Deca na travi
držeći se za ruke
idu okolo, naokolo
svaka ruka drži
sledeću, uokolo
praveći puni krug
dok se ne vrati nazad
u svako pojedinačno
telo
Oni pevaju, ali
ne jedni drugima:
stopala im se pomeraju
skoro istovremeno sa pevanjem
Vidimo
usresređenost na
njihovim licima, njihove oči
su usmerene ka praznim
prostorima koji se pomeraju
pred njima
Moglo bi se pomisliti
da je ovo njihovo
kretanje u transu
radost
ali u njemu nema radosti
Primećujemo
dok ih posmatramo
(ruku pod ruku)
kako se vrte
okolo, naokolo
nameru, skoro
studioznu (trava pod nogama
ostaje neprimećena, drveće
okolo travnjaka
neprimećeno, jezero neprimećeno)
i čitava svrha
njihovog okretanja
u krug
jeste (brže
sporije)
okretanje u krug
ii
Biti sa tobom
ovde, u ovoj sobi
liči na opipavanje ogledala
čije se staklo istopilo
u gustinu želatina
Ti odbijaš da budeš
(a i ja)
tačni odraz, a ipak
nećeš da se udaljiš od stakla,
odvojiš.
U svakom slučaju, u redu je
što su stavili
toliko mnogo ogledala ovde
(naprslih, okačenih nakrivo)
u ovu sobu sa visokim dovratkom
i praznim ormarom; jedno je čak
i na unutrašnjoj strani vrata.
U susednoj sobi se ljudi
svađaju, otvaraju i zatvaraju fioke
(zidovi su tanki)
Ti gledaš mimo mene, osluškujući
ih, možda, ili
gledajući
u svoj sopstveni odraz negde
iza moje glave,
preko mog ramena
Pomeriš se, i krevet se
ulegene pod nama, izgubivši fokus
Neko je u susednoj sobi
Uvek je
(tvoje lice
udaljeno, osluškujući)
neko u susednoj sobi.
Iii
Pa ipak,
u svim njihovim igrama
izgleda postoji neki smisao
ma koliko
da isprva izgledaju
apstraktne
Dok smo im čitali legende
uveče
o čudovišnim bitkama, tajnim
izdajama u šumi
i brutalnim smrtima,
Jedva da su slušali;
jedno je zevalo i vrpoljilo se; drugo
je grickalo drvenu dršku
čekića;
najmlađe je ispitivalo
malu posekotinu na svom nožnom prstu,
a mi smo se čudili
kako to da su bili tako uopšte bez straha
ili čak nezainteresovani
onda kad je poslednji mač
skliznuo u
heroja na umoru.
Sledeće noći
dok hodamo plažom
Nailazimo na rovove
koje su pravili:
ojačane oštrim štapovima
zabijenim u zidove
njihovih jaraka od peska
i na ostrva bez mostova
okružena jezerom
poslednji pokušaj
(koji će bez obzira
potkopati voda
za samo jedan sat)
da se
možda
napravi utočište humano
i sigurno van domašaja
bilo čega što hoda duž
(isukanog mača)
ovih noćnih plaža
iv
Vrativši se u sobu:
primećujem kako
sve tvoje igre
rečima, smišljeni zapleti
tela, duhovitost
dodira, postaju sada
pokušaji da me držiš
na izvesnoj distanci
i da (napokon) izbegneš
da priznaš da sam tu
posmatram te
dok posmatraš moje lice
ravnodušno
a ipak sa istom napetom radoznalošću
sa kojom bi možda posmatrao
iznenadno otkriven deo
sopstvenog tela:
neku bradavicu možda,
a onda se setim da
si rekao
u detinjstvu
si voleo da stvaraš mape
(ne da ih praviš) već da pomeraš
olovku ili kažiprst
tragom reka
ili
tragom različitih boja
koje označavaju
planinske uspone;
bio si dete što pamti
imena (koja su postavila ova mesta
na njihovo pravo mesto)
pa sada pratiš mene
kao granicu neke zemlje
ili čudnu novu boru na
sopstvenoj dobro poznatoj koži
i ja sam fiksirana, zakucana
na toj raširirenoj mapi
ove sobe, mapi kontinenta tvoga uma
( ovde sam a ipak nisam, baš kao
ormar i ogledala,
glasovi što dopiru kroz zidove,
tvoje telo zanemareno na krevetu)
prikovana
hladnim plavim
čiodama tvojih
očiju
v
Deca vole sivu kamenu gromadu koja
je nekada bila tvrđava a sada je muzej
i posebno vole puške
i oklope iz drugih vremena i
zemalja i kad se vrate kući, crteži će im
neko vreme biti puni mačeva starinskih zrakastih buzdovana polomljenog koplja i živopisnih crvenih eksplozija.
Dok razgledaju puške
(nisu naša deca)
mi se napolju šetamo pored zemljanih radova, primećujući kako se urušavaju pod neprestanim napadima stopala i cvetnog korenja;
Oružje koje je nekada napolju stajalo spremno
za rat je sad unutra
tamo, u tvrđavi, krhko u staklenim vitrinama;
Čemu (a pod time mislim
na pažljivo konstruisane kamene lukove)
u ovo doba, služi ta komplikovana odbrana
nečega što više
(nije baš mnogo) vredno zaštite?
vi
A ti igraš tu sigurni igru tu ulogu siročeta
jedne surove zime , koje kaže, sam sam
(gladan sam: i znam da želiš da i ja to igram)
igru napuštenog deteta koje stoji ispred
svakog velikog
prozora,
drhteći, zapušenog nosa pritisnutog uz
staklo, dok mu sneg pada za vrat, gledajući
srećne porodice
(igra zavisti)
Pa ipak on ih prezire: oni su kao
viktorijanska božićna čestitka: jeftin papir se pomalja ispod pigmenta njihovih veselih kamina i satenskih traka smeha iz predgrađa a i oni
imaju svoje verzije društvenih
igara: majka i otac igraju majku i
oca
Njemu je toliko milo što su ga ostavili na hladnoći
(grleći samog sebe).
Kada ti ovo kažem, ti kažeš ( uz lažni osmeh
sličan novogodišnjim srebrnim ukrasnim trakama nalik na veštačke ledenice)
I ti to radiš.
I to je delimično laž
ali čini mi se i pomalo tačno, kao uvek:
iako ja obično poziram u drugom godišnjem dobu pred
drugim prozorima.
Vii
Opet je leto;
U ogledalima ove sobe deca se vrte,
pevajući jednu istu pesmu;
Ovaj neraspremljen krevet neuredan kao osušeni travnjak, jorgan
zgužvan pun malih jazbina, predstavlja njihov zeleni travnjak a ovi ofucani zidovi prikazuju
krug drveća, zapušena sudopera je njihovo jezero
(tu je i osa),
privučena ostatkom sendviča ostavljenog
na obližnjoj plaži (kako samo pažljivo prikazuješ takve detalje);
(jedno od dece se trgne ali ne pušta ruku)
Ti ih teraš
da se vrte u krug, u skladu sa strogim pravilima
tvojih igara, ali u tome nema radosti
i dok ležimo ruku pod ruku, ni spojeni ni
odvojeni
(tvoja posmatranja me pretvaraju u slabašnu ženu u kavezu od kostiju, u napuštenu tvrđavu izvrnutu
naopako), naše se usne pomeraju
skoro istovremeno sa njihovim pevanjem,
dok slušamo otvaranje i zatvaranje
fioka u susednoj sobi
(naravno opasnost je uvek prisutna ali kako da je lociraš)
(deca predu stakleni kavez načinjen od toplog vazduha svojim poput niti tankim glasovima sličnim crvrčanju insekata)
i dok ovde ležimo, zarobljeni
u monotoniju tumaranja od sobe do sobe, pomerajući naše odbrambene položaje,
želim da polomim
ove kosti, tvoje tamničarske ritmove
(zima,
leto)
sve te staklene vitrine,
da izbrišem sve mape, razbijem zaštitnu ljusku od jajeta tvoje dece što se vrte i pevaju:
želim da se krug prekine.
Margaret Atvud
Prevela: Branislava Kosić Vidić
