi, šta je re­kao onaj ve­le­um­ni Ge­te u svom cje­lo­mu­dre­nom na­po­nu? Ako se ne sje­ćaš, go­mi­li­ce mo­ja, pod­sje­ti­ću te sa­da i ov­dje, ma­da znam da je i Ge­te uza­lud­no tru­bio vaj­mar­skim i ger­man­skim tru­ba­ma, pa ka­ko ne­će ovaj uza­lud­no ci­lik­ta­ti ma­le­nim utu­lje­nim serb­skim zvon­či­ći­ma od kr­to­ga sta­kla… Re­če Ge­te, a mi ne upam­ti­smo, jer smo uvi­jek vi­še ci­je­ni­li ono što ni­je za pam­će­nje, a ni­ka­da ni­je­smo upam­ti­li ono što je la­ko upam­tlji­vo za one ko­ji mo­gu i ho­će: Ni­ka­da ne smi­je čo­vjek ni na­rod mi­sli­ti da je do­šao kraj. Gu­bi­tak po­sje­da la­ko je na­dok­na­di­ti. Svim dru­gim gu­bi­ci­ma utje­ha je vri­je­me. Sa­mo je jed­no ne­iz­lje­či­vo: ako na­rod sam dig­ne ru­ke od se­be…
Go­mi­li­ce mo­ja, kad li ćeš i da li ćeš, i da li uop­šte vi­še mo­žeš i že­liš, i da li si ika­da bi­la, a ako ni­je­si, da li si ika­da mo­gla uz­ra­sti ma­kar do go­mi­le, pa on­da po­la­ko str­plji­vo, mu­ko­trp­no, kor­nja­či­nim kro­kom do na­ro­da, do gra­đan­stva ko­je zna ono što mo­ra da zna, uko­li­ko je to što že­li da bu­de, na­rav­no, ako že­lja još uvi­jek po­sto­ji. Kad li ćeš i da li ćeš, mo­ja lju­blje­na go­mi­li­ce, a ako ne­ćeš za­što ne­ćeš, jer lak­še nam je da zna­mo da ne­ćeš, ne­go da se uza­lu­da­sti na­da­mo da jed­nog da­na ho­ćeš…
Pra­viš se va­žna, go­mi­li­ce mo­ja, kao da si go­mi­la ili pra­vi-prav­ca­ti na­rod, a i sa­ma znaš da ni­je­si vi­še od go­mi­li­ce, a to zna­nje je i lak­še od ono­ga sa­zna­nja da ćeš, ako ovo po­tra­je, a sva je pri­li­ka da ho­će, bi­ti još ma­nja od go­mi­li­ce, go­mi­li­či­ca ako je to ma­nje, jer se pro­re­đu­ju tvo­je ret­ko­će i po­su­sta­ju tvo­je po­su­sta­lo­sti. Pre­sah­nju­ju tvo­je pre­sa­hli­ne i su­še se tvo­ja pre­suš­ja. Go­mi­li­ce, go­mi­li­ce mo­ja, na­do i utje­ho mo­ja, sve si mi ma­nja, umje­sto da bu­deš ma­kar za na­pr­stak ve­ća, da ma­kar za trun­ku na­do­đe tvo­ja pre­ma­la sna­ga, da ma­kar za ži­šku usta­ne tvoj pla­men­čić…
Go­mi­li­ce, ka­ko ću ova­kav ka­kav sam sa to­bom, i ka­ko se na te­be ta­kvu i to­lic­nu oslo­ni­ti, a znaš do­bro da sva­kom sta­ba­o­cu ne­ka­kav šu­ma­rak tre­ba… Ni­je to­li­ka mu­ka što si ma­la, ne­go je ne­pre­bol­ni jad što si ta­kva, jad­na oja­đe­na i za­ja­đe­na go­mi­li­ce mo­ja. Po­sto­je, zna­mo, i ma­nje go­mi­li­ce, ali te­ško da mi­zer­ni­je go­mi­li­ce po­sto­je. Ku­da i ka­ko sa tvo­jom mi­ze­ri­jom, kad je mi­zer­luk po­stao je­di­na pra­va mje­ra na­še­ga pa­tri­o­ti­zma i ro­do­lju­blja? Ne vo­li te­be vi­še ni­ko, bi­jed­na i ne­vo­lje­na go­mi­li­ce, oni sa­mo vo­le sop­stve­no na­da­nje da će te ogu­li­ti još mal­či­ce i očo­pli­ti još mal­ki­ce. Osta­lo je još mr­vi­ca, smr­vlje­na go­mi­li­ce, na tvo­joj ubo­goj tr­pe­zi. Oni ko­ji su za njom pi­ro­va­li po­bi­će se za naj­ma­nju mr­vu, kao što su se, dok je pi­ra bi­lo, oči­va­di­li i kla­li oko pro­kle­to­ga lo­po­vlu­ka. Ta­ko su go­mi­la­li, go­mi­li­ce mo­ja, i ta­ko si po­sta­la ma­nja od nji­ho­ve go­mi­le…
Mi­sli­li smo, u krat­ko­vi­do­sti svo­joj, da si se, go­mi­li­ce mi­la, ne­ka­da zva­la: na­rod. Pje­va­li smo, go­mi­li­ce ras­pla­ka­na, pa­tri­ot­ske pje­sme, i uči­li na­pa­met, go­mi­li­ce ras­pa­me­će­na, ro­do­lju­bi­vu po­e­zi­ju. Di­či­li se tvo­jim gol­go­ta­ma i sla­vi­li tvo­ja vas­kr­snu­ća. Po­no­si­li se tvo­jim pod­vi­zi­ma i opla­ki­va­li tvo­je žr­tve. Bi­li sprem­ni da se žr­tvu­je­mo, da se upi­še­mo u lju­de, da se za­pi­še­mo u na­ro­de. Bi­li, ma­kar sprem­ni, da bu­de­mo gra­đa­ni, ako već ne mo­že­mo bi­ti he­ro­ji i lu­čo­no­še. Ka­ko li se da­nas zo­ve ro­do­lju­bi­va po­e­zi­ja, i da li, o go­mi­li­ce, vi­še iko te­bi ova­kvoj pje­va? Mo­že li si­ro­ti pje­snik opje­va­ti go­mi­li­cu i da li je to pje­va­nje, otu­žno i umu­klo, za­pra­vo di­vlji plač nad tvo­jim raz­va­li­na­ma, ne­do­tu­če­na po­lu­mr­tva go­mi­li­ce… Za šta da se uhva­ti­mo, kad već ni­je­smo gra­đa­ni svi­je­ta, kad već ne­ma tvo­je ro­di­telj­ske ru­ke? Bio sam dio, go­mi­li­ce mo­ja, dio ne­če­ga, a ni­je­sam bio, ni­ti bih, go­mi­li­ce bes­krv­na, dio ni­če­ga. Avaj, sve vi­še me pod­sje­ćaš ni na šta, i sve ma­nje pod­sje­ćaš na na­rod, go­mi­li­ce raz­go­mi­la­na…
I šta se to, go­mi­li­ce glu­va, de­si­lo sa to­bom? I kad se to, go­mi­li­ce ćo­ra­va de­si­lo sa na­ma? Ka­ko je to i za­što je to je­dan ka­kav-ta­kav na­rod po­stao ova­kva ni­ka­kva go­mi­li­ca. Pa ma­kar da je go­mi­la, pa ma­kar da nam je sra­mo­ta ve­ća kad već po­no­sa ne­ma… Ka­kvim si to dvo­no­žnim bi­tan­ga­ma do­zvo­li­la da te vo­de, na­ma­gar­če­na go­mi­li­ce? I da li si po za­slu­zi do­bi­la, ono što si od­u­vi­jek za­um­no že­lje­la, ne­že­lje­na go­mi­li­ce? I ot­kud to ta­ko la­ko i ta­ko br­zo? Ko­li­ka li je to niz­br­di­ca i ka­kav je to pad? Gur­nu­li te niz­br­do, pa još do­da­va­li gas, uga­še­na go­mi­li­ce, slo­mi­li te i po­kr­ka­li te, pa ti nad otvo­re­nom ra­kom ma­va­li oki­će­nim bar­ja­ci­ma su­no­vra­ta i raz­bra­će­nja. Če­mu li si se na­da­la, bez­nad­na go­mi­li­ce, kad si da­la da te sli­je­pac vo­di i glu­per­da pod­u­ča­va? Mo­žda si se baš i na­da­la ovo­me, jer je do­šlo vri­je­me da i ovaj na­rod po­sta­ne go­mi­li­ca pri­je ne­go što ne­sta­ne. Ne­sta­ja­li su, uosta­lom, i bo­lji na­ro­di, ali ni­je­dan na­rod ni­je se­bi ra­di­je za­bi­jao klin­ce u dla­no­ve kao što to ra­di ovaj moj. Valj­da se zo­ve­mo Ser­bi, go­mi­li­ce mo­ja? I valj­da ovi klin­ci i pri­kiv­ci vi­še bo­le jer su naj­ro­đe­ni­ji…
Ka­ko li se po­ja­vi­še go­ri od naj­go­rih, do­ma­no­vi­ćev­ski­ji od Do­ma­no­vi­će­vih vo­đa, go­mi­li­ce mo­ja? I zar ma­li Alek­san­dar da bu­de naj­ve­ći, sra­mo­ti­ce mo­ja? I zar si na to spa­la da ti Mi­lo bu­de Bran­ko­vić, bran­ko­vi­no mo­ja? A ja mi­slio da si ve­ća, go­mi­li­ce uma­nje­na… A ti si, iz­gle­da ma­nja i od naj­ve­će bru­ke. I od ma­log Alek­san­dra si ma­nja i od ve­li­kog Mi­la si ma­nja. Za­to si valj­da go­mi­li­ca. Ko­joj po­kat­kad po po­tre­bi raz­va­le tor. I na­u­če je da mr­zi. Još vi­še. I za­to vi­še ni­je­si na­rod. Ni gra­đan­stvo ni­je­si. Ni­je­si. Ni­si. Jer to ima ve­ze sa čo­vje­kom..