Piše: Dragan Bošković
Iz oblasti svetska književnost, u srednjoj školi imao sam nekoliko ljubavi: E. A. Po bila je prva, Babelj druga, J. P. Jakobzen treća, Šulc četvrta. Jakobzen se u navedenom društvu našao zahvaljujući Rilkeovim preporukama ovog pisca u Pismima mladom pesniku, i on se tu najkraće zadržao. Po se najbolje kotirao, njega sam bukvalno gutao, ali je vremenom promenio svoj status, sa jedne strane ostajući u meni kao uspomena za koju se vezuju različita osećanja, od mangupske oholosti da se čita Po dok svi čitaju Kastanedu, Hesea i sl., do dubokog urezivanja u moju svest svake rečenice, na primer iz priče “Pad kuće Ašer”, “Maska crvene smrti” (čitane u hrvatskom prevodu: “Krabulja…”), ili, sa druge, formirajući moj pogled na svet. U mojoj svakodnevici Poa više nema, ili ga možda ima i previše, nevidljivog, zapletenog sa mojim venama i žilama. Sa Šulcom nikada nisam znao šta da radim. Nešto neslućeno vezivalo me je za njega ali se to nikada nije u potpunosti iskristalisalo. Babelj mi se otvorio u prvom čitanju (ljubitelj sam ratne i istorijske proze) i do današnjeg dana me nezaustavljivo oduševljava: kada bi mi rekli da na pusto ostrvo smem poneti desetak knjiga, Crvena konjica bi bila jedna od njih. Šulc je, ponavljam, tražio neki nerv koji nisam imao, koji možda ni dan danas nemam, ali sam mu se kao tajni stalno vraćao (isti problem imam i sa Kišovom Baštom, pepelom, jednom totalno šulcovskom knjigom). Mene je gustina njegovih knjiga zanosila. Tačnije, jedne njegove knjige, Manekeni, iako u naslovu originala piše SKLEPY CYNAMONOWE, objavljene u Radovoj ediciji Reč i misao. Tu je sve sočno, gastronomski i erotski sočno, ludo od zrelosti/zrelo od ludila: civilizacija koja čulno registruje svoje raspadanje. Ne smrt nego truljenje, u kojem su mirisi i ukusi uvek izrazito prenaglašeni. Napregnutost metafore do krajnjih granica, preterivanje i iščašenost, činili su Šulca bliskim mojoj napregnutosti i preterivanju, kako u životu tako i u metafori. (Ne slučajno, prezrelost metafore odlikuje i Jens Petera Jakobzena, i Isaka Babelja, i Edgara Alana Poa)
Pošto imam neobičnu osobinu da svaku “neuspelu”, prethodnu verziju pesama ili knjiga pesama bacam u đubre, tako sada ne mogu tačno da se prisetim koliko je Šulca bilo ili koliko ga ima po mojim stihovima, kao što tačno znam koliko i zašto ima, na primer, Eliota, Ničea, Tomasa Venclove. Pre svega Šulc je tu simbol, ne žrtve, ne ni jevrejstva, ni malograđanštine, nego poraza civilizacije, njene demencije, preterane gustine njenog raspadanja. Šulc je tu, dakle, zvuk ili slika koja dolazi iz ničije zemlje, iz prostora koji postoji u vremenu poluraspada, ili četvrtraspada naših života, naših tela, naših umova. Između dva temporalna momenta leži čitav jedan svet koji je Šulc otkrio; između dva momenta, koji se mogu izmeriti samo nanosekundama, leži začetak, razvoj, uzlet naših osećaja, čulnih ili duhovnih: ushićenje zavisi od zanemarljivih međumomenata, naučio nas je Šulc. Još nešto: Šulcova proza je jedna od prvih, bar u mom svetu, proširila TELO na čitav kosmos, jer telo se najbolji detektor raspadanja (to je, naravno, avangardna vizija sveta, za mene posredovana Šulcom i Traklom). Otuda kod njega meso kajsija ili krušaka, žile dana, klavijatura telećih rebara, grba brežuljka, slike oslepele od starosti, itd.
Ako se ne varam, niz njegovih slika, preobraženih ili doslovnih, leže po mojoj prvoj knjizi. Bilo bi potrebno opet pročitati Manekene ne bih li pronašao šta tu korespondira sa Vrtoglavicom. Nasumično listajući Manekene, mogao bih navesti nizove slika ili sintaksičkih ritmova u kojima prepoznajem svoje stihove, ili obrnuto, setiti se stihova u koje je utisnut Šulc. Trešnje, pune vode ispod prozračne kožice; srž dugih popodneva; tišina drhtavih vazdušastih slojeva; kvadrati svetla (u pesmi “Predgrađe – bez perspektive” piše krugovi svetla; za njih mogu stopostotno da tvrdim da su bili kvadrati svetla, i to baš Šulcovi, ali kako su na kraju ispali krugovi, ne znam ni sam; stvaralaštvo je uvek jednim delom podređeno iracionalnom); vatrena metla žege, žega dana (da, Šulc me je naučio šta je srž vrelih letnjih dana, žega, šta je žuto, zlato toplote, vatra popodneva; stvari kod njega postaju žute od žege ili imaju grimasu žege); gest bez značenja (mislim da imam negde sličan stih); itd. Moglo bi se nabrajati beskonačno.
U samoj pesmi “Naselje cimetove boje” formira se svet ili grad naše epohe. Šulcovo naselje u kome živimo, ironično se karakteriše činjenicom da ga sa prozora posmatra žena, jedna od onih uobičajenih žena u kojoj se mogu prepoznati naše majke, rođake ili komšinice, jedna iz one vrste koja kod nas odlično uspeva: mešavina seljanke i domaćice. U tom apokaliptičnom svetu nema ljudi, samo prirodne ili veštačke pojave, vetar, pesak, uniforma, soliteri, itd. Stvari govore o nama, da smo nekada bili, da nas više nema, da postojimo kao mrtvi koji su izbrojani, preciznije popisani nego živi. Ljudski rod prepoznaje još samo dva egzempluma: jednog živog, u vidu pomenute žene, i jednog mrtvog, u vidu imena koje ispisuje belouška, u vidu imena koje postaje nekrolog svima nama. Belouška, inače, česta je na obalama Save i Dunava; ona, dakle, realema je iz mog detinjstva u kojem je vrvelo od žaba, belouški i guštera: sindrom novobeogradskog deteta. Semantika cimetove boje takođe je prevrednovana: ona sada označava bezbojnost. Svet ove pesme je svet bez čula, bez tela, dakle suprotan Šulcovom, svet koji je proživeo svoju (Šulcovu) apokalipsu i zato su stvari bezbojne, beživotne, lišene sočnosti Šulcovog sveta. Svet, jednom rečju, bez značenja, dubine, smisla. Svet koji sebe prepoznaje u očima apatične žene na prozoru. Ili u cimetu na sutlijašu.
Svedok i mera raspadanja, Bruno Šulc vidi svet kao deponiju (“Na gomili smeća i otpadaka, starih lonaca, papuča, krša i starudija…”; “…ostavljajući svuda tragove u obliku iščešljane kose, češljeva, bačenih papuča i steznika”; itd) – setimo se ovde Kiša i Leonida Šejke – koja se, izmenjene konfiguracije, može jasno prepoznati i u mojoj knjizi. U pesmi “Centar grada”, na smetlište sleće jedan galeb krila poprskanog crvenim autolakom. Na Šulcovo ili naše smetlište, na kontejnere u bloku 44, sleće galeb ofarbanog krila iz Hermanovog stripa Džeremaja, i to iz sjajne epizode “Zima klovnova”. Šta dodati: ko ima uši neka čuje.
© Dragan Bošković