Moja radnja sva počiva na mojim plećima. Dve devojke sa pisaćim mašinama i poslovnim knjigama u predsoblju, moja soba sa pisaćim stolom, kasom, stolom za konferencije, foteljom i telefonom, to je sav moj radni aparat. Sasvim jednostavno da se nadgleda, sasvim jednostavno da se vodi. Ja sam vrlo mlad i poslovi se samo kotrljaju preda mnom. Ne žalim se, ne žalim se.
Od nove godine jedan mlad čovek je bez mnogo dvoumljenja najmio mali prazan stan u susedstvu koji sam ja, zahvaljujući svojoj nespretnosti, toliko vremena oklevao da iznajmim. I onde je bila soba sa predsobljem, ali osim toga i kuhinja. — Sobu i predsoblje sam, svakako, mogao da iskoristim — moje dve činovnice su se već ponekad osećale preopterećene — ali šta mi je trebala kuhinja? Ovo sitničavo ustezanje bilo je krivo što sam dozvolio da mi uzmu taj stan.
Sad se u njemu nalazi onaj mlad čovek. Ime mu je Haras. Ne znam šta on onde zapravo radi. Na vratima piše: „Haras, kancelarija”. Dao sam nalog da sakupe obaveštenja, i saopštili su mi da je to radnja slična mojoj. Nije baš mogućno upozoriti da mu ne daju kredit, jer posredi je ipak mlad, poletan čovek, koji, možda, pred sobom ima lepu budućnost, ali ne može se baš ni savetovati da mu se daje kredit, jer zasada po svemu sudeći on ne raspolaže nekim imetkom. Uobičajeno obaveštenje
koje vam daju kad ništa ne znaju.
Ponekad srećem Harasa na stepenicama; mora biti da mu se uvek izvanredno žuri, jer prosto prošiša pored mene. Nisam ga još dobro ni video, a on već u ruci spremno drži ključ od kancelarije. Za tili čas otvori vrata. Šmugne unutra kao pacovski rep, i ja ponovo stojim pred pločom „Haras, kancelarija”, koju sam pročitao mnogo češće nego što zaslužuje. Bedni tanki zidovi što izdaju čoveka koji časno radi, a nečasnog prikrivaju. Moj telefon se nalazi na zidu koji me razdvaja od mog suseda. Ali ja to ističem samo kao posebno ironičnu činjenicu. Čak i kad bi visio na suprotnom zidu, u susednom stanu bi se sve čulo. Odvikao sam se toga da telefonirajući pominjem imena mušterija. Ali, naravno, nije potrebno mnogo lukavosti da se imena pogode na osnovu karakterističnih, ali neizbežnih obrta u razgovoru. — Ponekad, sa slušalicom na uhu, podbadan nemirom, na vrhovima prstiju pocupkavam oko aparata, a ipak ne mogu sprečiti odavanje tajni.
Naravno, usled toga moje poslovne odluke postaju nesigurne, glas mi počinje podrhtavati. Šta radi Haras dok ja telefoniram? Kad bih hteo da veoma preterujem — a na to smo često prinuđeni da bismo razjasnili stvari — mogao bih reći: Harasu nije potreban telefon, on se služi mojim, primakao je kanabe zidu i osluškuje, dok ja moram pritrčati telefonu kad zazvoni, primati na znanje želje mušterija, donositi dalekosežne odluke, nadugačko i naširoko ubeđivati — a pre svega za sve to vreme nehotice kroza zid podnositi izveštaj Harasu.
Možda on i ne sačeka kraj razgovora, nego ustane posle onog mesta u razgovoru koje ga je dovoljno obavestilo o celom slučaju, prošiša po svom običaju kroz grad i možda je, pre no što ja okačim slušalicu, već počeo da radi protiv mene.
Franc Kafka