Pisanje sleva nadesno
Ova predavanja nose naslov Ispovesti mladog romanopisca, i čovek bi se mogao zapitati zašto, s obzirom na to da sigurno kročim prema svojoj sedamdeset sedmoj godini. Desilo se, međutim, da sam svoj prvi roman, Ime ruže, objavio 1980, što znači da sam romansijersku karijeru započeo pre samo dvadeset osam godina. Zato sebe smatram vrlo mladim i, svakako, perspektivnim romanopiscem, koji je do sada objavio samo pet romana i koji će ih objaviti još mnogo tokom sledećih pedeset godina. Ovo stvaranje u toku još nije završeno (inače ne bi bilo u toku), ali se nadam da sam stekao dovoljno iskustva da kažem koju reč 0 načinu na koji pišem. U skladu s duhom predavanja u čast Ričarda Elmana, usredsrediću se više na svoju prozu nego na oglede, iako sebe smatram akademskim profesionalcem, a romanopiscem samo amaterski.
Romane sam počeo da pišem u detinjstvu. Prvo sa čim bih krenuo bio bi naslov, obično inspirisan nekom od pustolovnih knjiga tog vremena, koje su mnogo ličile na Pirate sa Kariba. Odmah bih nacrtao ilustracije, pa bih zatim započeo prvo poglavlje. Kako sam, međutim, uvek pisao velikim slovima, oponašajući štampane knjige, umorio bih se posle samo nekoliko stranica, i odustao. Tako je svako moje pisanije predstavljalo nedovršeno remek-delo, poput Šubertove Nezavršene simfonije. Sa šesnaest godina, naravno, počeo sam da pišem pesme, kao i svaki drugi žutokljunac. Ne sećam se da li je potreba za poezijom uzrokovala cvetanje moje prve (platonske i neizjavljene) ljubavi ili obrnuto. Ta smeša predstavljala je veliku nesreću. Ali kako jednom napisah – mada u obliku paradoksa koji izgovara jedan od mojih izmišljenih likova – postoje dve vrste pesnika: dobri, koji sa osamnaest godina spale svoje pesme, i loši, koji nastavljaju da pišu poeziju do kraja života.
Šta je kreativno pisanje?
Kada sam stigao u rane pedesete godine, nisam se, poput mnogih učenih ljudi, osećao frustriranim zbog činjenice da moje pisanje ne spada u „kreativno”.
Nikada nisam shvatio zbog čega se Homer smatra kreativnim, a Platon ne smatra.
Zbog čega je loš pesnik kreativan pisac, dok dobar naučni esejista nije? U francuskom jeziku možete da pravite razliku između ecrivain – neko ko piše „kreativne” tekstove, kao što je romanopisac ili pesnik, i icrivant – neko ko zapisuje činjenice, poput bankarskog činovnika ili policajca koji piše izveštaj o nekom kriminalnom slučaju. Ali kakav je pisac filozof? Mogli bismo kazati da je filozof profesionalni pisac čiji se tekstovi mogu rezimirati ili prepričavati drugim rečima ne gubeći smisao, dok se tekstovi kreativnih pisaca ne mogu u potpunosti prevesti ili parafrazirati. lako je teško prevoditi poeziju i romane, devedeset odsto čitalaca u svetu pročitalo je Rat i mir i Don Kihota u prevodu; a smatram da je prevedeni Tolstoj verniji originalu nego bilo koji engleski prevod Hajdegera ili Lakana. Da li je Lakan „kreativniji” od Servantesa?
Ova razlika se ne može uvek izraziti u smislu društvene funkcije datog teksta.
Galileovi tekstovi imaju svakako veliki filozofski i naučni značaj, ali u italijanskim srednjim školama oni se uče kao primeri lepog kreativnog pisanja – kao remek-dela stila.
Pretpostavimo da ste bibliotekar i da odlučite da tzv. kreativne tekstove stavite u prostoriju A, a tzv. naučne tekstove u prostoriju B. Da li biste Ajnštajnove oglede svrstali s Edisonovim pismima mecenama i „Ah, Suzana!” s Hamletom!
Neko reče da su „nekreativni” pisci, poput Linea i Darvina, želeli da prenesu informacije o kitovima ili majmunima, dok su se Melvil, pišući o belom kitu, i Barouz, kazujući o Tarzanu, gospodaru džungle, pretvarali da govore istinu, a u stvari su izmišljali nepostojeće kitove i majmune, uopšte se ne interesujući za stvarne. Možemo li tvrditi da Melvil, kazujući priču o nepostojećem kitu, nije imao nameru da saopšti bilo kakvu istinu o životu i smrti, ili o ljudskoj gordosti i svojeglavosti?
Problematično je definisati kao „kreativnog” pisca koji nam jednostavno kazuje stvari suprotne stvarnosti. Ptolomej je govorio netačno o kretanju Zemlje. Treba li zbog toga da tvrdimo da je bio kreativniji od Keplera?
Razlika se pre nalazi u suprotstavljenim načinima kojima pisci mogu da odgovore na tumačenja svojih tekstova. Ako bih nekom filozofu, naučniku, ili kritičaru umetnosti rekao: „Napisao si to i to”, on bi mi uvek mogao uzvratiti: „Pogrešno si razumeo moj tekst. Rekao sam baš suprotno.” Međutim, ako bi neki kritičar ponudio marksističko tumačenje dela U potrazi za izgubljenim vremenom – recimo, da je na vrhuncu krize dekadentne buržoazije, potpuna posvećenost carstvu sećanja neminovno izolovala umetnika od društva – Prust bi mogao da bude nezadovoljan tom interpretacijom, ali bi imao poteškoća da je pobije.
Kao što ćemo videti u jednom od sledećih predavanja, kreativni pisci – kao razboriti čitaoci sopstvenog dela – svakako imaju pravo da ospore neko nategnuto tumačenje.
Međutim, uopšteno uzev, oni moraju poštovati svoje čitaoce, s obzirom na to da su, takoreći, pustili svoj tekst u svet kao poruku u boci.
Nakon što objavim neki tekst o semiotici, posvećujem vreme priznavanju da sam pogrešio, ili dokazivanju da su ga oni koji ga nisu razumeli kako sam želeo, pogrešno pročitali. Nasuprot tome, pošto objavim roman, osećam da imam moralnu dužnost da ne osporavam interpretacije čitalaca (niti da ih podstičem).
To se dešava – ovde možemo da uočimo stvarnu razliku između kreativnog i naučnog pisanja – zato što u teorijskom eseju čovek obično želi da dokaže neku naročitu tezu ili da da odgovor na neki specifičan problem. Međutim, u pesmi ili romanu čovek želi da predstavi život sa svim nedoslednostima koje ga prate. Želi da iznese niz protivrečnosti, čineći ih očitim i oštrim. Kreativni pisci traže od svojih čitalaca da pokušaju da nađu rešenje; oni ne nude definitivne formule (izuzev sladunjavih i sentimentalnih pisaca, koji nastoje da ponude jeftinu utehu). Zbog toga sam, u vreme kada sam govorio o svom prvom, tek objavljenom romanu, rekao da romanopisac može ponekad da kaže ono što filozof ne može.
Tako sam se, sve do 1978, osećao potpuno ispunjenim kao filozof i semiotičar, jednom sam čak napisao – pomalo platonski arogantno – da pesnike i umetnike uopšte smatram zarobljenicima sopstvenih laži, imitatorima imitacija; dok kao filozof imam pristup pravom platonovskom svetu ideja.
Moglo bi se reći da, apstrahujući kreativnost, mnogi naučnici osećaju poriv da kazuju priče, ali nažalost ne uspevaju u tome, te su zbog toga fioke mnogih univerzitetskih profesora pune loših neobjavljenih romana. Međutim, godinama sam zadovoljavao svoju tajnu strast za pripovedanjem na dva različita načina: prvo, često se predajući usmenom kazivanju, pričajući svojoj deci (tako da sam se našao u čudu kada su odrasla i s bajki prešla na rok muziku); drugo, praveći priču od svakog kritičkog ogleda.
Kada sam branio doktorsku disertaciju o estetici Tome Akvinskog – vrlo kontroverzna tema, s obzirom na to da su u to vreme profesori verovali da u njegovom obimnom delu nema estetskih razmišljanja – jedan od ispitivača optužio me za neku vrstu „narativne zablude”. Rekao je da zreo naučnik, kada pristupa nekom istraživanju, neminovno kreće proveravajući razne mogućnosti, postavljajući i odbacujući različite hipoteze; ali na kraju istraživanja, svi ti pokušaji treba da budu prečišćeni i naučnik treba da predoči samo zaključke. Nasuprot tome, prema njegovom mišljenju, ja sam predočio istraživanje kao da je u pitanju detektivski roman. Ova primedba je bila izneta sasvim prijateljski i sugerisala mi je fundamentalnu zamisao da svi rezultati istraživanja moraju da se ‘ispričaju’ ovako. Svaka naučna knjiga mora da bude neka vrsta detektivske priče – izveštaj o potrazi za nekim Svetim gralom. Mislim da sam tako postupio u svim potonjim akademskim radovima.
Umberto Eko