Jasan Pogled
Svakako na njega nalik je ovaj mali crtež olovkom. Skiciran na brzinu, na palubi broda, jednog čarobnog popodneva. Jonsko more oko nas. Na njega liči. Pa ipak, u mom je sjećanju ljepši. Bio je osjetljiv do granice bola, to mu je davalo prosvijetljen izraz. Ljepšim mi se čini sad kad […]
Krug oka između prečaga. Kapak treperava zvervesla naviše,pogled oslobađa. Zenica, plivačica, bez sna i mutna:Nebo, sivo poput srca, mora biti blizu. Koso, u gvozdenom tobolcu,dimi se luč.Po smislu svetlostidokučuješ dušu. (Da sam kao ti. Da si kao ja.Zar nismo stajalipod istim pasatom?Mi smo stranci.) Kamene pločice. Po njima,jedna uz drugu, […]
Pogledah bolje oko sebe: Tišina osamljena ruho mi dodiruje. I strah me obuze od sebe: Kroza me kao da neko drugi proviruje. Ostajem i dalje ipak isti, Kao tamna i nevidljiva reka: Zemlja se njenom vodom čisti, A ona beži i neće pobeći doveka. Pa tako treperim i venem, Slutim […]
Ja stalno mislim na one što istinski behu veliki Koji, iz utrobe još, pamtiše istoriju duše Kroz hodnike svetlosti gde su sati sunca, Beskrajna, raspevana. Čija divna ambicija Beše da im usne, još ognjem dodirnute, Kazuju o Duhu odevenom od glave do pete u pesmu I koji s proletnjih dana […]
Poslije svakog rata neko mora da pospremi. Kakav takav red neće se uspostaviti sam. Neko mora odgurnuti ruševine na ivice puta, da bi mogla proći vozila puna leševa. Neko mora utonuti u žabokrečinu i pepeo, federe kanabea, krhotine stakla i krvave krpe. Neko mora dovući gredu za podupiranje zida, […]
Čujte me braćo, vi sutrašnji ljudi, Milostivo srce imajte za nas, Jer praštajuć nama ovaj život hudi, Bog i duši vašoj podariće spas. Gledajte, visimo šestorica nas: Naše gojno meso, avaj, sada gde je? Trulo i proždrano odavno već sve je, A prah i pepeo biće naše kosti. Stoga nek […]
Možda to nije bio dom ovaj dom u kome plaču stvari sada se sve razjasnilo to je bila obična čekaonica čekaonica na železničkoj stanici koju svi napuštaju u određeno vreme ostaju tamo stvari posuđe i sitnice koje mogu da upotrebljavaju drugi ljudi Tadeuš Ruževič Tadeuš Ruževič, poljski pesnik, […]
Bio sam dete koje tek što je prohodalo. Moja dadilja me svaki dan vodila u javni park, pun brežuljaka i sa stazama posutim šljunkom, postojao je u njemu basen nad kojim se uzdizao strašni bronzani Neptun, obojen belom bojom, ukrašen svojim trozupcem. Labudovi su živeli u tom basenu. Jednoga […]
U gluho ja odrastoh vreme, Kad sav svet beše gluh i tih, Ljudima život beše breme, Sluhu suvišan beše stih. No mutno tek iz bezdna načuh Nejasnu huku, dalek grom, kopita ja gvožđe začuh I hiljadu letnog leda lom. Odgonetah: đođe li mi bednom Videti plavet novih struja, Vetrom slobode […]
Neki mlad i jak čovek gledaše svoj život Jednog jutra. Beše čisto i toplo. Sva njegova snaga posmatraše se Na suncu; disao je punim plućima, osećao je svoju Težinu i lakoću, svoju sirovu silinu i svoju Ljupku Veselost, moći svoga spola, svojih ruku, svoga Pogleda i svoga bistrog rasuđivanja. Posmatrao […]