U kontekstu razumevanja istorije književnosti, imanentno se otvaraju problemi poetičke i ideološke dinamike, konstantnog izlaska u Drugo i povratka u Isto, pitanja pripadanja i nepripadanja, pozicije „izvan“, koja omogućava kritičku optiku, kao i snažne potrebe vraćanja na imenitelj Jednog, jedan nomadski duh i duh kuće, onoliko snažni koliko, otimajući se ontološki determinisanim lutanjima, zapadni subjekt istorijski pokušava da bude skućen. Biti na drugom mestu – a zapravo smo uvek na tom, drugom mestu – samo je jedan egzistencijalno-antropološki ili kulturni model onoga biti. Ova logika je bez ostatka istorijski svojstvena srpskoj književnosti i kulturi, na prostorima kolonijalnih i postkolonijalnih sila i veza, kao i nadmoćne, ideološki zasnovane nacionalne i kulturne samoidentifikacije. Sistematizovati književnoistorijski identitet iz pozicije onoga „izvan“, stanja permanentnog egzila, toliko je neophodno, kao što je i toliko nemoguće, budući da jednoj takvoj sistematizaciji i klasifikaciji toliko toga izmiče. Tako posmatrano, kao da ništa od (moderne) srpske literature ne bi ostalo vezano za maticu ili kao da najveći deo onoga što je srpska književnost kreirala ili ju je kreiralo postoji „spolja“.
I, dobro je da je tako, budući da je ono najbolje što je srpska literatura dala uvek „naše“ i uvek „između“ i uvek „izvan“. Zato ovaj očigledni egzilanstki identitet nije mogao biti viđen iz tradicionalne filološke perspektive istorije književnosti, i to kao nacionalne književnosti.
Na prostorima sudara različitih kultura i preplitanja identiteta, tačnije, na mestu neprestanog kulturnog izmeštanja, kako nas to istorija srpske kulture podseća, otvara se delikatan prostor onog „između“ i „izvan“, hibridnog i lutajućeg, u odnosu na prostornu zadanost, ali i u odnosu na vekovno diskurzivno „uokviravanja“ nacionalne naracije, sa jasnom strategijom ideološke konstrukcije identiteta matičnog korpusa. Zato možemo, sa Batlerovom, otvoriti pitanje „nedovršenog identiteta“ (v. Butler 2007) unutar hegemonije drugih kodova, u slučaju srpske književnosti od Vizantijskog do evropski (post)modernog. Upravo na (post)kolonijalnim prostorima prelaza iz kulture u kulturu, iz tradicije u tradiciju, skoro celokupna istorija srpske književnosti gradi svoj identitet (ne) pripadanja Drugom i, opet, pripadanja sebi. Mi smo u Evropi, ali ne Evropa; mi smo Vizantija, ali nje nema; mi smo srpska književnost, ali se istorijski gradimo izvan matice. Zato na počecima rađanja moderne srpske literature postoji snažna želja prevazilaženja kompleksa varvara, ne bi li nas drugi videli i upoznali kao civilizovane, kao što krajem dvadesetog veka postoji isto tako snažna volja da se odreknemo sebe, svog varvarstva i svoje kultivisanosti u korist Drugoga, u korist legitimnog prava da budemo deo velike evropske kulture. Možda olako previđajući delikatne ideološke i diskurzivne prakse koje stvaraju sliku tog civilizovanog Drugog i necivilizovanog Istog, jednu vrstu diskurzivne tropike koja nas neprekidno drži u stanju podeljenog identiteta, olako previđamo i to da su prostori političke, kulturne i književne samoidentifikacije onoliko imaginarni i obavezujući koliko su realniji od istorijskih činjenica, kao što je dislociranost Srbije negde između Zapada i Istoka, Beča i Istambula, Konstantinopolja i Rima, Austrougarske i Otomanskog carstva, Orijenta i Okcidenta, Moskve i Vašingtona, u Vojvodini, Dalmaciji, manastirskim ćelijama, Parizu, Londonu, Berlinu, uvek sve dalje od mesta kretanja srpskih, istorijski posmatrano, državnih centara. Između, dakle, Evrope koja se „natura drugome: da bi podstakla, zavela, proizvela, povela, širila, negovala, volela ili silovala“, koja je „volela da siluje, kolonizuje, i sama se kolonizovala“ (Derida 1995b: 31), i iterabilnosti matične kulture, koja čini „da osnivačko nasilje uvek biva reprezentovano i to u nekom konzervatorskom nasilju gde se uvek ponavlja tradicija vlastitog porekla i gde se, sve u svemu, samo čuva izvesno utemeljenje koje je, najpre, određeno da bude ponovljeno, sačuvano i ponovo ustanovljeno“ (Derida 1995a: 278). Otvaranjem ovog pitanja dislociramo stabilno mesto, pre svega, srpske i evropske „bele“ mitologije, odnosno stereotipa tradicionalnog nacionalnog korpusa kao zatvorene i evropskog modernog korpusa kao otvorene imaginarne zajednice, i pomeramo se ka mestu nasilja i iterabilnosti generisanja naše kulture kao tački „izvan“, ka jednom prostoru geopolitičkog nacionalnog horizonta i kulture koji nužno moraju da uvaže višestruku kontaminaciju i dislokaciju.
Od srednjega veka do danas, potvrđujući već na počecima svoju izmeštenost, srpska književnost se formira „izvan“, pa tako, sa jedne strane, možemo posmatrati poredak naše literature unutar ideologeme nacionalnog i mitologemsko-diskurzivne zadatosti „istošću“, a, s druge, njenu poetičko-političko-ideološku uslovljenost za svrstavanjem „tamo“. Istorija srpske književnosti je, s obzirom na geoistorijske činjenice i ideološka premeštanja, istorija književnog egzila. U srednjem veku, srpska pisana književnost nastaje i razvija se u jednoj vrsti duhovno-egzilantske, (de)centrirane manastirske i kulturne pozicije, dok je usmena književnost, iz koje će vekovima kasnije nastati srpska moderna literatura, u potpunosti izgnana izvan ovog, magistralnog kulturno-književnog toka.
Sa Velikom seobom, moderni kulturni centar srpske književnosti se tek po prvi put konstituiše, i to u prostorima geopolitičkog egzila. Vojvodina tako, predodređujući je do danas, postaje mesto generisanja srpske književnosti i kulture, i ona će to ostati do početka dvadesetog veka, dok se Beograd ne bude formirao kao kulturni centar, što nam pokazuje jednu zakonomernost istorije literature koja će konstantno zaobilaziti sopstvenu maticu sa ove strane Dunava i Save. Tokom 19. veka, kada se u centralnoj Srbiji formira država, kada u Kragujevcu, kao prestonom gradu, nastaju i prva štamparija, i prvi teatar, gimnazija i viša škola, književnost se tu ne događa. Književnost 19. veka možemo posmatrati u konstantnom zaboravljanju centralne Srbije i potvrđivanju njene nemogućnosti da formira kulturu i konstituiše se kao kulturni topos (od Vuka i Njegoša do Crnjanskog, kao i do savremenih pisaca, uža Srbija je ne mnogo više od utopijskog mesta našeg herojskog identiteta; daleka i bitna, imaginarna i realna, kao Crnjanskova Hiperboreja).
Stvarajući se u Južnoj Ugarskoj, i u širokom luku Italija – Beč – Sentandreja – Rusija, srpska kultura polako, skoro jedan vek, silazi odatle, ali nikako da zaživi sebe u centru Srbije. Epski i usmeno intonirana kultura Šumadije, kao matrica za Vukove književno-antropološke ideje, ne poznaje visoke zamahe klasicističke, barokne, prosvetiteljske i romantičarske tradicije Vojvodine, onako kako je srednjovekovna pisana kultura živela matricu vizantijske kulture. Očekivano je i da ta egzilantska, zapravo naša centralna književna tradicija da prve srpske romane, kao i da u njoj zaživi realistički roman u prozi Jakova Ignjatovića (ovde iznosimo i sledeću tezu: počevši sa Vidakovićem i, opet, nastavivši sa Jakovom Ignjatovićem, srpski roman sebe stvara iz ove, „evropejske“ tradicije, ne samo iz tradicije srpske realističke proze; preko Veljka Milićevića i Uskokovića, do Rastka, Crnjanskog, Kiša, Pekića, roman živi tu poetičku razliku u odnosu na našu, poetičko-proznu liniju koja se formira iz, u 19. veku probuđene usmene kulture), ili kod Matavulja, pisca na margini u odnosu na geokulturno središte srpske literature, ali u centru s obzirom na ruski poetički uticaj, ili da svoj najveći domet realistička priča doživi kod Lazarevića, pisca koji se pronalazi u prozi nemačke tradicije.
Lukačova tvrdnja da je roman forma „transcendentalnog beskućništva“ (Lukač 1990: 67), forma koja obeležava moderni identitet razbaštinjenosti i drugih svetova, govori, nasuprot kolektivnog žanra epa, i o imanentnom svojstvu romana kao egzilantskog. Ako „prebivalište u pravom smislu danas nije moguće“ i ako „dom je prošlost“ (Adorno 1987: 35), kao što za savremenog subjekta tvrdi Adorno, kao i ako se moderni subjekt gradi u figuraciji nomada („egzil je snažan, pa čak i obogaćujući motiv moderne kulture“ (Said 2005)), očekivano je onda i da, sa geokulturne strane, tokom dvadesetog veka, sa formiranjem modernog identiteta srpske književnosti i Beogradom kao kulturnom prestonicom, srpski roman kao da po nekoj imanentno poetičkoj, ali i političko-istorijskoj logici, mora sebe da gradi izvan ili sve dalje od matice.
Započevši sa Bespućem Veljka Milićevića, pisanim u Švajcarskoj, srpski roman 20. veka zaobilazi Srbiju/Jugoslaviju kao geopolitički dom, i gradi se izvan granica, što je uslovljeno ili ličnim izborom pisaca ili političko-istorijskim okolnostima. Rastko Petrović, Crnjanski, Pekić, Kiš pod različitim biografskim pomeranjima zauzimaju poziciju izvan. Možemo im, takođe, pridružiti i Andrića, koji za vreme Drugog svetskog rata piše svoje romane u jednoj izolovanoj poziciji unutrašnjeg egzila koji ima adresu: Prizrenska 7. Modernistički srpski roman tako gradi svoj identitet kao egzilantski, fluktuirajući, u neprestanom izmicanju u odnosu na istorijska pomeranja naših kulturno-političkih centara i stratifikaciju našeg kulturnog prostora.
Ako je u 19. veku književnost bila formirana u Vojvodini, i ako je tek u poslednjoj deceniji 20. veka i početkom 21. veka zaživela u centralnoj Srbiji, srpski roman 20. veka nikako da svoje vrhunce dosegne u užoj Srbiji. Ako je sve kulturno u 19. veku izvan Šumadije, u 20. veku, kada evropski centri postaju gravitaciona jezgra za građenje modernog identiteta pisca i romana, sve se pozicionira izvan Srbije. Čak možemo tvrditi da je Beograd, sa maskom metropole, kao i evropski gradovi, igrao i igra ulogu imaginarnog (nadnacionalnog) centra kao nepripadajućeg geopolitičkoj i širekulturnoj matici. Vidljivost, ideološka i kulturna identifikacija, ratne okolnosti i postratni sindromi, traganje za tržištem ili nužda bega, u svakom slučaju problem identifikacije obeležili su i našu postmodernističku kulturnu politiku. Bora Ćosić, Dragan Velikić, Albahari, pisci su koji sebe konstituišu „spolja“, a prelazak Gorana Petrovića u Beograd kao da samo ponavlja i učvršćuje „egzilantsko“ pravilo, jer Beograd je, iako „srpski“ centar, samo imaginarni, nedostižni evrocentrični topos „srpskih zemalja“.
Šta nam sve ovo govori? Da srpska književnost ne može da se generiše i da postoji bez egzila; da, zbog istorijske raspodele kulture, centralna Srbija ne može da da velikog pisca, kamoli veliki roman; da ona, zapravo, nikada nije ni imala kulturu, ili da, antropološki, nikada nije ni živela kulturno; da istorija srpske književnosti mora živeti sebe kao istoriju egzila; da je Srbija samo imaginacija, onoliko koliko je to i Evropa, i to i za Vuka i Dositeja, koliko i za Crnjanskog, Andrića, Sašu Ilića; da egzil nije samo mesto kompromisa ili otvaranje kritičke perspektive, koliko jedno permanentno kulturološko smeštanje, pozicioniranje, rasprava sa svetom, matičnom kulturom i drugim kulturama; da je cena identiteta srpske književnosti – bekstvo ili gubitak; da pripadati bilo kojoj zajednici „nacionalnoj, lingvističkoj, političkoj ili filozofskoj (…) u sebi podrazumeva ne-pripadanje“, a „političke posledice tog ne-pripadanja povlače za sobom nepostojanje identiteta“ (Derida 2005: 25).
Kulturološka i politička činjenica jeste da su nacionalno orijentisani ideološki zahtevi za svrstavanjem u devetnaestom veku i krajem dvadesetog veka bili najsnažniji. Šta god autori birali, Evropu, Srbiju, oni su uvek izvan Srbije i izvan Evrope, bez obzira na izjašnjavanje i bez obzira na jake centripetalne nacionalne i centrifugalne vannacionalne sile. I dalje unutar istorijsko-književnog kanona ipak ostaju nerazrešena arhaična merila lingvističkog ili etničkog modela, ali i modela „slobodnog“ izbora identiteta, pa samim tim ova konzervativna ideološka svest konstantno zatvara književnost u jedan kulturno-politički model. Opet, priča o egzilantskom identitetu istorije srpske književnosti ostavljana je po strani. Neka zakonomerna i zakonosudbinska predodređenost naše kulture kao da ponavlja istorijski osveštane obrasce identiteta i jednu ideološku ponovljivost traumatičnog identiteta margine unutar Zapadnog kanona, kao i jedno generičko zasnivanje istorije književnosti na nacionalnim kodovima.
Kritičari i istoričari srpske književnosti i nisu posebno pokušali da opravdaju zašto (iz ideoloških ili unutarknjiževnih razloga) pojedine pisce i njihova dela svrstavaju ili ne u nacionalnu paradigmu. Neki od tih možda ne bi prihvatili da nisu izvan (Laza Kostić, Crnjanski), neki jesu izvan (Dositej, Selimović), neki bi želeli da su tu (Rastko Petrović), neki žele da budu daleko (Kiš), za neke kritičari žele da nisu ovde (Kiš, Saša Ilić), neki žele da su što bliže (Nebojša Vasović), birajući egzil ili ga svesno/nesvesno prihvatajući ili samo podrazumevajući kulturnu ili korektnu stranu ideološkog smeštanja u određenu kulturu ili van nje. Ne ulazeći u razloge ovog „za“ i „protiv“, prisvajanja i ekskomunikacije, ostajemo na liniji opisivanja onog uvek izvan; i, ne ulazeći u pitanje šta je u prirodi nacionalnih i globalnih kultura i književnosti što toliko pogoduje ili smeta stavovima pisaca ili kritičara, potvrdićemo samo da je svako pozicioniranje uvek ideološki konstruisano i da je, kao takvo, uvek izazov Drugom i Istom.
Bilo da govorimo o generičkim karakteristikama nacionalnog ili evropskog pisma, bilo da govorimo o pogledu „spolja“ ili o ideološkim aspektima različitih perspektiva, umetanjem u prostor Drugih ili Drugih u nas, nužno i istorijski se potvrđuje samo naša istorijska nemoć i naša istorijska potreba da budemo, pišemo i patimo. Ovde se, napominjemo, ne radi o podeli „ovde-tamo“, nego o jednom delikatnom „tamo“ koje postoji zato što postoji ovo „ovde“. Obračunavajući se sa ovim „ovde“, nepripadajući i obračunavajući se sa onim „tamo“, naša književnost postaje samo to – srpska književnost, u iterabilnosti egzila, kao povlašćenom mestu samokonstituisanja nacionalnoistorijske i kulturnoistorijske svesti. Gradeći ovaj pogled izdaleka, srpska književnost postaje sve više svoja, sve više evropska, u ideologizovanim konstruktima sopstva i drugosti, nacionalnog i internacionalnog, u jednom preplitanju na ravni dekodiranja identifikacionih obrazaca, generičkih, genetskih ili hibridnih. Iako se ovako postavlja i pitanje otpadništva iz nacionalnog korpusa, koje isti korpus vraća nazad, istovremeno se postavlja i pitanje identiteta, mnogo šire i mnogo kompleksnije. Isto tako se postavlja problem kanonizacije, ali, pre toga, onog egzilantskog identiteta kanona izvan političko-centrirajućeg kanona, kao jednog mogućeg kanona. Bekstva su, tvrdi Said, samo potvrde kanona, kao što su ona raspršivanje centara moći, evropskih i nacionalnih, jedna očekivana i nužna transnacionalna i intranacionalna pozicioniranost kojom moć teži konstruisanju „demokratske“ atmosfere evropejstva i nacionalizma.
Istorija srpske (moderne) književnosti, tako, neprestano je izložena, ali neprestano i procesuira mehanizme pripadanja i nepripadanja, obrasce identiteta i Drugosti ili multiplikuje potencijale identiteta s obzirom na jezik i naciju, kulturne krugove i nacionalnu politiku kulturnog uključivanja. S obzirom na geopolitičku svest i svest o identitetu, ovo pozicioniranje ostaje istorijska mogućnost multikulturnih potencijala nacionalne zajednice. Ako je, ne samo dijahronijski već i sinhronijski, identitet zadata konstrukcija kolektivnog, vezana uz nacije kao imaginarne zajednice, ali i konstrukcija individualnog, posebno u kontekstu savremenog proklizavanja matrice identiteta s područja nacionalnog i etničkog u prostor multikulturno Drugog, u slučaju srpske literature reč je uvek o odnosu spoljašnjeg modela identiteta u odnosu na prostor Srbije i isto tako spoljašnjeg u odnosu na prostor Evrope. Izlazak u drugi prostor, identifikacija sa etničkim entitetom, desnim ili levim ideologijama, iskorak ka tržišnoj a ne samo simboličkoj politici, uklapanje u međunarodne (multietničke i postkolonijalne) tokove ili preplitanje identiteta, neki su od faktora koji ne samo ideološki koliko i ekonomski uslovljavaju malu literaturu.
Zato je sve veći izazov uspostaviti dijahronijske niti naše literature, i to kao raslojene, proklizavajuće identitete unutar povlašćenog prostora egzila. Imaginarne otadžbine, imaginarna otadžbina, svojim nesvrstavanjem, uporno okuplja sve rasuto, kao što se mesto „izvan“ stereotipno pojavljuje kao mesto diskurzivnog preispitivanja stabilnosti uspostavljenog kanona, moći kulture i koherentnosti identiteta. Egzilantsko pisanje crpe svoju snagu iz dekonstrukcije čitanja i pisanja koje otvara zaokružene koncepcije. Ono samo rekonstruiše pitanje identiteta koji je tako uspostavljen i preispituje mehanizme proizvodnje istine, slika, prezentacija, diskursa. Pozicija egzila u odnosu na svaki zaokruženi, stabilni identitetski obrazac, u odnosu na svaku stabilnu književnu ili kulturnu „kanonski“ zadatu paradigmu, i u odnosu na svaki generički izrađeni obrazac razvoja nacionalne književnosti u već etabliranom diskursu postaje i kulturološka moda kraja dvadesetog veka. Reč je o postmodernističkom usecanju u drugu kulturu kao zalog transnacionalne identifikacije, ali i kao beg od matičnih kultura, i to kao posledice iseljavanja zbog političko-ekonomskih prilika u matičnoj zemlji.
„Diseminacija nacije“, kako ovaj fenomen naziva Bhabha, samo je postupak restrukturiranja nacije u prostoru Drugosti, jedan obrazac društvenog ponašanja, uklapanje u hibridne identitete, sve dalje od ideje i koncepta nacionalnih literatura i sve bliže uključivanju različitih kulturnih paradigmi u prostore diskurzivnih prelamanja, gde se odvijaju kompleksni procesi dekonstrukcije nacionalnih istorijskih tokova i njihove reprezentacije, razvejava nacija u većinske entitete, jedna vrsta predodređene dezorijentacije kao novi oblik kontrole multinacionalnih identiteta (v. Bhabha 1994). Postmodernistička egzilantska dezorijentacija, koju je ispovedno opisao Edvard Said, nepripadanje „ni tamo ni ovamo“, samo je, zapravo, jedno klizanje figure sa jedne na drugu stranu i obrnuto (v. Said 2008: 67-69), u svakom slučaju, u prostorima jednog globalnog panopticizma.
A klizanje identiteta i kulturnoistorijsko preraspoređivanje pokreće klizanje istorije književnosti. Uvek pomerena od svog centra, srpska literatura ipak sebe uporno nalazi u jednom Istom, nekompatibilnom savremenim diskursima. Nikada i nemajući centar, ona svoju decentriranost utoliko lakše podnosi, umnožavajući velika dela od srednjeg veka do nekog budućeg veka. Jer multikulturni i hibridni identiteti, pozicije „izvan“ i „spolja“, samo su pozicije uklapanja u savremene hegemonijske obrasce, sa svešću o nedopustivosti totalnog stapanja i mešanja sa Drugim, o zidovima, čvršćim od Berlinskog, koji stoje između kultura ili diskurzivnih teritorija. Izvan, dakle, zadavanja hegemonijski koncipiranih identiteta (nacionalnih, multikulturnih), izvan ideoloških predispozicija „mesta“ pisca, ali i uvek u njima, u rekonstituisanju uskih struktura nacionalnog korpusa, egzil ostaje mesto „nigde“, jedino mesto rizika, odakle moramo crpeti svoj književnoistorijski identitet. Sa punom svešću o pitanjima „izjašnjavanja“ ili „otpadništva“ i pitanjima strogo podeljenih (diskurzivnih) prostora (Srbija/Evropa) i vremena (nekada, sada), gradova (Kragujevac, Beograd, Pariz), njihove realnosti i imaginarnosti, što proširuje moguće granice ovladavanja identitetom i opisivanja stvarnosti iz drugačije perspektive. Na granicama samo jedne nacionalne paradigme. Na granicama srpske književnosti koja je, nikada nemajući sebe, uvek iznova sebe pronalazila: ovde, tamo, u Evropi, u Srbiji, u nepripadanju, u egzilu.
Dragan Bošković
Univerzitet u Kragujevcu
Filološko-umetnički fakultet
Odsek za filologiju
Katedra za srpsku književnost
Iz Zbornika: EGZIL(ANTI): književnost, kultura, društvo
LITERATURA
- Adorno 1987. T. W. Adorno, Minima moralia, Sarajevo: Veselin Masleša.
- Bhabha 1994. H. K. Bhabha, The Location of Culture, London: Routledge.
- Butler 2007. J. Butler, E. Laclau, S. Žižek, Kontingencija, hegemonija, univerzalnost: Suvremene rasprave na ljevici, Zagreb: Naklada Jesenski i Turk.
- Derida 2005. Ž. Derida, Fragmenti. Glas i pismo: Žak Derida u odjecima, Beograd: Institut za filozofiju i društvenu teoriju, 13-28.
- Derida 1995a. Ž. Derida, Sila zakona, Novi Sad: Svetovi.
- Derida 1995b. Ž. Derida, Drugi pravac, Beograd: Lapis.
- Lukač 1990. Đ. Lukač, Teorija romana, Sarajevo: Veselin Masleša/Svjetlost.
- Said 2008. E. Said, Orijentalizam, XX vek: Beograd.
- Said 2005. E. Said, Razmišljanja o egzilu: http://www.zarez.hr/149/temabroja2.htm
- Sioran 2012. E. Sioran, Prednosti egzila: http://hiperboreja.blogspot.com/2012/03/prednosti-egzila-emil-sioran.html
- Džejmson 1984. F. Džejmson, Političko nesvesno: pripovedanje kao društvenosimbolični čin, Beograd: Rad.
