(Umetnost umiranja)
Poslednjih godina boravka u The Beatlesima Harrison je sve više pokazivao i razvijao sopstveni, osobeni kantautorski talenat i kreativnost. Pored niza vanvremenskih, već pomenutih pesama, kao i nepomenutih, ništa manje izvrsnih kantautorskih bisera: Think for Yourself, I Need You, You Like Me Too Much, If I Needed Someone, Blue Jay Way, Only a Northern Song, It’s All Too Much ili Old Brown Shoe – budućih rock ’n’ roll klasika, on se okreće stvaranju avangardne muzike. Novembra 1968. objavljen je Harrisonov prvi nezvanični solo album Wonderwall Music, kolekcija orijentalne muzike za psihodelični film Wonderwall (krajem 1967. godine, filmski reditelj Joe Massot, koji je upoznao The Beatlese na setu filma Help! pitao je Georgea hoće li komponovati muziku za film koji snima i koji će se zvati Wonderwall.) Massot je prvobitno želio da Bee Gees komponuju muziku za njegov film o usamljenom profesoru, kojeg glumi irski glumac Jack McGowan, koji ugleda, a zatim postane opsednut svojom prelepom komšinicom, modelom Voguea po imenu Penny Lane, koju glumi Jane Birkin. S obzirom na potpunu umetničku slobodu da komponuje šta god želi, George je ugrabio priliku da zapadnu publiku dodatno edukuje o indijskoj muzici), a nedugo zatim i album Electronic Sound (1969) eksperimentalni album atmosferskih smetnji i drugih oblika muzičke tehnologije snimljen pomoću Moog sintisajzera (prva strana ovog avangardnog albuma, snimljena februara 1969. u Harrisonovoj kući u Esheru, Surrey, England, zvala se Under the Mersey Walli odnosila se na reku na kojoj je izgrađen grad Liverpool, dok je druga strana snimljena nešto ranije, novembra 1968. u Los Angelesu, USA, pod nazivom No Time Or Space). Bio je to lagani uvod u ono što će uslediti 1970. godine, nakon raspada The Beatlesa, prvi zvanični Harrisonov solo album ‒ i to kakav!
Harrison kreativno eksplodira na trostrukom solo albumu All Things Must Pass(1970) koji se sastojao od dve ploče njegovih pesama, uglavnom ostavljanih po strani u vreme rada sa The Beatlesima i jedne ploče snimljene sa prijateljima poput benda Dealaney & Bonnie, Ericom Claptonom, Ringo Starrom, Billyem Prestonom i Klausuom Voormanom. Bila je to niska bisera, poput My Sweet Lord, What is Life, Hear Me Lord, Beware of Darkness, Isn’t It a Pity, Have You Anytime (napisana s Dylanom), If Not for You (obrada Dylanove pesme), Let it Down, Run of the Mill, Awaiting on You All, The Art Of Dying…
U Indiji George je postao fasciniran bogom Krišnom, koji je uvek bio okružen mladim devojkama, i vratio se želeći biti neka vrsta Krišne, duhovno biće s puno konkubina. On je zapravo tako rekao. I nijedna žena nije bila izvan granica. Možda bi bilo drugačije da sam bila jača, samouverenija osoba: mogla sam pretpostaviti da je svojom neverom bio samo dečak i da će to preboleti, da to ne znači da me ne voli, ali moj ego je bio previše krhak i nisam to mogla videti kao ništa drugo osim izdaju. Osećala sam se nevoljeno i jadno, tužne su reči Pattie (Boyd) Harrison.
Ono što je naučio o indijskoj duhovnoj kulturi zadivilo ga je. Za razliku od institucionalnih religija koje se jedva podnose, ovde je postojao pogled na svet koji je obuhvatao sve i svakoga. Sva su živa bića večne duše, sastavni delovi Boga, navodi se u hinduističkim tekstovima. Naš je ovozemaljski zadatak spoznati tu božanstvenost. Ovo je, kaže hinduistička tradicija, Sanatana Dharma, večna religija, koja prebiva u svim bićima. Godine 1968. nagovorio je svoje kolege iz Beatlesa i njihove partnerke da se pridruže njemu i njegovoj tadašnjoj ženi, modelu Patty Boyd, na povlačenju u ašram Maharishi Mahesh Yogija u Rishikeshu. Dani Beatlesa u Rishikeshu sastojali su se od ležernog doručka, jutarnjih časova meditacije do ručka, slobodnog vremena poslepodne, a ponekad čak i do tri sata meditacije naveče. George i njegovi prijatelji otkrili su kako se njihova kreativna energija pojačala u mirnoj atmosferi duhovnog hinduističkog utočišta. U Rishikeshu su Beatlesi komponovali više od četrdeset pesama. Mnoge su snimljene na legendrarnom Belom albumu (White album, 1968.), a druge će se pojaviti na njihovom poslednjem LP-u, Abbey Road. Svi su cenili vreme koje su proveli u Indiji, ali George je bio taj koji je shvatio da je ovo njegovo stvarno životno usmerenje, spiritualni životni put da dublje pronikne u indijska hiljadugodišnja učenja i shvati svoj večni odnos s Božanskim.
Nakon povratka u London iz Indije, znakovi Georgeove predanosti jogi i meditaciji ispunili su njegov dom. Tamjan je zasladio vazduh. Na kaminu nalazio se mali oltar. Slike omiljenih učitelja i slike božanstava iz indijskih svetih spisa ukrašavale su zidove: Lakshmi, boginja sreće; Ganesh s glavom slona; Krishna se igra sa svojim prijateljima u selu pastira Vrindavan. George je indijsku teologiju smatrao uzbudljivom i senzualnom, ispunjenom meditativnom muzikom, ukusnom hranom, neverovatnim pričama o večnim svetovima i svim zadovoljstvima kojima se novopridošlica na duhovnom putovanju može nadati.
Kako se kaže: biti u svetu, ali ne od sveta. Možete otići na Himalaje i potpuno ih propustiti, a možete biti zaglavljeni usred New Yorka i biti vrlo duhovni… Većina ljudi misli da ćemo svi biti u redu kad se svet sredi. Ja ne vidim tu situaciju kako dolazi. Mislim da se jedan po jedan svi oslobađamo lanaca u koje smo se okovali. Ali ne mislim da će se iznenada dogoditi neka magija i da ćemo svi biti oslobođeni jednim potezom.
Georgeovo duhovno putovanje nije bilo nimalo lako. Njegova supruga Patty ga je na kraju ostavila, u velikoj meri jer je njegova predanost Bogu postala jača od predanosti njihovom partnerstvu. Obožavaoci su ga ismejavali jer je svoju veru izneo na pozornicu i podsticao ih da pevaju Hare Krišna! U kasnijim godinama, George se povukao iz svoje uloge popularne, slavne ličnosti u život skromnog vrtlara. Imao je veliko zadovoljstvo obrađivati zemlju, saditi grmove jasmina i vraćati svoje zapušteno zemljište u Friar Parku u stanje lepote.
Radije bih bio jedan od Božijih sledbenika nego jedan od takozvanih zdravih ili normalnih ljudi koji jednostavno ne razumeju da je čovek duhovno biće, da ima dušu.
George nikada nije prestao stvarati muziku ili pokušavati poslati duhovnu poruku u svet. Ali ti su mu se pozivi u kasnijim godinama činili manje hitnima nego što su mu bili kao mladiću. Jednom je opisao sebe kao nekoga ko se popeo na vrh materijalnog sveta, a zatim je pogledao i otkrio da se s druge strane nalazi mnogo više. Tamo, s druge strane materijalne planine, bio je zov njegovog večnog jastva i njegovog odnosa s Božanskim.
Njegov sin Dhani rekao je: Znate, pročitao sam njegovo pismo majci koje je napisao kad je imao dvadeset četiri godine. Bio je na turneji ili negde drugo kad ga je napisao. U osnovi kaže: Želim biti samorealizovan. Želim pronaći Boga. Ne zanimaju me materijalne stvari, ovaj svet, slava – idem za pravim ciljem. I nadam se da se ne brineš za mene, mama. Napisao je to kad je imao dvadeset četiri godine! I to je u osnovi bila filozofija koju je imao do dana kada je umro.
U Umetnosti umiranja Harrison nas podseća da je smrt najveća životna prilika. Dolazi vreme kada svako od nas mora napustiti ovaj materijalni svet, a nikakva molitva i nauka ne mogu nas zadržati ovde ‒ ali ono što uistinu jesmo ne prestaje biti. Bhagavad-Gita uči da nikad nije bilo vreme kada ja nije postojalo, ni vi, ni svi ovi kraljevi, niti u budućnosti će iko od nas prestati biti.
The Art of dyingje jedna od pesama koje je Harrison počeo pisati u vreme The Beatlesa. Reč je o vremenu unutar kojeg je krenuo putem hinduizma (1966), duhovnosti i drugih aspekata indijske kulture.
Kao deca, uvek smo bili podstaknuti da sami saznamo u šta verujemo, i šta je ispravno, a šta pogrešno, seća se Georgeova sestra Louise. Naša porodica bila je katolička, ali uvek smo imali globalni pogled. Bili smo duhovni, a ne religiozni kao takvi. George se nije promenio kao osoba nakon što je otišao u Indiju; bio je isti kao što je uvek bio. Ali postao je strastveni apostol za ono što je onde pronašao i jako je želio širiti vest.
Harrison se u ovoj numeri bavi temom reinkarnacije (učenjem o ponovnom ili neprestanom vraćanju duha ili duše u telo nakon smrti, koje potiče iz Upanišada, tekstova starih indijskih mudraca) i ljudskom potrebom da se izbegne ponovno rođenje, ograničavanjem radnji i misli koji dovode do povratka nečije duše u drugom, zemaljskom obliku života. Bio je to deo priče o njegovom duhovnom putu, trenutku kada je odbacio uzimanje LSD i posvetio se putu prosvetlenja koji vodi kroz meditaciju i hinduizam.
Doći će vrijeme kada ćemo svi morati otići odavde
There’ll come a time when all of us must leave here
Tada sestra Marija ništa ne može učiniti
Then nothing sister Mary can do
Zadržat će me ovdje s tobom
Will keep me here with you
Kao ništa u ovom životu što sam pokušavao
As nothing in this life that I’ve been trying
Mogla bi biti jednaka ili nadmašiti umjetnost umiranja
Could equal or surpass the art of dying
Vjeruješ li mi?
Do you believe me?
Doći će vrijeme kada će sve tvoje nade nestati
There’ll come a time when all your hopes are fading
Kad su stvari koje su izgledale tako vrlo jednostavne
When things that seemed so very plain
Postati užasna bol
Become an awful pain
Traganje za istinom među lažima
Searching for the truth among the lying
I odgovorili kada ste naučili umijeće umiranja
And answered when you’ve learned the art of dying
Ali ti si još uvijek sa mnom
But you’re still with me
Ali ako to želiš
But if you want it
Onda ga morate pronaći
Then you must find it
Ali kad ga imaš
But when you have it
Neće biti potrebe za tim
There’ll be no need for it
Doći će vrijeme kada se većina nas vrati ovamo
There’l come a time when most of us return here
Vraćeni našom željom da budemo
Brought back by our desire to be
Savršen entitet
A perfect entity
Proživjeti milijun godina plakanja
Living through a million years of crying
Sve dok ne shvatiš umijeće umiranja
Until you’ve realized the art of dying
Vjeruješ li mi?
Do you believe me?
Kad umrem želim biti potpuno svestan Boga, želim biti potpuno miran i ne želim se bojati smrti.
Na kraju život se nastavlja u vama i bez vas. Samo verujem da je ovo samo jedan mali delić, fizički svet je samo jedan mali delić svemira. Tako da na kraju to zapravo i nije važno.
by Dragan Uzelac
