Supermen

Ima tih đa­vo­ljih lju­di­na u na­šim go­ro­lo­mi­ja­ma ko­li­ko ho­ćeš. Kao da je, ne bi­lo joj pri­mi­je­nje­no, Ka­tun­ska na­hi­ja i nje­zi­na oko­li­ca ne­ka­kav Krip­ton, svi­jet iz­van i iz­nad svje­to­va, a ne ma­li dio ma­le­ne nam i ni­čim za­slu­že­ne ze­mlji­ce. Krip­ton je u naj­no­vi­jim vre­me­ni­ma, a sum­nja se da je i ra­ni­je, u Ka­tun­skoj na­hi­ji do­bio ro­đe­nu se­stri­cu. U ener­get­skom i sim­bo­lič­nom smi­slu, na­rav­no, a ne u ne­ka­kvom, da­le­ko ga bi­lo, apo­ka­lip­tič­nom pred­zna­ku…
Do­bri i skrom­ni no­vi­nar­čić, re­kli bi­smo- obič­no pi­jač­no pi­ska­ra­lo i la­pr­da­lo, po ime­nu Klark Kent, po po­tre­bi se pre­tva­rao u naj­su­pe­ri­or­ni­jeg su­per­he­ro­ja ot­kad je su­per­he­ro­ja i su­per­i­or­no­sti. Obla­čio je smla­ti­na­sti Kent svo­je su­per­o­di­je­lo i od­la­zio na rad­ne za­dat­ke kao sva­ki su­per­he­roj­ski udar­nik. Sad, da li se mu­ši­ča­vi Klark pre­svla­čio ili svla­čio, ni­je nam baš naj­ja­sni­je. Iz­gle­da, ipak, da je stu­tu­še­ni Klark Kent bio jag­nje ko­je je igrom uro­đe­ne me­ta­mor­fo­ze po­sto­ja­lo vuk, ili vuk ko­ji je opet uro­đe­nom mi­mi­kri­jom po­sta­jao jag­nje. Za­vi­si s ko­je stra­ne po­sma­tra­mo ovaj krip­ton­sko-ka­tun­ski fe­no­men. I šta je, za­pra­vo, iskon­ska pri­ro­da, po­me­nu­tog da­se sa Krip­to­na ko­ji se pro­sto-na­pro­sto to­li­ko sro­dio sa maj­či­com ze­mljom da vi­še i ni­je znao da li je ze­mlja­nin ili je krip­to­nac. Uosta­lom, to mu, ko­li­ko na­slu­ću­je­mo, i ni­je bi­lo va­žno. Naj­va­žni­je je da se po­slo­vi otr­ša­ju, a sve na pol­zu cje­lo­kup­nog čo­vje­čan­stva…
Su­per­men se u na­šim okol­no­sti­ma pred­sta­vlja kao čo­jek i po ili, na­rod­ski re­če­no, lju­di­na. Nje­go­va ljep­ša po­lo­vi­na su­per­he­ro­i­na, pre­po­zna­ta je u lo­kal­nom am­bi­jen­tu kao čo­jek-že­na ili mo­der­ni­je i svr­sis­hod­ni­je, a u du­hu euro­a­tlan­skih tran­zi­ci­ja i mon­di­ja­li­stič­kih ini­ci­ja­ci­ja, kao že­na-zmaj. Da­kle, na­ši su­per­me­ni su čo­jek i po i čo­jek že­na- ali­jas- že­na -zmaj. Krip­ton­sko-ka­tun­ska ener­gi­ja ko­ju su poj­mi­li ro­đe­njem i uve­ća­li is­ku­stvom po­kre­tač­ko je go­ri­vo na­še ma­le pla­ne­te po ime­nu krip­ton­ska go­ri­ca oko ko­je se kao pri­rod­ni sa­te­lit vr­lu­da­vo okre­će ka­tun­sko sa­zvje­žđe. U ul­tra­mo­der­nim vre­me­ni­ma, a po su­per­pra­vi­li­ma svih ov­da­šnjih su­per­me­na, ge­o­cen­trič­na te­o­ri­ja do­ži­vlja­va svo­ju re­ne­san­su. Po po­me­nu­toj te­o­ri­ji sve se vr­ti oko su­per­me­na, pa čak i či­ta­va sa­zvje­žđa u ka­tun­skoj ga­lak­si­ji. Su­per­men se uosta­lom svo­jom po­ja­vom su­prot­sta­vio svim on­to­lo­škim prin­ci­pi­ma, a oso­bi­to na­če­li­ma so­zer­ca­nja, smi­re­no­u­mlja i skrom­no­sti. Su­per­men, sve i kad bi htio, ne mo­že bi­ti skrom­no mom­če ili­ti skro­man đe­tić, kao što i Po­paj, sve i kad bi htio, ne mo­že bi­ti da­sa bez spa­na­ća. Po istom krip­ton­sko-ka­tu­njan­skom na­če­lu, Su­per­men ne mo­že bez čo­jek -že­ne-ali­jas-že­ne- zma­ja, Mi­lo ne mo­že bez Bra­na, Du­ško ne mo­že bez Du­go­u­ška, Du­go­u­ško bez Du­ška, Du­ško bez Mi­la i Bra­na, Mi­lo i Bra­no bez Du­go­u­ška i ta­ko da­lje i to­me slič­no. Niz se ne pre­ki­da sve dok tra­je krip­ton­sko-ka­tun­ska ga­lak­si­ja…
Ov­da­šnji od­ju­če­ra­šnji Su­per­men, ili­ti čo­jek i po, ka­dar je sti­ći, a po­seb­no ute­ći jer ne­ma po­tre­be na stra­šnom mje­stu po­sto­ja­ti. Mo­der­ni­zo­va­na ver­zi­ja na­ših su­per­he­ro­ja za­htje­va žr­tvu, ali i is­klju­ču­je žr­tvo­va­nje. Elem, ov­da­šnji su­per­he­ro­ji bo­re se do po­sljed­nje, ali tu­đe ka­plje kr­vi, a sve za­rad oču­va­nja slav­nih te­ko­vi­na krip­ton­sko-ka­tun­skog brat­stva. Su­per brat­stvo je za­kri­vlje­na za­tvo­re­na li­ni­ja ko­ja de­fi­ni­še i di­jag­no­sti­ku­je svo­jom for­mom za­kri­vlje­ne i za­tvo­re­ne li­ni­je gra­đan­skog pre­tra­ja­va­nja ko­je op­ti­mi­sti na­zi­va­ju pro­pa­da­njem ko­je tra­je, a pe­si­mi­sti- pro­pa­da­njem ko­je je ko­nač­no pro­pa­lo…
Su­per­me­ni le­te sa svo­jim čo­jek-že­na­ma, ali­jas- že­na­ma- zma­je­vi­ma i smi­je­še se sa svo­jih vi­si­na na pri­zem­na pri­ku­ca­na bi­ća ko­ja po sta­rim pra­vi­li­ma sa za­vi­šću po­sma­tra­ju nji­hov su­per­so­nič­ni let. Vrap­čja za­vist or­lu da­je ma­ho­ve-ka­ko bi to re­kli su­per­mu­dri su­per­he­ro­ji, ko­ji se, gle su­per­ču­da, od­li­ku­ju i su­per­mu­dro­šću…
U svom bri­šu­ćem le­tu na­ši su­per­me­ni sa svo­jim čo­jek-že­na­ma, ali­jas- že­na­ma-zma­je­vi­ma pra­ve vr­to­gla­ve lu­pin­ge kru­že­ći iz­nad ma­le­ne su­per­dr­ža­vi­ce ko­ja se okre­će oko svo­jih su­per­he­ro­ja kao oko sop­stve­ne ose. U tom ubr­za­nom i su­lu­dom okre­ta­nju da­ni i no­ći se smje­nju­ju su­per­br­zi­nom, ta­ko da se či­ni da ve­ći­ni ni­ka­da ne do­la­zi ra­svit, dok su­per­ma­nji­na odi­sta uži­va u svom dra­go­cje­nom su­per­ži­vo­tu ubje­đu­ju­ći sve osta­le da je po­noć naj­ljep­ši dio da­na…
Su­per­me­ni i nji­ho­ve čo­jek-že­ne- ali­jas-že­ne-zma­je­vi pred­sta­vlja­ju sve ono što bi ve­ći­na ze­mlja­na u ma­le­noj ze­mlji­ci vo­lje­la da bu­de. Oni su, da­kle, pre­ci­zna pro­jek­ci­ja svih nji­ho­vih ur­ne­be­snih žud­nji i pro­vri­šta­lih am­bi­ci­ja. Zbog to­ga su na­ši su­per­me­ni sa­svim mir­ni i spo­koj­ni u svo­joj su­per­dr­ža­vi­ci.
Dr­ža­vi­ca ko­ju vo­de su­per­me­ni ima svo­ju bu­duć­nost. Kao što je ono­mad imao i go­re­po­me­nu­ti Krip­ton…