Ne zaboravite: sad nisam gladan,
ni žedan.
Moje gledište je gledište kamena.
Nisam umoran, ne, nisam umoran
i nisam žedan
i ne mislim da sedim ispružen
na bubnoj opni nekog krokodila.
Hodam kao kad bih stajao,
i mada sam sit vazduha, dišem.
Ne, ne, ne zaboravite; nisam gladan
i nisam žedan,
kao što nisam više mlad,
ali ni star nisam.
Mekom dahu jutra
mogu da savijem meku šiju
bez većeg napora
i mogu da udarim
tanku i slabunjavu reku
bez riba u njoj.
Reku ne vredniju
od pasjeg repa.
Ako odlučim da nešto radim, radim.
Potrošio sam toliko dana
da me dan rasipanja više
ne čini siromašnijim.
Ni želja da preživim
ne nagoni me da češće dišem,
ni smrt mi se više ne čini
toliko oholom.
Dobar je ovaj planetarni sistem,
ali ništa više od toga.
Svetlo je ovo sunce, svetlo.
Ali ne zaslepljujuće, ne zaslepljujuće.
Ako ne bi jutro sutra izišlo,
bio bi to veliki gubitak.
Ali ništa više od velikog gubitka.
Mogao bih da šibam stvari, ali to ne činim.
Ne zbog toga što ne verujem da stvari
ne bi osetile bol,
već zbog toga što bih nekorisno iskoristio bič.
Neću da ti se isplazim
da ne bi pomislio da hoću da te okušam.
Samo ti govorim.
To je način kako se jezik plazi napola.
Ako me dobro razumeš,
biću danas za to vreme radostan.
Čak srećan.
Ali samo danas.
Ako ne razumeš ništa, biću tužan,
a na kraju večeri – melanholičan.
Ali nikako duže od ove večeri,
jer u ponoć
dolazi anđeo.
On će mi reći:
“Došao sam da te preobrazim!”
“Preobrazi me”, reći ću mu.
I on će me preobraziti.
Posle toga ja ću otići konju
i reći:
“Konju, došao sam da te preobrazim.”
“I-ha”, odgovoriće on,
a ja neću razumeti da li treba da ga preobrazim,
ili da li on hoće da ga preobrazim.
I neću razumeti da li sam ja za njega
ono što je anđeo za mene.
“Došao sam da te preobrazim, konju.”
“I-ha, i-ha”, odgovara mi konj.
Nikita Stanesku
