Eksplozivna snaga i najmanjeg susprezanja. Svaka savladana želja čini moćnim. Utoliko je veći naš uticaj na ovaj svet ukoliko smo udaljeniji od njega, ukoliko manje pristajemo uz njega. Odustajanje daje beskonačnu moć.
Umesto da se usredsrede prema nekom centru i konstituišu se, ako ne u sistem, onda bar u neku celinu, moja razočaranja su razbacana, svako od njih za sebe misli da je jedinstveno i tako se, zbog nedostatka organizacije, gube.
- Uspevaju samo one filosofije i religije koje nam podilaze, pa bilo to u ime progresa ili u ime pakla. Bio uklet ili ne, čovek oseća apsolutnu potrebu da bude u srcu svega. Štaviše, isključivo iz tog razloga on i jeste čovek, odnosno, postao je to. I ako jednog dana više ne bi osećao tu potrebu, morao bi da se ukloni i prepusti mesto nekoj drugoj životinji, uobraženijoj i budalastijoj od njega.
- Odbacivao je objektivne istine zbog kuluka argumentacije, zbog obaveze da se umovanja obrazlažu. Nije voleo da dokazuje, nije držao do toga da ikoga ubedi. Drugi je izum dijalektičara.
- Što smo više ranjeni vremenom, to više želimo da mu izmaknemo. Napisati bez greške jednu stranicu, makar samo jednu frazu, izdiže vas iznad bivstvovanja i njegovih izopačenosti. Smrt prevazilazimo potragom za neuništivim kroz reč, koja je upravo simbol trošnosti.
- Na samom vrhuncu nekog poraza, u trenutku kada bismo da propadnemo od stida, odjednom nas ponese neka pomama gordosti, koja ne traje dugo, taman toliko da nas isprazni, da nas ostavi bez snage potrebne da umanjimo žestinu svoga srama.
- Ako je smrt tako užasna kako se tvrdi, kako se onda dešava da posle izvesnog vremena smatramo srećnim bilo koga, prijatelja ili neprijatelja, što je prestao da živi?
- Više puta mi se dešavalo da izađem iz svog stana, jer ako bih ostao unutra, ne bejah siguran da bih mogao da odolim nekim prenagljenim odlukama. Ulica je bezbednija, jer se na njoj manje misli o samome sebi, a i sve drugo se ublažava i gubi značaj, počevši od rastrojstva.
- Svojstveno je bolesti da je budna kada sve spava, kada sve počiva, čak i sam bolesnik.
- Kad smo mladi, bolesti primamo sa izvesnim uživanjem. One izgledaju tako nove, tako bogate! Kad omatorimo, više ne iznenađuju, isuviše ih dobro poznajemo. Dakle, ako nisu nepredviđene, one ne zaslužuju da ih podnosimo.
- Čim počnemo da se pozivamo na svoju najdublju intimu i zapnemo da delamo i da se iskazujemo, sebi pridajemo vrline, postajemo neosetljivi na svoje sopstvene nedostatke. Niko nije u stanju da prihvati da ono što dopire iz njegovih dubina možda ne vredi ni pišljiva boba. “Saznanje samoga sebe”? Protivrečnost u terminima.
- Sve te pesme u kojima nema reči ni o čem drugom nego o Pesmi, čitava poezija čiji je jedini sadržaj ona sama. Šta bismo rekli o nekoj molitvi čiji bi jedini predmet bila religija?
- Duh koji sve dovodi u pitanje, posle hiljada preispitivanja, na kraju stiže do skoro potpune mlitavosti, u položaj koji upravo mlitavko poznaje iz prve ruke, instinktivno. Jer šta je drugo mlitavost ako ne urođena neodlučnost?
- Kakvo razočaranje što je Epikur, mudrac koji mi je najpotrebniji, napisao više od tri stotine rasprava! A kakvo olakšanje što su sve one izgubljene!
- – Šta radite od jutra do večeri? – Podnosim samog sebe .
- Izreka mog brata povodom muka i patnji koje je podnosila naša majka: “Starost je samokritika prirode”.
- Sjejes je kazivao: “Treba biti pijan ili lud da bi se uopšte moglo govoriti na poznatim jezicima”. Treba biti pijan ili lud, dodao bih, pa se još drznuti da se uopšte služimo rečima, bilo kojom rečju.
- Zanesenjak zakukuljene čamotinje može da briljira u bilo kakvoj profesiji, osim u spisateljskoj.
- Budući da sam oduvek živeo u strahu da će me iznenaditi najgore, za svaki slučaj pokušao sam da ga predupredim srljajući u nesreću znatno pre negošto ona stvarno i nastupi.
- Nismo ljubomorni prema onima koji poseduju sposobnost da se mole, dok smo, pak, puni zavisti prema posednicima dobara, prema onima koji su upoznali bogatstvo i slavu. Čudnovato je što smo ravnodušni u odnosu na nečije izbavljenje, a nismo u odnosu na par trenutnih prednosti u kojima se za kratko može uživati.
- Nisam upoznao ni jedan interesantan duh koji ne bi bio bogato obdaren slaboumnostima koje se ne smeju priznati.
- Nema istinske umetnosti bez jače doze banalnog. Onaj ko se stalno služi neobičnim, brzo ugnjavi, budući da ništa nije nesnosnije nego jednoličnost izuzetnog.
- Nevolja od korišćenja nekim pozajmljenim jezikom jeste što nemate pravo da načinite isuviše grešaka. Dakle, privid života literaturi daje traženje nepravilnosti, a da se one ipak ne zloupotrebe, neprekidno češanje o sintaktičke greške.
- Svako veruje, naravno nesvesno, da on jedini sledi istinu, da su drugi nesposobni da je isgražuju i nedostojni da je dosegnu. Ova ludorija je toliko ukorenjena i toliko neophodna, da nam je nemoguće zamisliti šta bi zadesilo svakom od nas kad bi jednog dana nestala.
- Prvi mislilac bio je, bez svake sumnje, prvi manijak onog zašto. Neuobičajena manija, ni malo zarazna. Doista su retki oni koji od nje pate, koje izgriza preispitivanje i koji ne mogu da prihvate ni jednu činjenicu, jer su rođeni u užasavanju.
- Biti objektivan znači tretirati drugog kao objekat, kao mrtvaka, znači ponašati se prema njemu kao mrtvozornik.
- Ovaj sekund nestao je zauvek, izgubljen je u anonimnoj masi neopozivog. Vratiti se neće nikad. Patim, a i ne patim zbog toga. Sve je jedinstveno – i beznačajno.
- Emili Bronte. Sve što je izašlo iz njenog pera ima tu osobinu da me potrese. Hoyort je mesto mog hodočašća.
- Prostirati se duž neke obale, prolaziti, teći niz vodu, bez napora, bez žurbe, istovremeno dok smrt u nama nastavlja svoja premišljanja, svoj neprekinuti monolog.
- Jedino Bog ima tu privilegiju da može da nas napusti. Ljudi mogu samo da ustuknu.
- Bez sposobnosti zaborava, naša prošlost bi takvom gvozdenom petom gazila po našoj sadašnjosti, da ne bismo imali snage da započnemo ni jedan novi trenutak, a još manje da se upustimo u njega. Život je, izgleda, podnošljiv samo lakomislenim prirodama, tačnije, onima koji nemaju uspomena.
- Porfirije priča da je Plotin imao dar da čita u dušu. Jednog dana, bez ikakvog uvoda, reče on svom učeniku, strašno iznenađenom, da ne izaziva smrt i da što pre otputuje. Porfirije ga posluša i otputova na Siciliju: tamo je izlečio svoju melanholiju, dodaje on pun žaljenja, ali je tako propustio i smrt svog učitelja koja se desila za vreme njegovog odsustvovanja. Već odavno filosofi više ne čitaju u dušu. To nije njihov posao, kaže se. Moguće. Ali onda ne treba da nas čudi što oni nisu za nas više ni od kakvog značaja.
- Neko delo postoji samo ako je brižljivo pripremano u pomrčini, sa istom pažnjom sa kojom ubica planira svoj hitac. U oba slučaja primarna je volja da se frapira.
- Saznanje samoga sebe, od svih saznanja najčemernije, istovremeno je i ono koje najmanje gajimo: koga braga sebe od jutra do večeri zaticati in flagranti u deliktu iluzija, nemilosrdno otkrivati koren svakog čina i gubiti parnicu za parnicom pred svojim sopstvenim sudištem?
- Svaki put kad zapazim rupu u svom pamćenju, pomislim na strepnju koju mora da osećaju oni koji znaju da se ne sećaju više ničeg. Međutim, nešto mi govori da posle izvesnog vremena njih obuzima potajna radost jer ne moraju više ni pod čijim uticajem da menjaju svoje uspomene, čak ni one najzanosnije.
- Smatrati sebe najnesputanijim, najvećim strancem svemu, a biti samo besomučnik ravnodušnosti!
- Što više nas kinje protivrečni podsticaji, manje znamo kojem da se povinujemo. Nedostatak karaktera, to je to i ništa drugo.
- Čisto vreme, pročišćeno vreme oslobođeno događanja, bića i stvari, oglašava se samo u nekim trenucima noći, kad osetite kako odmiče i kako mu je jedina briga da vas odvuče ka nekoj poučnoj katastrofi.
- Sve što je moguće treba naglo proživeti jer će Bog isto tako naglo u pogledu svega ukinuti tu mogućnost.
- Prvobitni mislioci razmišljaju o stvarima; ostali, o problemima. Treba živeti sučeljen sa bićem, a ne sučeljen sa duhom
Emil Sioran
Prevod: Miodrag Šuput