Čedni, hitri, lepi, da l’ će danas nama
kretnjom pjanog krila razbiti odjednom
taj basen napušten krut koji pod ledom
zaspalih letova sjajna santa slama!
Divni labud pamti da je on pun plama
taj divni, al’ zalud žudi za pobedom
jer kraj gde se živi ne opeva redom
kad neplodne zime zablista se čama.
Njegov vrat će stresti smrt beline pune
kroz prostor zadati ptici što ga kune,
al’ ne užas zemlje gde mu perje jenja.
Sablast koju čist sjaj tu naznači zalud,
on skrućuje se u hladnom snu prezrenja
kojim se kroz progon izlišni svi Labud.
Stefan Malarme
Stephane Mallarme 1842 – 1898
Prevod: Kolja Mićević
Le vierge, le vivace et le bel aujourd’hui …
Le vierge, le vivace et le bel aujourd’hui
Va-t-il nous déchirer avec un coup d’aile ivre
Ce lac dur oublié que hante sous le givre
Le transparent glacier des vols qui n’ont pas fui!
Un cygne d’autrefois se souvient que c’est lui
Magnifique mais qui sans espoir se délivre
Pour n’avoir pas chanté la région où vivre
Quand du stérile hiver a resplendi l’ennui.
Tout son col secouera cette blanche agonie
Par l’espace infligée à l’oiseau qui le nie,
Mais non l’horreur du sol où le plumage est pris.
Fantôme qu’à ce lieu son pur éclat assigne,
Il s’immobilise au songe froid de mépris
Que vêt parmi l’exil inutile le Cygne.
Stefan Malarme je tragao za novom poezijom i duhovni je otac niza avangardnih pravaca u poeziji XIX vijeka.Za razliku od Remboa,koji je tragao za dubljom podsvjesnom i artisticki napor da dosegne ideje,koje se slute iza stvarno-sti.”Slikati ne stvar,nego ucinak sto ga ona proizvodi”,to je jedan od njegovih opstih principa.On nastoji da zamrači smisao, čitalac tek sluti i domišlja značenje pjesme, koja liči na vraćanje. Malarme je pisao uglavnom duže pjesničke tvorevine, poeme ( Popodne jednog fauna ) i sonete, od kojih je najpoznatiji Sonet o labudu koji počinje stihom: “zar ovaj nedužni, živi i prekrasni dan”,a govori o”poletima uzaludnim” i “labudu nekadašnjosti”.
To je himna uzaludnosti i otmjenoj ljepoti privida.Tek 4 godine prije pjesnikove smrti izašao je prvi izbor njegovih pjesama i proze, – Stihovi i proza(1895). Ovaj skromni profesor engleske književnosti radio je dugo , tiho i uporno, kasno je stekao priznanje, ali se i danas smatra važnim u razvoju moderne evropske poezije.
“Negdašnji se Labud sjeća, ali kasno: divan je, no zaludu slobodu on htjede, jer ovo nije kraj gdje da provede vek, kad mraz jalov šinu čamom strašno.”
Život Stefana Malarmea je protekao uporedo sa burnim Verlenovim i Remboovim životima, pa čak i Bodlerovim, iako je u književnoj istoriji Malarmeovo ime ostalo nerazdvojivo za ova tri prethodna imena, u njemu nećemo pronaći ništa što iskače iz kolotečine svakidašnjice i što može ugroziti savršenu jednostavnost te egzistencije. Verlenova poezija bi bila neshvatljiva da nije potpuni odraz neobuzdanog života, života koji je prepun suprotnosti, nemira, kajanja; pijanog života i nastranog. Njegov ogromni opus nije ništa drugo do tragični dnevnik koji je vođen rukom čoveka koji je bio u ratu sa vremenom i koji je u nestrpljenju napisao na hiljade pesničkih banalnosti kojima se samo on može ponositi, a koje bi, neprirodno prepisane drugom pesniku, predstavljale zbirku neshvatljivih pesničkih opštosti.
Malarme je hteo da proživi život (pismo Verlenu) koji je lišen svih anegdota, žudeci istovremeno za poezijom u kojoj neće biti ništa svakidašnje i ništa banalno. U tom čuvenom pismu Verlenu, koji je u stvari pesnikova autobiografija, Malarme ističe kako je sklonost da se služi perom u druge svrhe, a ne zbog popunjavanja činovničkih spisa, nasledio od nekolicine svojih predaka. On je vrlo rano ispoljio pesnički dar i u njegovim prvim stihovima se uveliko oseća lamartinovski uticaj. Međutim, prvi značajniji događaji koji su imali velikog uticaja na razvoj mladog pisca bili su otkriće poezije Teofila Gotjea, kome ce se par godina kasnije oduziti veličanstvenom ”Posmrtnom zdravicom”.
Objavljivanje drugog izdanja Cveća zla 1862. godine na Malarmea ostavlja neizbrisiv trag , jer sve ono što će mladi Malarme napisati u narednim godinama obeleženo je velikanom pesništva – Bodlerom, čija je poezija Malarmeu otkrila ništavilo i na taj način ubrzala stvaranje rascepa između mladog pesnika i društva. Zahvaljujući Bodleru, Malarme je jako brzo pokopao sve nade u mogućnost poezije kao posrednika izmedju pojedinaca i gomile. Međutim, ono što je karakteristično za Malarmea je činjenica da on nije poput drugih Bodlerovih sledbenika osećao mržnju prema okolini, mržnju koja je kod Bodlera razumljiva. Malarme zato pada u očaj iz koga se rodilo saznanje o nemoći, a nemoć je predstavila misao o samoubistvu kao jednom od rešenja. No, Bodlerova poezija je Malarmeu otkrila i drugu stranu i to onu pozitivnu a to je – lepota i dostojanstvo.
Taj period njegovog stvaranja predstavlja parnasovski period u poeziji Malarmea. Medjutim, to je samo donekle tacno, jer se vec i u tim stihovima osetila sustinska razlika izmenju njega i cistih parnasovaca.
