Van Gogovo pismo bratu Teu
April 1882.
Želim da radim crteže koji će pogoditi izvesne ljude. Sorrow je tek mali početak, mogućno je da i mali pejzaži poput “Avenija Medervort”, “Livade u Rejsveku”, “Sušionica ribe”, takođe predstavljaju male početke. U svakom slučaju, neposredno sadrže nešto iz mog vlastitog srca.
Želeo bih da, kako u figuri, tako i u pejzažu, iskažem ne nešto sentimentalno i setno već duboki bol.
Sve u svemu, želeo bih da postignem da za moje delo mogu da kažu: ovaj čovek ima duboka i prefinjena osećanja. Uprkos mojoj takozvanoj grubosti, shvataš li, ili – baš zbog nje.
Šta sam ja u očima većine – niko i ništa, ili čudak, ili neprijatan čovek – neko ko nema položaj u društvu ili ga neće imati, ukratko, skoro ništa.
Dobro, zamisli da je baš tako, onda bih želeo da svojim delom pokažem šta postoji u srcu tog čudaka, te ništarije.
To je moja ambicija koja nije toliko zasnovana na ogorčenosti, koliko na ljubavi “uprkos svemu”, više je zasnovana na osećanju spokojstva, nego strasti. Mada sam još često u bedi, ima u meni sklada i smirene, čiste muzike. U najsiromašnijem kućerku, u najprljavijem kutku, ja vidim slike ili crteže. I moj duh se, gonjen nekom neodoljivom silom, kreće u tom pravcu.
Sve više me druge strane napuštaju, a što me one više napuštaju, to hitriji postaje moj pogled u sagledavanju slikarske strane. Umetnost zahteba uporan rad, rad uprkos svemu i neprestano posmatranje.
Pod upornošću podrazumevam stalan rad, ali i privrženost vlastitoj koncepciji, uprkos svemu što drugi govore.
Nadam se, brate, da ćeš za nekoliko godina , a možda već sada, malo-pomalo, početi da viđaš mojih ruku dela koja će ti pružiti bar neku nadoknadu za žrtve koje si podneo.
