Zen budizam i psihoanaliza – XXIII dio
Piše: D.T. Suzuki
JI JU
Hung Jen je umro 675 g. n.e., četiri godine posle predaje darme Huj Nengu. Tada je imao sedamdeset četiri godine. Međutim, Huj Neng je tek nekoliko godina kasnije počeo sa svojim misionarskim radom, jer je, po savetu svog učitelja, povučeno živeo u nekom manastiru.
Jednog dana dokona da je vreme da krene u svet. U tom trenutku imao je trideset devet godina, to je bilo prve godine I Fenga (I-feng) (676. g. n.e.), za vlade dinastije Tang. Došao je u hram Fa Hsing (Fa-hsing), u pokrajini Kuang, u kojem je učeni kaluđer Jin Cung (Yin-tsung) tumačio Nirvana sutru. Tu ugleda neke kaluđere koji se prepirahu oko lepršave zastavice; jedan od njih reče: »Zastavica je mrtav predmet, a leprša zbog vetra.« Na ovo drugi kaluđer primeti da su »i vetar i zastavica mrtvi predmeti, a lepršanje — nemoguće«. Treći se usprotivi: »Lepršanje je posledica izvesne kombinacije uzroka i okolnosti«, dok je četvrti predložio novu teoriju rekavši: »U stvari, ne postoji nikakva zalepršana zastavica, to se vetar sam pokreće.«
Rasprava je postajala veoma živa, kad je Huj Neng prekide opaskom: »Ne leprša ni vetar ni zastavica, već vaš um.« Na sveštenika-učenjaka Jin Cunga Huj Nengove reči ostaviše dubok utisak svojom konačnošću i autoritativnošću. Pošto se ubrzo obavestio ko je taj Huj Neng, Jim Cung ga zamoli da mu objasni učenje učitelja sa planine Žute šljive. Evo suštine Huj Nengovog odgovora:
»Moj učitelj nije raspolagao nekim posebnim naukom; on je jednostavno uporno isticao potrebu da sopstvenim naporima sagledamo svoju prirodu; sasvim je prenebregavao meditaciju ili izbavljenje. Jer sve što se može imenovati vodi dualizmu, a budizam nije dualističan. Cilj zena je da ovlada ovom nedualnošću istine. Budinska svojstva, koja svi posedujemo, i njihovo sagledavanje, koje čini zen, nedeljivi su na takve suprotnosti kao što su dobro i zlo, večno i privremeno, materijalno i spiritualno. Uočavanje dualizma u životu posledica je zbrkanosti misli; neometani pogrešnim idejama mudri i prosvetljeni sagledavaju realnost stvari.«
Ovo je početak Huj Nengove delatnosti u svojstvu učitelja zena. Njegov uticaj je, izgleda, bio trenutan i dalekosežan. Imao je mnoštvo učenika, brojali su se na hiljade. Međutim, on nije išao unaokolo da propoveda i preobraća; njegova delatnost se ograničavala na njegovu južnu pokrajinu, a glavni stan mu beše manastir Pao Lin (Pao-lin) u Cao Čiju (T’sao-ch’i).
Kad je car Kao Cung (Kao-tsung) doznao da je Huj Neng nasledio Hung Jena kao jedan od Darminih spiritualnih poslednika u veri zena, on mu uputi dvoranina sa carskom poslanicom, ali Huj Neng odbi da ode u prestonicu, pošto je više voleo da ostane u planinama.
Glasnik je, međutim, poželeo da ga posvete u doktrinu zena, kako bi je mogao preneti svom uzvišenom gospodaru na dvoru. Huj Neng mu reče, uglavnom, ovo:
»Pogrešno je misliti da je za izbavljenje potrebno da čovek mirno sedi, utonuo u kontemplaciju. Istina zena otkriva se iznutra i nema veze s upražnjavanjem meditacije (dhyana). Jer u Vajracchedika čitamo da oni koji pokušavaju da vide Tatagatu u nekom od njegovih osobenih stavova (kako sedi ili leži) ne razumeju njegov duh i činjenicu da je Tatagata nazvan Tatagatom zato što niotkuda ne dolazi i nikuda ne odlazi: stoga i jeste Tatagata. Njegovo pojavljivanje nema ishodišta, ni njegov nestanak odredišta: to je zen. U zenu zato nema ničeg što bi se moglo dobiti ili razumeti; čemu bi nam onda služilo da sedimo prekrštenih nogu i meditiramo? Neki možda misle da je razum potreban kako bi osvetlio mrak neznanja, no istina zena je apsolut u kojem nema dualizma ni uslovnosti. Govoriti o neznanju i prosvetljenju, ili o mudrosti i strastima (bodhi i klesa) kao da su to različite stvari koje se ne mogu spojiti u jednu, nije mahajanistički. Mahajana osuđuje sve moguće vidove dualizma, jer ne izražavaju konačnu istinu. Sve je manifestacija Budine prirode koja se u strastima ne prlja, niti u prosvetljenju čisti. Ona je iznad svih kategorija. Ako želite da upoznate prirodu svog bića oslobodite svoj um misli o realnosti, pa ćete sami zapaziti kako je smiren, a ipak pun života.«
Glavna Huj Nengova misao, koja ga čini pravim kineskim utemeljivačem zen-budizma, može se ovako sažeti:
- Možemo reći da je kroz Huj Nenga zen postao svestan sebe. U vreme kada ga je Bodidarma doneo iz Indije i uspešno presadio u Kini, on nije u potpunosti shvatao svoje naročito poslanje. Trebalo je više od dva stoleća dok je postao svestan sebe i naučio da se izrazi na način prirođen kineskom umu; indijski vid, u kome je prvobitno učenje bilo izraženo (recimo kod Bodidarme i njegovih neposrednih učenika), morao je biti odbačen da bi zen postao odista kineski. Čim je Huj Neng obavio ovaj preobražaj ili presađivanje, njegovi učenici smesta pristupiše izvođenju svih implikacija. Proizvod je bio ono što danas posedujemo u vidu zenovske škole budizma. Kako je, dakle, Huj Neng shvatao zen? Po njemu, zen je »sagledavanje svoje prirode«. Ovo je najznačajnija izreka sročena tokom razvoja zen-budizma.
Oko nje se kristalisao zen, pa znamo kuda da usmerimo svoje napore i kako da ga predstavimo u svojoj svesti. Nakon ovoga napredovanje zen-budizma je bilo munjevito. Tačno je da se ova izreka javlja u Bodidarminoj biografiji iz Hronike predavanja Svetiljke, ali se nalazi u onom razdoblju njegovog života u čiji se opis ne možemo mnogo pouzdati. Čak i da je Darma zaista upotrebio tu frazu, iz toga ne proizlazi nužno da ju je smatrao suštinom po kojoj se zen razlikuje od ostalih škola budizma. Huj Neng je, međutim, bio sasvim svestan njenog značenja i nedvosmisleno je nametao tu ideju umovima svojih slušalaca. Kad je prvi put, za Jin Cunga, objavio šta je zen, izjava je bila sasvim određena:
»Mi govorimo o sagledavanju svoje prirode, a ne o upražnjavanju djane ili postizanju oslobođenja.« To je bit zena, a sve njegove kasnije propovedi samo proširuju ovu misao.
- Neizbežni rezultat ovoga bilo je »naglo« učenje koje je razradila Južna škola. Sagledavanje je trenutačni čin, pošto mentalno oko u magnovenju sagledava celu istinu — istinu koja prevazilazi dualizam u svim njegovim vidovima; ono je naglo utoliko što ne zna za postepenost i neprekidno odvijanje. Pročitajte sledeći stav iz Sutre postolja u kome su date bitne odlike »nagle« doktrine:
»Kad se shvati nagla doktrina, nema potrebe da se čovek obuzdava u pogledu spoljašnjih stvari. Nek čovek samo u svom umu nosi ispravno shvatanje, pa ga neće oskrnaviti žudnje, ni spoljni predmeti. To znači sagledati svoju prirodu. O prijatelji moji, ne treba da imate utvrđeno obitavalište ni napolju ni unutra pa će vase ponašanje biti savršeno slobodno i nesputano. Odbacite ono što vas vezuje, pa vaš hod neće znati ni za kakve prepreke . . . Neuki postaće mudri ako naprečac steknu znanje i svoja srca otvore istini.«
- Kad se naglašava pronicanje u prirodu sopstvenog ja, a intuitivno poimanje suprotstavlja učenju i filosofiranju, znamo da će kao jedna od logičnih posledica toga staro shvatanje meditacije biti prezrivo svedeno na puku disciplinu mentalnog umirivanja. I upravo je tako učinio šesti patrijarh.
Huj Neng nije zaboravio da je, na kraju krajeva, volja konačna stvarnost i da prosvetljenje treba shvatiti kao nešto više od umovanja, više od tihe kontemplacije istine. Um, ili prirodu svog ja trebalo je pojmiti u njihovom radu ili dejstvovanju. Cilj meditacije (dyana) nije bio da zaustavi delovanje prirode čovekovog ja, već da nas natera da skočimo u njen tok i uhvatimo je na delu. Njegov intuicionizam bio je dinamičan. U sledećim dijalozima i Huj Neng i njegovi učenici još upotrebljavaju staru terminologiju, no smisao ove rasprave ilustruje ono što želim da istaknem.
Huan Čiao (Hsuan-chiao) je najpre izučavao Tjen-taj filosofiju, a potom je, čitajući Vimalakirti, otkrio prirodu svog ja. Pošto su mu savetovali da ode šestom patrijarhu kako bi overio, ili proverio, svoje iskustvo, on dođe u Cao Ći. Tri puta obiđe učitelja i uspravivši svoju palicu stade preda nj. Učitelj reče: »Od kaluđera se traži da poštuju tri stotine pravila ponašanja i još osamdeset hiljada sitnijih pravila; odakle si ti, kad si tako gord?
»Rađanje i smrt ozbiljna su stvar, a vreme nikog ne čeka!« reče tjentajevski filosof.
»Zašto ne pojmiš ono što je nerođeno i ne pronikneš u vanvremeno?« upita učitelj.
»Nerođeno je ono što poima, a vanvremeno ono što proniče.«
»Tako je, tako je,« složi se učitelj.
Nakon ovoga, Hsuan Čiao, u potpunom ruhu budističkog kaluđera, opet dođe Huj Nengu i, poklonivši se s poštovanjem učitelju, zažele da se od njega oprosti.
Učitelj ga upita: »Zašto odlaziš tako brzo?«
»Još od samog početka ne postoji kretanje, zašto onda govoriš o brzini?«
»Ko zna da kretanje ne postoji?« odvrati učitelj.
»Eto,« uzviknu Hsuan Čiao, »sam si presudio!«
»Ti odista razumeš svrhu onog što je nerođeno.«
»Otkud nerođeno može imati svrhu?« upita Hsuan Čiao.
»Da nema svrhe, ko bi mogao suditi?«
»Sudovi se donose bez ikakve svrhe.« Ovo beše Čiaov zaključak.
Tad učitelj izrazi koliko ceni Hsuan čiaovo mišljenje o ovome, rekavši: »Dobro si kazao!«
Či Huang (Chih-huang) bio je vičan meditaciji, koju je izučavao kod petog patrijarha. Nakon dvadesetogodišnje discipline, mišljaše da je dobro shvatio svrhu meditacije ili samadhija. Doznavši za njegovo postignuće, Hsuan Ce (Hsun-t’se) ga poseti i upita: »Šta to radiš?« »Ulazim u samadhi.« »Kažeš ‘ulazim’ — ali kako ulaziš: s umom punim misli ili umom bez misli? Ako odgovoriš — s umom bez misli — onda bi sva neosetIjiva bića, kao što su biljke ili cigle, mogla postići samadhi. Ako odgovoriš — sa umom punim misli — onda sva bića koja osećaju mogu postići samadhi.« »Kad uđem u samadhi«, reče Či Huang, »nisam svestan da li mislim ili ne mislim.« »Ako nijednog nisi svestan, već si u samadhiju; zašto onda uopšte govoriš o ulaženju u nj i izlaženju iz njega? Ako pak zaista postoji ulaženje i izlaženje, to onda nije veliki samadhi.« Či Hung nije znao šta da odgovori. Malo posle on upita ko je bio Hsuan Ceov učitelj i kako je on shvatao samadhi. Hsuan Ce reče: »Huj Neng je moj učitelj i prema njemu (konačna istina) počiva mistično smirena i savršeno tiha; supstanca i funkcija ne smeju se odvajati, one su jedno. Po svojoj prirodi, pet skandha su prazne, a šest čulnih predmeta ne postoje. (Istina ne zna) ni za ulaženje ni za izlaženje, niti za spokojstvo ili uznemirenost. U suštini, dhyana nema utvrđeno obitavalište. Ne vezujući se za neko prebivalište, budi smiren u njoj (dhyana). U suštini, dhyana je nerođena! ne vezujući se za misao o rađanju (i smrti), misli u njoj (dhyana). Nek ti um bude podoban prostoru, a ipak o prostoru nemoj misliti.« Saznavši tako kako šesti patrijarh shvata Samadhi i dhyana, Či Huang dođe samom učitelju i zamoli ga za dalje pouke. Patrijarh reče: »Ono što ti je kazao Hsuan Ce, tačno je. Nek ti um bude podoban prostoru, ali neka se u njemu ipak ne javi misao o praznini. Tada neće biti ometano puno delovanje istine. Svaki tvoj pokret proizlaziće iz nevinog srca, i neuk i mudar kod tebe će isto proći. Subjekat i objekat izgubiće svoje različite odlike, a suština i izgled biće jedno. (Kad se tako ostvari svet apsolutne jedinstvenosti), postigao si večni samadhi.«
Da bi stav šestog patrijarha o meditaciji bio još jasniji i određeniji, navešću jednu drugu zgodu iz njegove Sutre postolja. Neki kaluđer pomenu jednom Vo Luanovu (Wo-luan) gatu koja ovako glasi:
Ja, Vo Luan znam sredstvo kojim mogu da izbrišem sve svoje misli:
Objektivni svet više ne uzbuđuje um,
A moje prosvetljenje svaki dan sve je zrelije.
Kad ovo ču, šesti patrijarh primeti: »To nije nikakvo prosvetljenje, to čoveka vodi u ropstvo. Čuj moju gatu:
Ja, Huj Neng ne znam nikakvo sredstvo,
Moje misli nisu ugušene:
Objektivni svet neprestano uzbuđuje um,
A čemu služi sve zrelije prosvetljenje?
Ovo će biti dovoljno da pokaže da Huj Neng, šesti patrijarh nije bio kvijetista niti nihilista koji zastupa doktrinu apsolutne praznine, a ni idealista (u tom smislu što bi poricao objektivni svet). Njegova dhyana ispunjena je delanjem, ali se nalazi iznad sveta posebnosti pošto je ovaj ne odnosi sa sobom i u sebi.
Huj Nengov metod demonstriranja istine zena bio je čisto kineski, a ne indijski. On nije pribegavao apstraktnoj terminologiji ni romantičnom misticizmu. Njegov metod bio je neposredan, jednostavan, konkretan i veoma praktičan. Kad dođe kaluđer Ming i zamoli da ga pouči, on mu reče: »Pokaži mi svoje prvobitno lice koje si imao pre no što si se rodio.« Zar ova izjava nije sasvim umesna? Nema filosofskog raspravljanja, složenog umovanja, mističnih metafora, već neposredna, nedvosmislena izreka. U tom pogledu je šesti patrijarh zaorao prvu brazdu, a njegovi učenici su mu brzo i delotvorno sledili. Huj Neg je umro kad mu je bilo sedamdeset i šest godina — 713. g. n.e. — dok je Tang dinastija uživala u razdoblju spokojstva i mira, a kineska kultura dosegla najviši vrhunac u svojoj istoriji. Nešto više od sto godina nakon smrti šestog patrijarha, kad ga je car Hsijen Cung (Hsien-tsung) počastvovao posmrtnom titulom Velikog ogledala (tai-chien), Liju Cung Juan (Liu Tsung-yuan), jedan od najsjajnijih književnika u povesti kineske književnosti, sročio je natpis za njegov nadgrobni spomenik. Tu čitamo: »U šestoj predaji posle Darme beše Taj Čien. Prvo je obavljao teške i služinčadske poslove. Bilo je dovoljno samo nekoliko učiteljevih reči i on je odmah shvatio njihov najdublji smisao. Ovo na učitelja ostavi jak upečatak i on mu dodeli znamenje vere. Nakon toga, skrivao se u Južnoj pokrajini: šesnaest godina niko nije čuo za njega, a tada dokona da je sazreo trenutak da izađe iz povučenosti. Nastanio se u Cao čiju i počeo da propoveda. Kažu da je broj njegovih učenika odmah dostigao nekoliko hiljada.
Po njegovoj doktrini nedelanje je stvarnost, praznina — istina, a konačni smisao stvari nepregledan je i nepomičan. Učio je kako je čovekova priroda — u početku, kao i na kraju — dobra i da ne iziskuje veštačko plevljenje, pošto se koreni u onome što je spokojno.
Car Čuang Cung (Chung-tsung) ču za njega i dva puta mu šiljaše svog dvorjanina s pozivom da se pojavi na dvoru, ali nije uspeo da ga na to privoli. Tako umesto njega, car imađaše njegove reči koje uze sebi za spiritualni putokaz. Učenje (šestog patrijarha) u svim svojim pojedinostima danas je dostupno svakome; svi oni koji uopšte govore o zenu nalaze izvor obaveštenja u Cao čiju.«
Posle Huj Nenga, zen se raspao na nekoliko škola, od kojih su se dve održale sve do danas (u Kini i u Japanu). Mada je u raznim aspektima znatno izmenjen, načelo i duh zena živi su baš kao i u vreme šestog patrijarha, a zen, kao jedno od velikih spiritualnih nasleđa Istoka, još vrši svoj jedinstveni uticaj, naročito među obrazovanim ljudima u Japanu.
Nastaviće se