Qui legat, sciet; qui ne-sciat, neve leget.
Gnosis je Znanje. Znanje je ono što pripada isključivo Čoveku. Šta ovoga znanja i Kako ovoga znanja jeste Bog, kao skrivenost, objava i spas, kao Početak i Kraj. [Za razliku od znanja filozofije (nauke), koje za predmet ima neki racionalni objekt, koje se postiže racionalnim i logičkim metodama i koje se prenosi drugom na isti takav način, tako da se ono može ili prihvatiti ili odbaciti, naravno, opet sa argumentima iste vrste, znanje Gnosisa je potpuno drugačije vrste, ono nema nikakve veze sa racionalnim mišljenjem. Znanje Gnosisa ima naglašeno religijsko i natprirodno značenje i odnosi se na objekte za koje se pre može reći da su objekti vere nego objekti razuma. Sa objektima ove vrste, Znanje, kao mentalni akt, potpuno je različito od saznavanja filozofije. (Ni mudrost ne dospeva do tačke Znanja.) Gnosis nije filozofija.
Međutim, gnosis nije ni misticizam. Mistička vizija i gnostičko znanje, odnoseći se prema Onostranom, imaju nešto zajedničko: konstituente odnosa (Bog, Smrt — Covek, Ja), ali je način odnosa bitno različit. Kod mistika to je neposredno iskustvo, kod gnostika (neposredno) znanje. U Gnosisu se ne radi o iskustvu, nego o saznavanju. Znanje Gnosisa je Jedno, postiže se u Jednom aktu, u Jednom trenutku. Istina je da, u onim naukama koje su najuobičajenije, onaj koji nije (na)učio ne poseduje znanje, ali u slučaju Gnosisa čovek je naučio čim je čuo. Za znanje Gnosisa dovoljna je ako se razume, ili, bolje, ako se čuje, jedna rečenica, jedna reč.] Proces (sa)znanja ne počinje od čoveka, nego od Boga. On započinje zovom, odnosno pozivom.
Probudi se i ustani iz svog sna… Seti se da si kraljev sin; Ustaj, ustaj, Adame, odbaci svoje smrdljivo telo, svoju odeću od gline, okove i lance…
[Poziv ne dospeva do čoveka niti putem racionalnog mišljenja niti putem iskustva koje isključuje mišljenje. Čovek u sebi, u svome Ja, ima posebno »čulo«, poseban način primanja ovog poziva. Čovek se oseća oslovljenim i on odgovara na poziv. Čovek oseća da se susreće sa nečim što je već u njemu, ali što je prekriveno, sahranjeno. Sam poziv ponovo otkriva, podseća čoveka, na to nešto, koje nije ništa novo, nepoznato, nego staro i dobro poznato, samo zatureno, zagubljeno. Poziv je poput udaljenog tona koji u čoveku izaziva akord.]
Ono što poziva i ono što je pozvano, što prima poziv, pneuma, duh u čoveku, iste je vrste. [Poziv je svetlost Svetlosti (upućen) svetlosti (u čoveku), koja osvetljava (počinje da zna) sebe, svet, Boga.] ‘Ja’ čoveka, ‘sopstvo’ (i to je ono što se prvo zna), nalazi se, ipak, u svetu, u telu, u materiji. Poput ‘zlata u blatu’. [Blato je ovaj svet. Najpre, blato je telo Čovekovo, koje svojim čulnim željama razara čoveka i njegovo ‘Ja’ drži u ropstvu. Moraš uništiti odeću koju nosiš, tkaninu neznanja, osnovu poročnosti, okove kvarljivosti, crni zid, živuću smrt, vidljivi leš, grob koji nosiš sa sobom, razbojnika koji je u tebi.] Svetom vladaju zle sile, ceo svet leži u poroku, svet je zao.
[Poročnost sveta ogleda se pre svega u prolaznom karakteru svega što je u njemu. Smrt, nužnost umiranja, bez izgleda za bolji život, spas, svojstvenost je sveta. Ponovno rođenje poseban je uzrok za strah i užasnutost. Vreme koje protiče, nepostojanost svega što je na zemlji, uzrok je za uzbunu. Razdvojenost čovečanstva na muškarca i ženu pripada ovom svetu: radi se o tome da se ona prevaziđe. Cilj je nepromenljivost, mir. Više se ne rađati; . . . Tvoje je vreme došlo, tvoja je mera puna, da odeš iz ovog sveta.] ‘Ja’, pneuma, sopstvo, jeste nešto potpuno različito, drugo, od sveta. Ovo različito, drugo, suprotno, jeste Bog. [Bog je iza, s one strane onoga što čovek može (za)misliti, (u)videti svojim očima ili, uopšteno, opaziti čulima. Bog je ‘dubina’, ‘bezdan’, ‘nepoznati Otac’, ‘nepoznati Bog’, on je neizgovoriv’, ‘neopisiv’, ‘ne-postojeći’.] Znanje Boga je znanje nečega što je po prirodi nesaznatljivo. [Ali, ono je tu, ono je poput udara munje, Grom.] Bog je odvojen od sveta i apsolutno suprotan svetu.
[Bog ne sudeluje i nije ni u kakvoj vezi sa fizičkim univerzumom. Bog je prekosvetski, i stoga Nepoznat, apsolutno Drugo. Svet nije stvorio Bog. Svet je nastao zahvaljujući ‘Padu’: grešci, neznanju, gluposti, zavisti božanskih emanacija. Svet je stvorio Gospodar, Stvoritelj, Demijurg, Perverzija Božanskog, koji deluje slepo, bez znanja, koji je stvorio svet iz ne-znanja i strasti, iz nagona za vladanjem, iz volje za moći. Zakoni koji deluju u univerzumu u skladu su s tim. Da bi se umanjila tragedija, ispravila greška, prikrila sramota, u svetu se pojavljuje posrednik, iskupitelj, spasitelj, svetlonoša, koga je ‘ne-postojeći’ Bog poslao kao pomoć, i po pomoć, da privuče i prikupi iskre svetlosti rasute i zatomljene u glibu ovog sveta.] Suština sveta je ne-znanje (agnosia). [Čovek, kao onaj u kome je božanska iskra svetlosti — zlato je nekvarljivo, nepromenljivo; zlato ostaje zlato i u blatu — jeste onaj koji jedini, usred neznanja, ima znanje o neznanju, o svom bivanju u ne-znanju, ali ujedno ima i znanje o svom znanju ne-znanja. Dakle, samo-saznanje.] Suština čoveka je Znanje (gnosis), [Znanje znanja. Znanje je znanje znanja znanjem.
Samosaznanje je samospasenje. Spas onome koji samog sebe razume. Čovek koji sam sebe razume nema ništa sebi ravno u svetu… Svako tako pazi na samog sebe. Spas onome koji samog sebe zna.] Saznanje je spasenje. Proces spasenja ne započinje od Boga, nego od čoveka; on započinje u odzivu. [Odziv, međutim, sam po sebi, nije dovoljan, jer čovek je zasužnjen u telo. ‘Ja’, ‘seme’, ‘iskra’, pneuma, deluje kao kvasac time što ujedinjuje ono što (izgleda da) je razdvojeno, duh i telo.
Stvarno oslobođenje od tela koje se događa u Smrti omogućuje ‘sopstvu’ da bude slobodno za sferu svetlosti. Smrt je poslednja sigurnost spasa za one koji ne čuju poziv. Smrt je smrt smrti smrću.]
Spasenje, spasenje saznanjem, međutim, nije samo spasenje čoveka. (Sa)Znanjem se razlaže svet. Samo je kraj sveta definitivno spasenje. [Spasenje, čiji je glavni akter Čovek, jeste oruđe ponovnog uspostavljanja narušene celovitosti božanstva.] Saznanjem, spasenje je, samosaznanjem Čoveka, spasenje i samospasenje Boga. Čovek je spasitelj Boga.
I neka ovoliko bude dovoljno. I sve to što vam saopštih iskazah tako da može da dopre do ušiju vaših, sve dok ono čemu vas ne mogu naučiti ne otkrijete u sebi. I to će vas ispuniti ushićenjem i čistim saznanjem.
Dušan Đorđević Mileusnić