Fenomeni

Sve što postoji govori protiv čistote [Tema: Hamvaš]

U Atini, kao što se priča, gde god bi se pojavio stranac, svojim otmenim, elegantnim i spokojnim vladanjem, tihim i skromnim govorom, ukusnim i suzdržanim odevanjem izazivao bi divljenje.

Gospodine, pitali su ga, ko ti je bio učitelj? Gde si naučio sve to prevashodstvo? Zasluga ne pripada meni, odgovarao je stranac. Dugo sam živeo u bedi i među nitkovima, gde sam uglavnom po ceo dan slušao kako psuju i bestidno proklinju haramije i mučke ubice, džeparoši i drumski razbojnici, sve ljudi koji su živeli u kalu i koji su bili pokvareni da je za mene bilo nemoguće da ne činim i govorim suprotno od onoga što su oni činili i govorili.

Danas iz svetskih ratova i koncentracionih logora nisu izašli sveci. Po svemu sudeći to je ono što najdublje obeležava sredinu dvadesetog veka.

Svako moje pregnuće ka svetlosti izaziva suprotstavljanje. Da li su moguća ovakva razdoblja kada kolektivnu atmosferu ispunjavaju takve sile koje svakoga i potpuno lišavaju uzvišenih mogućnosti ispunjenih istinom i lepim životom? Sve što postoji govori protiv čistote. A za one koji su izašli iz ovih ratova i logora u masi je najteža patnja, patnja samoga života, jer život nije rezultat, uspeh, ostvarenje, uživanje, nego nerazjašnjiva čistota samosvojne svetlosti koja je iznad svakog smisla, koja u beskrajnosti i beskrajno samu sebe želi. Ali oni moraju da je ukaljaju. Drugačije ne mogu da je podnesu. Ali to se mora poreći. U savremenom i civilizacijskom razvoju nastao je nov stepenik, već se smatra da je dominantan nitkovluk koji je uzavreo u ovoj besramnoj gladi za životom. U ovom trenutku nema nikoga ko se bar na jednom jedinom bitnom mestu ne bi priključio onima koji ne sapliću čoveka u pokušaju da živi svojim pravim životom. Doslednost kolektivne pomame sateraće nazad svakoga ko želi da istupi, poput stranca iz Atine, iz rulje nikogovića.

Istina čovekovog života, međutim, ne rešava se na ovoj razini. Pravi čovekov dom i njegovo istinsko biće nalaze se u svetu i u dobu izvan pada i ukaljanosti. Razdoblje može mnogo toga da iskvari u čoveku, ali je veći greh onoga koji to dopušta i na taj način postaje saučesnik u grehu kaljanja sakralnog života. Greh počinjen protiv sebe samog jeste ako se i za trenutak dvoumimo u svetinju života i ako smo uvereni da naše istinsko biće razara neka nepoznata sila. Zabranjeno je skrivati se od saznanja da ja sve mogu da prodam, ali sebe samog ne. Ako se neko ipak sakrije i za ukaljanost okrivljuje drugoga, skrio je nešto što ne dopušta da se takne, čak opravdava to i objašnjava, kao da je ono što spasava, i čemu nema spasa, tajni smisao njegovog života. Hajdeger kaže da je istina prosvetljenje skrivanja. U razdoblju laži bivstva to je aktuelna formulacija. Laž će tek onda nestati ako čovek sebe samog oslobodi od prinude skrivanja, i ako bude umeo da pogleda u oči spostvenu savest.

Ne znam zašto su Jovan Krstitelj, Tereza, Avgustin, Lojola ostali tamni na krajnjoj tački? Plašili su se za svoj život od jedne vlasti, čiju su demonsku suštinu bili prozreli, ali su joj se zbog slabosti ipak priklonili? Samo niko da ne kaže da su se priklonili zbog prinude! Šta je prinuda? Da se treba odreći? Sve se rešava time da li ću ostati veran istini svog bivstva, ili ću popustiti silama prilagođavanja; izbegavam veličanstveni pad pobednika u istini kako bih ostao malen u sramu kompromisa, ali ću preživeti. Učitelj nas tome nije učio. Preživeti! Po bilo koju cenu, ali preživeti!

Živeti? Kao da se to još može životom zvati! Velika je laž svetaca. Da bi spasili sebe, poriču ono što je u njima najbolje. Slične stvari kod drugih ne dolazi u obzir. Protiv sopstvenog života počinili su izdaju kojoj su dali tako lepo ime, žrtva. Spašavam nešto što više život nije, već samo njegov biološki automatizam. Nisu verovali samima sebi da istinu na ovoj krajnjoj tački može izreći samo čovek, da prestaju ideja, služba, pokornost, zajednica, poslušnost, i da moraju da prestanu zbog održavanja života. Jedino je to ono što je potrebno.

Celokupna sudbina može postati prepreka da čovek samog sebe dosegne u svetlosti; celokupnost izgrađena s beskrajnom upornošću i pohlepom, s obazrivošću, s brižnošću i tvrdoglavošću izgrađena biografija, ciljevi, ishodište, obrasci i uspomene, užasna priprema za veličinu, to je ono što treba napustiti. To je ono po čemu treba uvideti da ništa ne obećava, i da je moguće da to zaista i nije ništa drugo do slom, krah i razdrobljenost i rasturenost u nepostojanju. Slepo i gluvo melje onu sudbinu s kojom nema nikakve veze, samo mu je ona ostala na vratu prilikom rođenja, ali je sebe zalepio uz nju i nije u stanju da je napusti. Maleni o tome ništa ne znaju. Raduju se što postoji nešto što im diktira i ne moraju ničim da razbijaju glavu.

Kako treba upropastiti život? Tako što čovek hoće da učestvuje u odigravanju svog životopisa, i ne može da postane slobodan i živ, jer mora da produkuje – mora da ima častoljublje i da se istakne i da se umeša u stvari. Život treba upropastiti tako što se sudbina zadrži za sebe, i u njoj se konačno udavi. Sufi, zen, joga, hasidizam kažu da su ideja, rad, rezultat, stvaranje negativni, i život se može upropastiti ako čovek izvan bivstva zaboravi da napusti i jednu jedinu semenku slačice.

Bela Hamvaš