Piše: Žan Lakrijer
Pukotina
Kad se sve zamršene računice pokažu
pogrešne, kad ni filozofi više nemaju
šta da nam kažu, opravdano je
okrenuti se slučajnom cvrkutu ptica
ili privlačnoj sili dalekih zvezda.
Jursenar, Hadrijanovi memoari
Šta izaziva pogled uprt u nebo, ako ne hvalospeve, zanos i divljenje? Nebo je ogromno, beskrajno, nepromenljivo, sveprisutno, izmiče relativnom, merljivom, obrazac je neizmemog. Ali, u tom saglasju, koje se smatra prirodnim, u kom se sa istim uverenjem slave zora, zenit, nadir i suton, zazvone katkad neskladni tonovi. Biti ogroman je dobro.
Biti beskrajan je previše. Imati planete, zvezde, jeste neosporan uspeh. Ali, imati ih na hiljade, vrveti zvezdama, što će reći hiljadama očiju uperenih svake noći u svet, kao da vrebaju naše snove, znači raspolagati preteranom moći, sjati zastrašujućim sjajem. Nešto u toj nepreglednosti, što se ukopčava nemilosrdno pravilno, što samom svojom preciznošću uznemiruje, pokreće neki mehanizam za koji se ne zna koga svojim usijanim zupčanicima hoće da samelje.
Nebo je, dakle, nad nama, vrvi od zvezda, sazvežđa, arhipelaga svetlosti na mračnoj pozadini praznine. A ta mračna žala, ta potka tmine, ta međuprostoma sena na kojoj zvezde izgledaju izbušene kao neke usijane pore, jesu li sari njeni od materije ili od praznine? Da li se ono „pravo” nebo svodi na svoju svetlost, na te oči koje svetlucaju u okeanima noćne tmine, ili je istovremeno ono što sja i ne sja, van a koja načas plamti, a načas gasne? Već tim običnim pogledom uperenim u nebeski svod, gnostici se suočavaju sa krajnjom prirodom stvarnosti: kakva je to materija, čas puna, čas prazna, zgusnuta a prozirna, svetla a mračna, koja čini naše nebo? Jesu li njegova žala i bezdani ništavilo, odsustvo svetlosti, ili su konkretna tvar postavljena između naše zemlje i dalekih svetilja koje nam zaklanja?
Za ono doba će se to pitanje činiti apsurdno, u najmanju ruku preuranjeno. Ono je, međutim, bilo utkano u samo rađanje gnostičke misli. Pošto je čovek, u njihovim očima, delić svemira, pošto i ljudsko telo i svemirski prostor ishode iz iste jedinstvene tvari, oboje moraju da se pokore istim zakonima. Čovek je ogledalo u kome može da se otkrije umanjena i sažeta slika neba, živi svet koji u sebi, u svom telu i u svojoj duši, nosi i svetila i mračna žala, zone tmine i zone svetlosti. Jesu li ta svetla i te sene razdvojena obličja jedinstvene tvari, ili dve tvari oprečnih priroda? Čitavo naše postojanje, svi naši izbori mislećih primata, životno su utkani u to obično pitanje. Jesu li gnostici u sjaju i užas u nebesa istovremeno tražili i odgovor na našu vlastitu dvojnost: nikad nijedno pitanje nije bilo postavljeno manje bezrazložno, niti pogled upornije uprt ka zvezdama.
Zato je valjda, negda, u egipatskim noćima, pogled tih ljudi naročito privlačio nebeski deo te tame, njegova nepreglednost, sveprisutnost, teška neprozirnost te tmine koja skriva gotovo čitavo nebo, pritiska kao zastor, taj mračni zid koji okružuje našu zemlju, krug tmine u kom se, ovde–onde, kroz pukotine, naprsline, kroz bezdane, naziru blistava svetila nekog drugog sveta. Džinovski, mračni kapak zatvara naš svet i pritiska nas svojom tminom.
Mračna zidina, crni poklopac, krug tmine. A iznad, u drugom krugu, svetlost planeta, zvezda, svih nebeskih sfera.
Oko vidi taj drugi svet zahvaljujući svetlim tačkama koje ocrtavaju sazvežđa u potki tmine, kao svetlucava čipka koja šara tkanje kosmičke noći. Zašto li je biće – bog ili demijurg — koje je tako otvorilo zastor našeg neba, izvezlo te zagonetne štepove koji podsećaju na oblike bliske našem svetu? Zato što su, bez ikakve sumnje, znak nečega, crtež nekakve zamisli, poruke ili simboli rasuti po nebeskom svodu.
Tako jedna gnostička sekta, perati (zagonetno ime čije je značenje „oni koji su prešli”), u sazvežđu Zmije ili Zmaja otkriva sam smisao postanja kosmosa. Čudno sazvežđe, jedno od najvećih na severnom nebu, a opet, jedno od onih kojima se poklanja najmanje pažnje. Njegov obris krivuda između Velikog i Malog medveda, rep mu se gubi put Blizanaca, trouglasta glava stremi nebeskom polu. Obris mu nema geometrijsku preciznost Medveda, ni otmenost Labuda, niti tačnost Škorpiona. Ali, kad se vidi onako sklupčano oko sevemog pola, kao da sisa pupak nebeski, ubrzo se shvati da je simbol nečega višega.
Perati, koji su upravo u Zmiji videli prvog gnostika sveta, onog koji je čuvao iskonsko znanje i pokušao da ga prenese prvom čoveku u vrtu Edenskom, otkrili su u tome sazvežđu sliku iskonske Zmije i njen upliv u ljudsku sudbinu: „Ako neko ima oči koje umeju da vide, digne li pogled gore, ugledaće krasnu sliku Zmije sklupčane na samom početku neba. I shvatiće da nijedno biće, ni na nebu, ni na zemlji, ni u paklu, nije nastalo bez Zmije.”
Tako te figure kazuju iskonsku povest sveta, kao znakovi koje valja odgonetati, pošto svi imaju svoj zemaljski pandan.
Visoko gore, velika Zmija sklupčana u korenju neba. Na zemlji, Edenska zmija, sklupčana u korenju Drveta Znanja. Nebo – kao što govore biblijski mitovi, koje su gnostici često tumačili onako kako ih tumače moderni mitolozi, tražeći da u njima pročitaju skriveno značenje (danas bismo rekli nesvesno) koje se provlači kroz slike, simbole i analogije – nebo je prvi izvor znanja.
Ako bismo gnostičku kosmologiju hteli da izrazimo savremenim jezikom, mogli bismo reći da prvi krug zapravo predstavlja sunčev sistem, a drugi galaktički sistem kome pripadamo. Ali, gnostici su zamišljali da iza drugog ima još krugova – čiji broj varira – sve do poslednjega koji je izvor i koren čitavog svemira. Ti međusvetovi, ti krugovi raspoređeni jedan za drugim do krajnje granice sveta, nama su potpuno nevidljivi. Intuicijom, ili radije otkrivenjem, gnozom, gnostik spoznaje da oni postoje. Jer, kod njih je očito po sredi čista mentalna konstrukcija, piiliaio samosvojna, koja, poput sistema fizičara jonske škole u Grčkoj, počiva na jednoj apriornoj viziji svemira.
Moglo bi se reći da ti drugi svelovi, naslućeni, proniknuti gnostičkom spekulacijom, predstavljaju u osnovi ono što moderna astronomija zove maglinama, spiralama i izvangalaktičkim skupovima. Taj svet iza drugog kruga, iza stajaćih planeta i sfera, jedan gnostik kakav je Vasilid, inače zove nadkosmički svet. U njemu prebiva Vrhovno biće, Prabog, posednik svega što postaje, svedržitelj, u koga je zametak svega, svih sila i moći, čisti i jasni oganj u kome još počiva klica svega što je, potom, palo u donje krugove (supraluname i sublunarne) i postalo tvar živa i neživa, obličja, ovaploćenja, kamenje, drveće i plot. Vidimo da ono što sve te svetove razdvaja jesu etape težine. Kao što seme čoveka, sićušni, nevidljiv zametak jedva merljive težine, razvijajući se raste i postaje teži, tako i prapočetno seme, potencijal nadkosmičkog sveta, kad pada u donje svetove, dobij a težinu, sve gušću i gušću tvar.
Izgleda, dakle, da za gnostike postoji više stanja materije: ognjeno, vrhovno, koje je stanje nadsveta, i stanja koja odgovaraju različitim krugovima, a koja se smenjuju onako kako se seme materijalizuje i ispunjava tamom, neprozirnošću, težinom. Naša vlastita materija, materija zemlje, biljaka i živih bića, jeste nešto kao neizmemo otežalo seme eteričkih čestica nadsveta. One su, postepeno, padale ka nama posle jedne prapočetne drame koja je sva povest naše vaseljene, kao prašina, krš, čestice koje se lagano talože na dno morskih bezdana formirajući sediment. U očima gnostika, sva živa bića našeg sveta jesu talog izgubljenog neba.
A sa dna tog mračnog mora, od blistave površine višega sveta, čovek ne vidi ništa drugo nego varljiva obličja, prolazne odsjaje, nestalne utvare nalik svetlucavim ribama koje jedine osvetljavaju hiljadugodišnju tamu bezdanih dubina.
A naša materija, zato što je teška, mračna, najteža i najmračnija od svih, istovremeno je i najmanje dinamična, najnepokretnija, zbijena i teška poput atoma svedenih na jezgra.
Nepokretnost, ledena hladnoća materije i ploti lišenih prapočetnoga ognja, što neizbežno teže onoj apsolutnoj nuli koja je u svetu studeni poslednja etapa smrti materije.
Posledice ove slike sveta rascepljenog na više univerzuma od kojih je poslednji – naš – potpuno odvojen od ostalih zidom guste tmine, očito su radikalne. Težina, studen i nepomičnost su istovremeno naše stanje, naša sudbina i naša smrt. Predati se težini, povećavati je u svakom smislu reci (unošenjem hrane ili rađanjem, jer sa svakim rođenjem zemlja još više oteža), znači pripomagati toj zloćudnoj sudbini, zapečatiti prvobitni pad kojim je ona izazvana, sudelovati u smrtonosnom činu koji vrši onaj ili oni koji su prouzrokovan taj tragični rascep. Modernim terminima rečeno, to znači povećavati šanse onome što se zove entropija.
Zanimljivo je uvideti da su, na jedan očigledno nepotpun i uopšten način, gnostici naslutili da materijalni svet sudbinski teži inerciji. Zato je zadatak gnostika da se ponovo uspne uz kobnu strminu, u doslovnom i u prenesenom smislu, da pokuša da preskoči taj zid koji razdvaja, da se, postepeno gubeći težinu koja tuđi i telo i dušu, ponovo domogne višega sveta, iz koga nikad nije ni trebalo pasti. Ukinuti ili olakšati svu tvar ovog sveta, to je bio čudnovati cilj kome su se posvećivali gnostici.
Što se tiče razloga tog prapočetnoga rascepa, tog radikalnog razdvajanja između svetova, kojim smo osuđeni da živimo u najmračnijem krugu, i tog pada koji je čoveka učinio zatočnikom strane materije, o tome ću zasad reći tek par reči. Ako ne baš u nekom određenom trenutku, a ono negde u osvit vremena, u zoru semena, u devičanstvu mogućeg, jedan od žitelja nadsveta, bog, demijurg, anđeo ili eon (termin koji se često javlja u gnostičkoj kosmologiji i koji označava večno, živo i oličeno biće), jedno od tih bića poremetilo je ravnotežu virtualnosti, omaškom, iz oholosti ili nepromišljenosti, uplelo se u tok stvari i izazvalo pometnju, potrese, grčeve ognjene tvari, što je dovelo do njenog postepenog kvarenja i pada ka nižim krugovima.
Svet u kome živimo, ne samo da je mračan, težak i viđen za smrt, nego je prevashodno svet prouzrokovan velelepnom spletkom, nepredviđen, neželjen, u kome je sve krivotvoreno, gde je svaka stvar i svako biće ishod kosmičke zabune. U tom kovitlacu grešaka, u tom padu i sveopštem brodolomu istorije materije i čoveka, mi na zemlji smo pomalo kao brodolomnici osuđeni na večnu samoću, zatočenici planete, žrtve kosmičke nepravde. Zvezde, eter, eoni, planete, zemlja, život, plot, neživa tvar, duša, sve je upleteno u tu kosmičku sablazan.
Srećom, naprsline, pukotine koje sjaje u nebeskom zidu naše tamnice pokazuju mogući put za bekstvo iz nje. U zvezdanoj noći, gnostik zna da nije nepovratno izgubljen svaki dodir s gornjim krugovima i da, možda, može da pobedi, da razbije iskonsko prokletstvo koje je uplelo podvalu u igru ovoga sveta, da nas odbaci daleko od iskri i žara nadsveta, u zamračeni krug u kome živimo, „krug mračnoga ognja”.
Nastaviće se