Rekao mi je da je on slobodan čovek, građanin sveta. Miral o Kazanovi u jednom pismu 21. juna 1760. ” On priča sebi svoj život – to je celokupno njegovo literarno delo – ali, naravno, kakav život!” Š.Cvajg
Kazanova figurira kao poseban i jedinstveno srećan slučaj u svetskoj književnosti, pre svega zbog toga što je ovaj famozni šarlatan isto tako neopravdano dospeo u Panteon stvaralačkog duha kao i Pontije u Simvol vere. Što se tiče njegovog pesničkog plemstva, ono nije ništa manje sumnjivo nego ona iz azbuke drsko napabirčena viteška titula de Seingalt: nekoliko njegovih stihova, na brzinu sročenih između kreveta i kockarskog stola, u počast neke damice, mirišu na mošus i akademski lepak, i kad naš dobri Đakomo počne da filozofira, nije zgorega stisnuti vilice da bi se sprečilo zevanje. Ne, on tako malo pripada pesničkom plemstvu, on, Kazanova, kao u Goti, i ovde je parazit, nametljivac bez prava i ranga. Ali isto onako smelo kao što za života uspeva da kao sin bedne glumice, najureni sveštenik, rashodovani vojnik, ozloglašeni kockar, opšti s carevima i kraljevima, da bi konačno umro na rukama poslednjeg plemića, princa De Linja – prodrla je njegova senka među besmrtne, iako je on prividno samo mali duh koji se bavi umetnošću, unus ex multis, pepeo u vihoru vremena. Ali – čudna činjenica! – ne on, već svi njegovi slavni zemljaci i uzvišeni pesnici Arkadije, „božanstveni“ Metastazio, plemeniti Parini i tutti quanti, postali su bibliotečka prašina i hrana za filologe, dok njegovo ime još lebdi na svim usnama, zaokruženo u osmeh pun poštovanja. I prema svoj zemaljskoj verovatnoći, njegova erotična Ilijada živeće dugo i nalaziće fanatične čitaoce, dok već odavno La Gerusalemme liberata i Pastor fido kao cenjeni istorijski antikviteti leže nečitani u ormanima za knjige, prekriveni prašinom. Jednim potezom je taj ovejani igrač na sreću nadigrao sve pesnike Italije od Dantea i Bokača.
Đakomo Kazanova, Štefan Cvajg
(preveo Slobodan Janković)
“Biti iskren, to za Kazanovu ne znači ponašati se duboko i mudro, već sasvim jednostavno, bezobzirno, bestidno i smelo postupiti.On se skida, raskomoćuje se i nag potapa to odumrlo telo još jedanput u toplu struju čulnosti, klepeće i blebeće smelo i drsko u svojim uspomenama, potpuno ravnodušan prema prisutnim ili zamišljenim gledaocima.
On ne priča svoje avanture kao kakav literat, vojskovođa ili pesnik sebi u čast, već kao ubojica ih probada noževima, kao setna ostarela koketa svoje ljubavne časove, dakle, savršeno bez stida i predumišljaja…
