Fenomeni

Svaki oblik žurbe, čak i one prema dobru odaje neku mentalnu smetnju [Tema: Sioran]

Foto: Riccardo Moncalvo
  1. Svaki čovekomrzac, koliko god iskren bio, na momente podseća na omatorelog pesnika, prikovanog uz krevet i potpuno zaboravljenog koji, besan na svoje savremenike, obznanjuje da ne želi više nikoga da primi u posetu. Iz milosrđa, njegova supruga pokatkad sama zazvoni na vrata.
  2. Jedno delo je završeno kada ne možemo više da ga poboljšavamo iako znamo da je nedovršeno i nezadovoljavajuće. Toliko nam je dojadilo da više nemamo smelosti da mu dodamo i jednu jedinu zapetu, pa makar ona bila preko potrebna. O stepenu dovršenosti nekog dela ni najmanje ne odlučuju zahtevi umetnosti ili istinitosti, već zamor i, još češće, gađenje.
  3. Dok i najmanja fraza koju treba napisati zahteva privid invencije, dotle je dovoljno samo malo pažnje da bi se prodrlo u neki tekst, čak i ako je težak. Nažvrljati neku razglednicu više liči na stvaralačku aktivnost nego pročitati Fenomenologiju duha.
  4. Budizam naziva srdžbu “ljagom duha”, a manihejstvo “korenom stabla smrti”. Znam. Ali šta mi to vredi?
  5. Prema njoj sam bio potpuno ravnodušan. Kad mi iznenada, posle toliko godina, padne na pamet da je, šta god da se desi, nikada više neću ponovo videti, propadam od rastuženosti. Šta je smrt, to shvatimo tek onda kada se odjednom podsetimo lika osobe koja nam ama baš ništa nije značila.
  6. Što umetnost više srlja u ćorsokak, umetnici se umnožavaju. Ovo prestaje da biva anomalija ako pomislimo da je umetnost, bivajući na putu da se iscrpe, postala istovremeno i nemoguća i laka.
  7. Niko nije odgovoran ni za ono što jeste pa čak ni za ono što čini. To je očigledno i, manje-više, svima odgovara. Zbog čega onda nekog slavimo ili ocrnjujemo? Zato što postojati znači vrednovati, emitovati sudove, dok suzdržavanje, ukoliko nije rezultat apatije ili kukavičluka, zahteva takav napor kakav niko nije kadar da smogne.
  8. Svaki oblik žurbe, čak i one prema dobru odaje neku mentalnu smetnju.
  9. Najmanje zaprljane misli su one koje izranjaju tokom naših neprilika, u međuprostorima nespokojstava, u tim trenucima prosvetljenosti koje naša beda pruža samoj sebi.
  10. Uobraženi bolovi su daleko najstvarniji, budući da za njima imamo neprestanu potrebu i jer ih izmišljamo zato što nema načina da ih se otarasimo.
  11. Ako je svojstvo mudraca da ne radi ništa beskorisno, onda mene niko neće prevazići u mudrosti: ja, naime, sebe ne ponižavam čak ni korisnim stvarima.
  12. Nemoguće je zamisliti neku degradiranu životinju, neku pod-životinju.
  13. Eh, da smo se mogli roditi pre čoveka!
  14. Lepo je od menešto nisam dospeo do preziranja svih onih stoleća u kojima se sav ljudski trud svodio na to da razjasne definiciju Boga.
  15. Najefikasniji način da se uklonimo od neke razložne ili bezrazložne malodušnosti je da uzmemo neki rečnik, po mogućstvu da se radi o jeziku koji jedva poznajemo i da unjemu tražimo reči i reči, dobro vodeći računa da to budu one reči kojima se nikada nećemo poslužiti…
  16. Dok god živimo izvan grozote, lako nalazimo reči da je izrazimo; ali, čim je upoznamo iznutra, nismo u stanju da nađemo više ni jednu.
  17. Svaka vrsta neutešnosti je prolazna, ali osnov iz koga proističu zauvek ostaje i ništa ne može da utiče na njega. On je neosvojiv i nepromenljiv. On je naš fatum.
  18. I kad smo besni i kad smo ojađeni podsetimo se da, kako reče Bosije, priroda neće zadugo pristati da nam prepušta “ovo malo materije koju nam je pozajmila”. “Ovo malo materije” – uz pomoć ove formule dospevamo do spokoja, doduše, spokoja za koji je bolje bilo da ga nikad nismo upoznali.
  19. Ne postoji ograničena tuga.
  20. Sahrana, kao uostalom ni venčanje niti rođenje, nisu paradoksalni. Nesrećni događaji – ili groteskni – traže opšte mesta; strahota, kao i ucveljenost, mogu da se prilagode jedino klišeima.
  21. Koliko god bili lišeni iluzija, nemoguće je živeti bez ikakve nade. Uvek držimo neku u zalihi, bez svog znanja, i ta nesvesna nada nadoknađuje sve ostale, izričite, koje smo ili šutnuli ili iscrpli.
  22. Što je neko više pod teretom godina, to on više o svom nestanku govori kao o udaljenom događaju, potpuno neverovatnom. Tolikoje zahvaćen navikom života da je postao nesposoban za smrt.
  23. Jedan slepac, ovog puta zaista pravi, pružaše ruku: u njegovom stavu, u njegovoj ukočenosti, beše nečeg što vas potresa, što vam preseca disanje. On vam je preneo svoje slepilo.
  24. Samo deci i ludacima oprapggamo što su iskreni prema nama: ako bi i ostali imali drskosti da ih oponašaju, pokajali bi se kad-tad.
  25. Da bismo bili “srećni”, trebalo bi stalno da nam predočavaju sliku nesreća koje smo izbegli. Za pamćenje to bi bio način da se iskupi, s obzirom da ono obično zadržava samo one nesreće koje je doživelo i tako se upinje da sabotira sreću, u čemu čudesno uspeva.
  26. Posle neke neprospavane noći, prolaznici liče na automate. Ne izgleda da iko od njih diše niti da hoda. Čini se da svako od njih mrda pomoću opruga: ničeg spontanog; mehanički osmesi, gestikulacije sablasti. Pošto si i sam sablast, otkud bi među drugima video živa bića?
  27. Biti jalov – sa toliko osećaja! Večita poezija bez reči.
  28. Čisti, bezrazložni zamor, zamor koji opstaje kao poklon ili kao bič: kroz njega opet uspostavljam svoje ja, mogućnost da sebi kažem “ja”. Čim on iščezne, ostajem još samo beživotni predmet.
  29. Sve što je još živo u folkloru, potiče iz predhrišćanskih vremena. – Isti je slučaj i sa svim onim što je uopšte živo u svakome od nas.
  30. Onaj ko se boji da će ispasti smešan, nikad neće ići daleko ni u dobru ni u zlu, ostaće po strani od svojih nadarenosti, pa čak i ako bi imao duha, ostao bi i dalje veran mediokritetstvu.
  31. “Usred vaših najintenzivnijih aktivnosti, zaustavite se za trenutak da “osmotrite” svoj duh” – ova preporuka svakako nije upućena onima koji “osmatraju” svoj duh i danju i noću i koji zbog toga ni za tren nisu obustavili svoje aktivnosti, iz prostog razlogašto ni jednu nisu ni razvili.
  32. Bili vernici ili ne bili, traje samo ono što je pojmljeno u samoći, licem u lice sa Bogom.
  33. Strast za muzikom već je sama po sebi jedna vrsta priznanja. U tom smislu mnogo bolje poznajemo nekog neznanca koji joj se odao, nego nekog ko je na nju neosetljiv, a pored koga smo svakog dana.
  34. Nema ni reči o meditaciji bez sklonosti ka ponavljanju.
  35. Dok god se čovek teglio za Boga, napredovao je polagano, tako polagano da to nije ni primećivao. Otkad više ne živi ni u čijoj senci, on je pohitao i zbog toga zažalio, te bi dao ne znam šta kad bi opet mogao da pronađe drevni ritam.
  36. Rodivši se, izgubili smo tačno onoliko koliko ćemo izgubiti i kad umremo. Sve.
  37. Prezasićenost – tek što izustih ovu reč, više ne znam povodom čega to beše, toliko je primenljiva na sve ono pggo osećam i mislim, na sve što volim i mrzim, pa i na samu prezasićenost.
  38. Ja nisam nikoga ubio, ali sam uradio nešto još bolje: ubio sam mogućnost, i potpuno kao i Magbet, imam još samo potrebu da se molim, ali za razliku od njega, ne mogu da izgovorim amin.

Emil Sioran

 

Prevod: Milovan Šuput