IV
Osvanuo je dan ali bez sunca: nebo se natuštilo, a sitna kiša sipila je po poljima, šumama i širokom Dnjepru. Probudila se panji Katarina, ali je nevesela, oči joj uplakane i sva je tužna i uznemirena.
– Mužu moj mili, mužu dragi moj, čudan sam san usnila!
– Kakav san, draga moja panji Katarina?
– Sanjala sam neobičan san, ali tako živo kao da se dešava na javi, da je moj otac baš ona nakaza što smo ga videli kod jesaula. Ali molim te, nemoj verovati snu. Kakve gluposti dođu na san! Sanjam: stojim ja pred njim, sva drhtim, bojim se svake njegove reči, krv mi se ledi u žilama. Da znaš samo šta je govorio…
– Šta ti je govorio, zlato moje, Katarina?
– Govorio je: “Vidi, Katarina, kako sam lep! Ljudi nisu u pravu kad kažu da sam ružan. Ja ću ti biti divan muž. Vidi samo kako umem da pogledam.” I upre u mene zažarene oči, ja vrisnuh i probudih se.
– Da, mnogo istine ima u snovima. Nego, znaš li ti da tamo iza planina nije baš mirno? Izgleda da su Ljasi ponovo počeli da se pojavljuju. Gorobec mi je poručio da budem na oprezu. Nema on zašto da brine… ja i bez toga ne mirujem. Moji momci su u toku noći sagradili dvanaest šančeva. Poljsku vojsku ćemo počistiti olovom, a šljahtići će zaigrati od batina.
– A zna li za to otac?
– Tvoj mi otac sedi na vrh glave! Nikako ne mogu da ga shvatim. Sigurno je mnogo grehova napravio tamo u tuđini. Zašto li se on tako ponaša? Živi ovde gotovo mesec dana i nijednom se nije proveselio kao pravi kozak! Odbio je da pije medovinu! Je l’ čuješ, Katarina, odbio je da pije medovinu što sam je zaplenio od brestovskih Jevreja. Ej, momče! – viknu Danilo – otrči u podrum i donesi od one medovine! Čak ni ljutu ne pije! Dođavola! Meni se sve čini, panji Katarina, da on ni u Hrista ne veruje. A tebi?
– Bog zna, šta ti to govoriš, pane Danilo!
– Čudno! – nastavi Danilo prihvatajući glineni krčag – čak i pogani katolici vole votku, samo je Turci ne piju. Je li Stecko, jesi li ti dobro potegao u podrumu?
– Samo sam probao pane!
– Ne laži, pasji sine! Video sam kako su ti muve napale na brkove! Po očima ti vidim da si popio pola vedra. Eh, ti kozaci! Nevaljao neki narod! Sve što ima s drugom će podeliti, ali piće pije sam! Ja, panji Katarina, nešto odavno nisam bio pijan. A?
– Odavno? A u prošli…
– Ne boj se, ne boj se, više od jedne čaše neću popiti! Gle, evo turskog igumana, ulazi na vrata! – promrsi kroz zube Danilo kad ugleda tasta kako se saginje da bi ušao.
– Šta je to, kćeri moja! – reče otac skidajući kapu i popravljajući pojas o kome je visila sablja sa čudnovatim kamenjem – sunce je već visoko odskočilo, a tvoj ručak još nije gotov?
– Ručak je gotov, pane oče, odmah ćemo ga postaviti! Daj lonac sa valjušcima – reče pani Katarina staroj služavci, koja je brisala drveno posuđe. – Stani, bolje je da ja sama iznesem, – nastavi Katarina, – a ti pozovi momke!
Svi posedaše ukrug na podu: naspram ikone otac, s leve strane pan Danilo, s desne panji Katarina i deset vernih momaka u tamnoplavim i žutim dolamama.
– Ne volim ja te valjuške! – reče pan otac, pa pošto okusi malo spusti kašiku. – Nikakvog ukusa nemaju!
“Znam da više voliš jevrejske rezance” , pomisli pan Danilo.
– A što, taste, – nastavi glasno – valjušci nisu ukusni? Nisu dobro spremljeni, ili nešto drugo? Moja ih Katarina pravi takve kakve i hetman retko ima priliku da jede. Ne bi trebalo da ti se gade, pa to je hrišćansko jelo. Svi sveti ljudi i božji ugodnici jeli su valjuške.
Otac na to ništa ne reče; ućuta i pan Danilo. Donesoše pečeno meso divlje svinje s kupusom i šljivama.
– Ja ne volim svinjetinu! – opet će Katarinin otac vadeći kašikom kupus.
– Ali zašto ne bi voleo svinjetinu? – začudi se pan Danilo, – samo Turci i Jevreji ne jedu svinjsko meso.
Otac se još više namrgodi.
Pojede samo lepinju s mlekom, a umesto votke napi se neke crne vode iz flašice što mu je bila pod pazuhom.
Posle ručka pan Danilo zaspa mladićkim snom i probudi se tek predveče. Čim ustade on uze da piše pisma kozačkoj vojsci, a panji Katarina stade nogom ljuljati kolevku sedeći na banku.
V
Sedi pan Danilo, levim okom gleda u pismo, a desnim kroz prozor gde se nadaleko blistaju planine i Dnjepar. Iza Dnjepra plave se šume, a gore iznad njih svetluca vedro noćno nebo; ne uživa pan Danilo gledajući u nebeske visine niti u plavetnilu šuma, već gleda u istureni rt na kome se crni stari zamak.
Učinilo mu se da se na zamku zasvetleo uzani prozor. Ali, sve je i dalje bilo mirno. To mu se možda samo pričinilo. Čuje se jedino kako dole potmulo huči Dnjepar, i sa tri strane naizmenično odjekuju udari nakratko probuđenih talasa. Ne buni se Dnjepar. On samo kao starac gunđa i ropće, ništa mu nije po volji, oko njega se sve promenilo, on potajno ratuje sa okolnim brdima, šumama i livadama i žalbu na njih odnosi u Crno more.
Najednom se na širokom Dnjepru zacrne čamac, a u zamku opet kao da se nešto zasvetle. Danilo tiho zviznu i na taj njegov znak dotrča verni momak.
– Stecko, uzmi oštru sablju što brže možeš, i pušku, pa odmah kreni za mnom.
– Ideš? – upita panji Katarina.
– Idem, ženo. Moram dobro da pregledam sva mesta je li sve kako treba.
– Ja se plašim da ostanem sama. Strašno mi se spava. Šta da radim ako usnim opet onaj san? Nisam čak sigurna ni da je to bio san, sve je izgledalo nekako stvarno.
– S tobom ostaje starica, a u predsoblju i dvorištu spavaju kozaci!
– Stara već spava, a u kozake nisam baš sigurna. Nego, čuj me pane Danilo, zaključaj ti mene, a ključ ponesi sa sobom. Tada me neće biti tako strah, a kozaci neka legnu ispred vrata!
– Dobro! – složi se Danilo brišući prašinu s puške i puneći je barutom.
Verni Stecko već je stajao spreman u punoj kozačkoj opremi. Danilo stavi na glavu jagnjeću šubaru, zatvori prozor, zaključa vrata i prolazeći nečujno između svojih pospanih kozaka izađe iz dvorišta i uputi se u brda.
Nebo se bilo skoro sasvim izvedrilo. Sa Dnjepra je lagano pirkao sveži vetrić, i da se u daljini nije čuo galebov krik, izgledalo bi da je sve zamrlo. Najednom, začu se šum… Buruljbaš i verni sluga sakriše se iza nekog trnja koje je zaklanjalo posečeni zabran. Neko u crvenom kaftanu, s dva pištolja i sabljom o pojasu, silazio je s brda.
– To je tast! – progovori pan Danilo posmatrajući ga iza žbuna. – Kuda li je krenuo u ovo doba i zašto? Stecko, ne zevaj, otvori dobro oči da vidiš kojim će putem poći pan otac.
Čovek u crvenom kaftanu spusti se do same obale i uputi se u pravcu isturenog rta.
– Evo kuda ide! – javi se pan Danilo. – Vidiš li, Stecko, da se on upravo šunja vešcu u jazbinu.
– Sigurno ide k njemu, pane Danilo. U suprotnom mi bismo ga videli na drugoj strani, ali njega nestade baš kod zamka.
– Čekaj, sad ćemo da izađemo, a onda ćemo mjegovim tragom. Tu se nešto krije. Ne, Katarina, govorio sam ja tebi da je tvoj otac rđav čovek; ponaša se kao da nije pravoslavac.
Pan Danilo i njegov verni momak već su prošli isturenu obalu. Više se i ne vide. Gusta šuma oko zamka sasvim ih je skrila. Na gornjem prozorčiću zamka pojavi se slaba svetlost. Kozaci stoje dole ispred zamka i razmišljaju kako da uđu unutra. Ne vidi se ni kapija, ni vrata. Iz dvorišta sigurno postoji neki ulaz, ali kako stići do tamo? U daljini se čulo kako zveče lanci i trče psi.
– Šta se ja toliko mislim? – reče pan Danilo kad ispred prozora ugleda visoki hrast. – Ti ostani tu, a ja ću se popeti na hrast. Sa njega se može gledati pravo u prozorčić.
On skide pojas, otpasa sablju da ne bi zveckala i, hvatajući se za grane, uspuza se na hrast.
Prozorčić se još svetleo. Danilo sede na granu ispred samog prozora, rukom se uhvati za drvo i onda pogleda: u sobi nema ni sveće, a ipak je svetlo. Po zidovima čudni neki znaci. Visi i oružje, ali sve neko čudnovato: takvo ne nose ni Turci, ni Krimski Tatari, ni Ljasi, ni hrišćani, ni slavni Šveđani. Ispod tavanice proleću tamo-amo slepi miševi i njihove senke promiču po zidovima, vratima i podu. Utom se nečujno otvoriše vrata i uđe neko u crvenom kaftanu i uputi se pravo prema stolu prekrivenim belim stolnjakom. “To je on, to je tast!” Pan Danilo se spusti malo niže i pribi se uz drvo.
Ali tast nije imao vremena da gleda promatra li ga ko kroz prozorčić. Došao je namrgođen, neraspoložen. On svuče stolnjak sa stola i po celoj sobi razli se prozračna plava svetlost. Pređašnji bledožuti svetlosni talasi, koji se nisu još izmešali sa njom, prelivali su se, nestajali u plavom moru pružajući se u slojevima kao šare po mermeru. Tada on stavi lonac na sto i u njega poče ubacivati nekakve trave.
Pan Danilo se bolje zagleda u njega i primeti da na njemu više nema crvenog kaftana; umesto toga ugleda široke šalvare kakve nose Turci; o pojasu mu vise pištolji, na glavi mu nekakva neobična kapa sva ukrašena nekim nepoznatim slovima, ni ruskim ni poljskim. Pogleda u lice – kad i ono se poče menjati: nos se izduži i nadvi nad usne, usta se začas razvukoše od uva do uva, iz usta se pomoli zub, iskrivi se malo u stranu, i pred Danilom se ukaza onaj isti veštac sa svadbe kod jesaula. “Istinit je tvoj san, Katarina”, prolete kroz glavu Buruljbašu.
Veštac poče da obilazi oko stola, znaci na zidovima se stadoše brže menjati, a slepi miševi se uskomešaše. Plava svetlost bivala je sve bleđa i bleđa i kao da se sasvim ugasi. Soba se sada osvetli blagom ružičastom svetlošću, i činilo se, da se uz neko tiho zvonjenje razliva po svim uglovima, pa najednom i nje nestade. Zavlada mrak. Čulo se samo šuštanje kao kad u tihim večernjim časovima iznad vodenog ogledala zviždi vetar i njiše srebrne vrbe povijajući ih sve niže prema vodi.
Panu Danilu se učini da u sobi sija mesec, trepere zvezde, ponegde se ukazuje i modro nebo, i hladnoća noćnog neba zapahnu mu u lice. Učini mu se tad (tad poče da se čupka za brkove da se uveri – je li to san) kao da u sobi nije nebo, nego njegova spavaća soba, po zidovima vise njegove tatarske i turske sablje, unaokolo su police, na njima posuđe i druge stvari, na stolu hleb i so, visi i kolevka… ali, umesto ikona izviruju neka strašna lica; na banku… tu se magla najednom zgusnu i opet sve prekri, nasta tama I ponovo se uz onu neobičnu zvonjavu čitava soba obasja ružičastom svetlošću, a onaj isti veštac stoji nepomično u neobičnoj svojoj čalmi. Zvuci postadoše jači i učestaliji, blaga ružičasta svetlost – jasnija, I nešto belo u vidu oblaka zaleprša nasred sobe; panu Danilu se učini da to nije nikakav oblak, već žena; samo od čega li je ona: je li od vazduha satkana? Kako to da stoji a ne dotiče se zemlje, a pri tom se ni na šta ne naslanja. Kroz nju se vidi ružičasta svetlost i znaci na zidu. Gle, ona malo mrdnu svojom prozračnom glavom: blago joj svetle njene svetloplave oči; kosa joj leprša i pada niz ramena kao svetlosiva magla; usne su joj bledo rumene, kao kad se kroz bledo prozračno jutarnje nebo razlije jedva primetno rumenilo zore; obrve se jedva naziru… Ah, pa to je Katarina! Danilo oseti kako mu se udovi ukočiše; htede nešto da progovori, ali se njegova usta pokreću bez glasa.
Veštac je i dalje nepomično stajao na svome mestu.
– Gde si bila? – upita je, a ona sva zadrhta.
– Oh, zašto si me zvao? – tiho promuca ona. – Bilo mi je tako lepo. Živela sam tamo gde sam se rodila i provela petnaest godina. Oh, kako je tamo lepo! Kako je zelena i mirisava ona livada na kojoj sam se u detinjstvu igrala: i cveće u polju raste kao nekad, i naša kuća i bašta su tamo! O, kako me je grlila moja dobra majka! Koliko je ljubavi u njenim očima! Ona me je milovala, ljubila u usta i obraze, gustim češljem češljala moju plavu kosu… Oče! – i ona upre u vešca blede oči – zašto si zaklao moju majku?
Veštac joj srdito pripreti prstom.
– Zar sam te zvao da o tome govoriš? I vazdušasta lepotica zadrhta. – Gde ti je sada tvoja panji?
– Moja panji Katarina sada je zaspala. Ja sam se tome obradovala, prhnula sam i odletela. Odavno sam želela da vidim majku. Vratilo mi se odjednom petnaest godina, postala sam laka kao ptica. Zašto si me pozvao?
– Sećaš li se svega onog što sam ti juče govorio? – zapita veštac tako tiho da se jedva moglo čuti.
– Sećam se, sećam, ali dala bih sve na svetu samo da to zaboravim. Jadna Katarina, šta sve njena duša zna što ona uopšte ne zna.
“To je, dakle, Katarinina duša!” pade na pamet Danilu, ali se još ne usudi da se pomeri.
– Pokaj se oče! Nije li strašno što se posle svakog tvog ubistva mrtvaci dižu iz grobova?
– Ti opet isto! – ljutito je prekide veštac. Biće onako kako ja kažem, primoraću te da činiš ono što ja hoću. Katarina će me zavoleti!…
– O, ti nakazo jedna, a ne oče! – prostenja Katarina! Ne, neće biti po tvome! Istina, ti imaš moć da svojim nečastivim čarolijama izazivaš dušu i mučiš je, ali nju jedino bog može naterati da čini ono što on želi. Ne, nikada se Katarina, dok sam ja u njenom telu, neće rešiti da čini bogu mrska dela. Oče, blizu je Strašni sud! I da mi nisi otac, pa ni tada me ne bi mogao naterati da prevarim svoga dragog, vernog muža. I kada mi ne bi bio veran i mio moj muž, i tada ga ne bih prevarila, jer bog ne voli neverne duše i one koji prekrše svoju zakletvu.
Rekavši to ona uperi svoje blede oči u prozor pod kojim je sedeo pan Danilo i ukoči se…
– Kud gledaš? Koga tamo vidiš? – prodera se veštac…
Vazdušasta Katarina zadrhta. Međutim, pan Danilo je već odavno bio na zemlji i sa svojim vermin Steckom uveliko se probijao prema svojim brdima. “Strašno, strašno!” govorio je u sebi, a u njegovo kozačko srce uvlačila se neka zebnja. Ubrzo zatim stiže u svoje dvorište gde su kozaci čvrsto spavali, osim jednog koji je bio na straži i pušio lulu. Nebo je bilo gusto posuto zvezdama.
– Dobro je što si me probudio! – govorila je Katarina trljajući oči vezenim rukavom svoje košulje I promatrajući muža koji je stajao pred njom. – Kakav sam strašan san usnila, kako me je gušilo! Uh, činilo mi se da umirem…
– Koji san, da nije onaj što ću ti ga sad ispričati? – I Buruljbaš poče pričati šta je video.
– Otkud ti to znaš? – upita ga u čudu Katarina. Ali, ne, mnogo od toga mi je sasvim nepoznato. Ne, ja nisam sanjala da je moj otac ubio moju majku, ni mrtvace, ništa od toga. Ne, Danilo, ti pričaš nešto drugo. Oh, kako je strašan moj otac!
– Nije ni čudo što nisi sve u snu videla. Ti ni deseti deo ne znaš što zna tvoja duša. Znaš li ti, da je tvoj otac antihrist? Prošle godine kad sam se spremao da zajedno sa Ljasima udarim na Krimske Tatare (tada sam još bio u neprijateljstvu sa tim nepouzdanim narodom), još tada mi je govorio iguman Bratskog manastira, a on je, ženo, sveti čovek, da antihrist ima moć da izazove dušu svakog čoveka, a duša je slobodna kad čovek zaspi i zajedno sa anđelima obleće oko božjeg prestola. Od prvog susreta sa tvojim ocem on mi se nije dopao. Da sam znao da imaš takvog oca, nikad se tobom ne bih oženio, ostavio bih te i ne bih primio na svoju dušu greh stupanjem u rodbinske veze s antihristovim plemenom.
– Danilo! – vrisnu Katarina, pokrivši lice rukama i zarida: – Šta sam ti ja skrivila? Jesam li te prevarila, mili moj mužu? Čime sam gnev tvoj izazvala? Zar te nisam verno služila? Da li sam ti rekla šta ružno kad bi se podnapit sa junačke pijanke vraćao? Zar ti nisam rodila crnookog sina?…
– Ne plači, Katarina, sada te dobro poznajem i ni za šta na svetu ne bih te ostavio. Svi grehovi leže na tvom ocu.
– Ne, ne zovi ga mojim ocem! On mi nije otac. Bog mi je svedok da ga se odričem, odričem se oca! On je antihrist, otpadnik od boga. Neka gine, nek se davi, neću mu pružiti ruku da ga spasem. Neka se suši od otrovnog bilja – neću mu dati vode da se napije. Ti si mi otac!
VI
U dubokom podrumu pana Danila iza tri brave leži veštac u gvozdenim lancima, a nešto dalje, iznad Dnjepra, gori njegov đavolski zamak i plameni jezici, crveni kao krv, ližu i uvijaju se oko zidova. On ne tamnuje zbog čarolija i bogu mrskih dela – za to će mu suditi bog. Bačen je u tamnicu da ispašta zbog tajne izdaje ukrajinskog naroda, zbog sporazuma sa neprijateljima o prodaji katolicima ruske zemlje i o paljenju hrišćanskih crkava. Sumoran je veštac i misli mračne kao noć roje mu se po glavi. Preostalo mu je da živi još jedan dan, a već sutra treba da se rastane sa ovim svetom. Očekuje ga pogubljenje. Kazna mu neće biti blaga. Bila bi to milost da ga skuvaju u kotlu ili oderu s njega grešnu kožu. Neveseo je, glavu je pognuo. Možda se i krije pred smrtnim časom, ali njegovi gresi ne zaslužuju oproštaj od boga.
Gore iznad njega je prozor isprepletan gvozdenim šipkama. Zveckajući lancima doteturao se do prozora da pogleda hoće li tuda naići njegova kći. Ona je blage naravi, nije osvetoljubiva, prava je golubica, možda će se ona smilovati na oca… Ali nema nikoga. Dole vijuga put kojim niko ne nailazi, a još niže od puta teče Dnjepar – njemu nije stalo ni do koga: on huči i teško je okovanom sužnju slušati njegovu monotonu huku.
Utom se neko pojavi na putu – to je kozak. Sužanj duboko uzdahnu. Opet je sve pusto. Ali eno, neko se u daljini pojavljuje, leprša zeleni kaftan… Na glavi se sija zlatni ukras za kosu. To je ona. Sužanj se još više primače prozoru. Evo je, prilazi, sasvim je blizu…
– Katarina, kćeri! Smiluj se, sažali se.
Ona je nema, neće ni da ga sluša, ni pogleda ne skreće prema tamnici, i već je prošla i uskoro se izgubila iz vida. Sve je opet pusto. Tužno šumi Dnjepar. Tuga se uvlači u srca. Ali, zna li veštac za tugu? Dan se bliži kraju. Sunce je već zašlo i nestalo. Već se spustilo veče; sveže je; negde muče vo, odnekud dopiru glasovi – to se sigurno ljudi vraćaju s rada i vesele se. Dnjeprom promiče čamac… Nikom nije stalo do sužnja. Na nebu zasja srebrni srp. Eno opet neko dolazi iz suprotnog pravca. Teško se u mraku može raspoznati ko je. To se Katarina vraća.
– Kćeri! Tako ti boga, ni ljuti vučići neće rastrgnuti svoju majku; kćeri, pogledaj bar svoga grešnog oca. – Ona ga ne sluša i ide dalje. – Kćeri, tako ti nesrećne majke! – Katarina stade. – Dođi da čuješ moje poslednje reči!
– Zašto me zoveš, bogohulniče? Ne nazivaj me kćerkom! Mi nismo ništa jedno drugom! Šta tražiš od mene kad me zaklinješ mojom nesrećnom majkom?
– Katarina! Moja smrt je blizu; ja znam, mene će tvoj muž vezati konjima za repove i pustiti niz polje da me rastrgnu, a možda će izabrati još strašniju smrt…
– Zar postoji na svetu kazna koja bi bila ravna tvojim gresima? Čekaj je; niko neće moliti za tebe.
– Katarina, ne plašim se ja smrti, već muka na ovom svetu… Ti si nevina, Katarina, tvoja duša će lepršati u raju oko boga, a duša tvog bogohulnog oca goreće u večnom ognju i taj se oganj nikad neće ugasiti – sve će se više razgorevati, a niko ni kapi vode neće sipati na nju, niti će biti daška vetra…
– Nije u mojoj moći da ti tu kaznu ublažim – reče Katarina i okrete se da pođe.
– Katarina! Sačekaj još samo jednu reč da ti kažem: ti možeš da spasiš moju dušu. Ti i ne znaš kako je bog dobar i milostiv. Čula si za apostola Pavla i kakav je on bio grešnik, ali se pokajao i postao svetac.
– Šta mogu ja da uradim da bih spasla tvoju dušu? – upita Katarina. – Zar ja, slaba žena, mogu to I pomisliti?
– Ako odavde izađem, ostaviću sve što sam do sada činio. Pokajaću se, otići ću u pećinu, obućiću grubu odeću, i dan i noć ću se bogu moliti. Ništa mrsno, pa ni ribu u usta neću uzeti! Na goloj zemlji ću spavati, ni odeću na nju neću prostirati, stalno ću se moliti i moliti. A ako božje milosrđe ne skine sa mene bar stoti deo grehova, zakopaću se u zemlju do guše ili ću se uzidati u kameni zid, neću uzimati ni hranu ni piće – tako ću umreti. Sve što imam ostaviću kaluđerima da mi četrdeset dana i četrdeset noći drže parastos.
Katarina se zamisli.
– Pa i da ti otvorim, ne mogu ti lance raskovati.
– Ne bojim se ja lanaca – reče on. – Ti kažeš da su u njima vezane moje ruke i noge. Ne, ja sam im zamaglio oči i umesto ruku pružio im suvo drvo. Evo, pogledaj, na meni nema nikakvog lanca! – reče izlazeći na sredinu.. – Ne bih se ni ovih zidova bojao, prošao bih ja kroz njih, ali tvoj muž i ne zna kakvi su to zidovi. Zidao ih je sveti isposnik i nikakva nečista sila ne može odavde izvesti sužnja pre nego što se otključaju vrata onim ključem kojim je sveti čovek zaključavao svoju ćeliju. Ovakvu istu ćeliju iskopaću I ja, strašni grešnik, čim izađem na slobodu.
– Čuj, ja ću te pustiti, ali ako me ti prevariš – reče Katarina zaustavljajući se pred vratima, – I umesto da se pokaješ, opet se pobratimiš sa đavolom?
– Ne, Katarina, meni je ostalo još malo da živim. I bez pogubljenja moj kraj je blizu. Zar ti zaista misliš da ću se ja sam predati na večne muke?
Katanci zagrmeše.
– Zbogom! Neka te milostivi bog čuva, dete moje! – reče veštac i poljubi je.
– Ne dotiči me se, jezivi grešniče, odlazi što pre! – vikala je Katarina, ali njega više nije bilo.
– Ja sam ga pustila! – preneraženo je buljila u zidove. – Šta da kažem mužu? Propala sam. Ostaje mi samo da me živu u grob sahrane! Ona zarida i umalo ne pade na panj na kome je pre toga sedeo sužanj. – Ali ja sam spasila jednu dušu – prozbori ona tiho, – ja sam učinila bogougodno delo. Ali moj muž… Prvi put sam ga prevarila. O, kako će mi biti teško da pred njim govorim neistinu! Neko dolazi! To je on! Muž! – vrisnu u očajanju Katarina i bez svesti pade na zemlju.
Nikolaj Vasiljevič Gogolj
Nastaviće se