Knjiga
eseja Na ivici – objavljena davne 1987 – bila je prva knjiga “Gradca”
u ediciji Lađa, da bi sada, posle trideset i jedne godine, bila
stota u ediciji Alef, što mi čini veliku (a rekao bih nezasluženu)
čast.
Mnogo
se štošta u tom dugom međuvremenu dogodilo i promenilo,
“prolaženje obličja ovog sveta” ubrzalo se neuporedivo
dramatičnije nego što sam – dok sam nadahnut spisima Fjodorova,
Berđajeva, Genona, Špenglera, Kastorijadisa i Viriloa pisao ove
eseje – mogao i sanjati. Nisam se od tada pomerio sa te ivice, sa
granice shvaćene u njenom metafizičkom značenju – nije to ni bilo
moguće – samo sam ivicu iz spoljašnjeg sveta, iz koga sam u ono
vreme (u nemogućnosti da iskočim iz sopstvene kože) hteo bar
pisanim putem da iskočim ili da iz sveta išetam hodajući po vodi –
samo sam, kažem, ivicu premestio (lil je, pre, ona premestila mene)
– unutra, cinik bi rekao: na mesto zločina sa koga sam svojevremno
pobegao, da bih mu se na kraju vratio…
Kratka teorija hodanja po vodi
A u četvrtu stražu noći otide k njima Isus idući po moru.
I vidjevši ga učenici po moru gdje ide, poplašiše se govoreći: to je utvara. A Isus odmah reče im: ne bojte se; ja sam, ne plašite se. A Petar odgovarajući reče: Gospode! ako si ti, reci mi da dođem k tebi po vodi. A on reče: hodi! I izašavši iz lađe Petar iđaše po vodi da dođe k Isusu. No videći vjetar veliki, uplaši se, i počevši se topiti, povika govoreći: Gospode, pomagaj! I odmah Isus pruživši mu ruku uhvati Petra i reče mu: malovjerni! Zašto si posumnjao.
(Mt. 14,25-31)
Predmet našeg istraživanja je hodanje po vodi. Hodanje po vodi je u biti jednostavan čin; ono je nemoguće samo utoliko što ja, dakle onaj koji treba da hoda, nisam jednostavan. Moguće i nemoguće – to su kategorije razuma, ne stvarnosti. Mom naumu da hodam po vodi ne protive se ni fizika ni metafizika već (prvenstveno) moral, politika, tehnologija i kultura. Mi ne možemo da hodamo po vodi ne zato što smo preteški nego zato što smo pali. Površina vode ne može da zadrži pad; nad vodom lebdi samo dub. (I Mj. 1-2). Razumske analogije sa prirodom, sa rekama koje nikada ne teku uzvodno i kamenom koji bačen uvis uvek pada na zemlju, nisu funkcionalne: prirodni zakoni se odnose na prirodu. Ali čovek je delom natprirodno (i neprirodno) biće; sama ideja hodanja po vodi svedoči da u meni postoji volja da nadiđem ograničenja nužnosti prirodnog (tela) i da tako nadiđem i smrt. Jer smrt nije ništa spolja dolazeće; ona nam je imanentna telom. Kao što reka teče nizvodno i kao što kamen pada na zemlju, tako i telo nosi u sebi nesavladivu težnju materije da tone, da propada u prvobitni haos kroz raspadanje oblika koji joj je nametnut. Ali materija bez obličja nije ništa (me on). „Ako je telo smrt” – piše Jovan Lestvičnik – „tad onaj koji ga pobedi svakako više ne umire.” No, pobediti telo ne znači uništiti ga, umrtviti, nego ga potčiniti volji. Uprkos svemu, ako zakoračim na površinu nekog jezera s namerom da pešice pređem na drugu stranu, počeću da tonem iz istog razloga zbog koga je tonuo sv. Petar: zbog sumnje. Potom ću postupiti onako kako logika nalaže: počeću da plivam. Plivanje je veština, nešto tehnološko, a cilj tehnologije je zatvaranje čoveka u granice nužnog i prirodnog. No, tehnologija je zasnovana na logici, ali čovek nije, bar ne po svojoj iskonskoj prirodi; hteti biti logičan znači pretvoriti se u mašinu i to je summa istorije i tehnologije: „Ličnost se”, piše A. Petrović u spisu Šta je tehnologija, „sasvim rastvara u imanenciju – do kraja se reflektuje u oblik i postaje potpuno svedena na istoriju. Na taj način ličnost postoji samo kao privid, kao ovaj ili onaj oblik, istorijski cilj ili svrha. Konačno, zadobivši sebe, kretanje nalazi svoj kraj jer je sav svoj transcendenti oblik reflektovalo, istrošilo do privida. I ono što je prividno (refleksija, odnosno istorija) postaje stvarno, a ono što jedino postoji (ličnost) postaje tek puko priviđenje. To je ogledalo: stvaralačka volja se zamenjuje idolom konačnosti: tehnologijom,” Tako se nemogućnost hodanja po vodi ne pokazuje kao pomanjkanje mogućnosti, već kao nedostatak stvarnosti, odnosno inflacija3 privida, „Ličnost je rastvorena u imanentnom”; telo je progutalo volju i, znajući da tone, proglašava hodanje po vodi besmislicom.
2. Plivajući, ja se istina održavam na vodi ali se ne spasavam jer ostajem unutar granica, unutar privida i podražavanja. Spasenje je na drugoj obali jezera i do njega moram pešice. Mogu preplivati jezero, ali time ne dobijam ništa: plivanje je prekid u kontinuitetu volje, prilagođavanje toku nužnosti, puzanje po horizontali. Svako takvo kretanje završava kao smrt, pošto je to kretanje unutar granica; smrt i nije ništa drugo nego granica jednog pojedinačnog kretanja. Kada se kretanje iscrpi, kada dopre do svoje granice – preostaje samo oblik u kome se ono događalo – leš. Raspadanje leša pokazuje trošnost privida, oblika. U svetu istorije i tehnologije, plivajući ostajem prividno čovek – oblik je tu – ali u svetlosti metafizike ja se preobražavam u amfibiju, u najobičniju žabu. Put između dve obale nije put od tačke A do tačke B na horizontali, već put od tačke A ka beskonačnom. Hodanje je stvar moje volje, plivanje, pak, moje nužde. Ka beskonačnom se ne može voljom kroz nužnost, nego samo iz nužnosti kroz volju. Te dve stvari se često zamenjuju. Mojoj odluci da pešice pređem na drugu stranu suprotstavljaju se dve stvari: sumnja u sebe, tim veća što je veća vera u politiku, kulturu, tehnologiju, etc; i 2° prirodni zakoni nametnuti – treba naglasiti – ne prirodom nego tehnologijom.
3. Na prvi pogled, politika ne izgleda nikakva prepreka činu hodanja po vodi. Ali politika je prefinjena veština prilagođavanja, nastojanje da se nikada ništa ne dogodi. Svaki istinski događaj znači kraj politike i početak rasula. U svetu, a svet je politika, ne događa se zapravo ništa: stvari se samo ponavljaju. Homo politicus nema nikakvog interesa u beskonačnom; naprotiv, beskonačnost ga, kao mogućnost, ispunjava užasom jer je ona negacija njegovog sveta. Istina, nijedan zakon na Zemlji ne zabranjuje izričito da neko hoda po vodi, no politika raspolaže suptilnim načinima da se tako nešto predupredi. O tome šta se događa kad neko hoda po vodi imamo svedočanstvo u Jovanovom jevanđelju: „I ovo rekavši zovnu iza glasa: Lazare! Iziđi napolje. I iziđe mrtvac obavit platnom po rukama i po nogama, i lice njegovo ubrusom povezano. Isus mu reče: razdriješite ga i pustite nek ide. Onda mnogi od Judejaca koji bijahu došli k Mariji i vidješe šta učini Isus vjerovaše ga. A neki od njih otidoše k farisejima i kazaše im šta učini Isus. Onda glavari sveštenički i fariseji sazvaše skupštinu, i govorahu: šta ćemo činiti, svi će ga vjerovati pa će doći Rimljani i uzeti nam narod i zemlju. A jedan od njih, po imenu Kajafa, koji one godine bješe poglavar sveštenički, reče im: vi ne znate ništa; i ne mislite da je nama bolje da jedan čovjek umre za narod, nego li da sav narod propadne. A ovo on ne reče sam od sebe, nego budući poglavar sveštenički one godine, proreče im da Isusu valja umrijeti za narod.” ( Jn. 11, 43-51).
Kajafa i ostali sveštenici, bez sumnje behu kulturni ljudi svog vremena. Nijednom kulturnom čoveku ni u snu neće pasti na pamet da hoda po vodi. To stoga što je kultura, u svom najširem značenju, tehnologija ponašanja, nekakvo prilagođavanje, nešto spoljašnje. U posebnim situacijama, kada slabašne brane kulture popuste, čovek (pa i čovečanstvo) pokazuju svoje surovo lice. No, svaki iskorak iz tehnoloških granica ponašanja kvalifikuje se kao ludilo; ozbiljno braneći mogućnost hodanja po vodi u svakom kulturnom društvu bio bih proglašen za ludaka. Ipak, činjenica da sam pisac daje mi izvesnu slobodu da govorim o tome – pisci su danas oni ventili koji su ranije bile dvorske budale – ali me ta odredba istovremeno sprečava da istinski zakoračim na vodu: podela uloga je konačna i neopoziva. Pišući protiv tehnologije, ja ostajem tehnolog zato što pišem, a ne hodam. Hodanje po vodi – koje treba pre svega shvatiti kao alegoriju – jeste težnja da se iskorači iz institucije sveta u svet sam; iz primraka čulnog, prividnog, stihijskog, u ono što Hegel naziva „duhovni dan slobode”, isihasti „viđenje neizrecive sile Božije”, budisti – „dharmakaya”. Svet istorije nam se tako otkrio kao institucija sveta, kao oblik iz koga je kretanje iščilelo i vratilo se pokretaču, ostavljajući tehnološku kopiju. Iz istorije je, dakle, moguće izaći samo pešačeći po vodi, jer je to jedini neistorijski čin; svi ostali putevi su zatvoreni. To je put spasenja. Ali, da paradoks bude veći, nije istorija ta koje se treba spasavati, već sopstveno JA. Ego je pretežak teret za hodanje po vodi, ego je taj koji podmuklo šapuće: „To nije moguće”; on je taj koji sumnja, koji se plaši jer, u oba slučaja: i ako pređem i ako se udavim, to znači njegov kraj. Ličnost, ono što me nagoni da pređem, već se nalazi na drugoj obali jer se nalazi svugde. Tako je i Petra u jednom momentu prevario Ego i on je počeo da tone. Ali Ego nije ličnost; on je ličnosti nametnut i priviđa da je ličnost, da se ličnost sadrži u njemu, što je istovetno onoj Jungovoj paraboli o ribi koja priviđa da sadrži more. Sve dok slušam glas koji me odvraća od toga da zakoračim na vodu, nisam ličnost nego tehnolog. Tuga što iza sebe ostavljam bilo koju stvar ili biće dokazuje da sam tehnolog: tehnolozi postoje samo u odnosu na drugo i na druge. Ukoliko postoji vezanost neću uspeti da pređem; suptilne veze sa ovim ili onim, čisto metafizičke, za onoga ko zakoračuje na vodu imaju težinu okova koji vuku na dno. To stoga što je hodanje po vodi metafizički, ne fizički čin. Potom se javlja i avetinjski moral tehnologa: „Koliko je moralno, veli, okrenuti leđa svemu i svima, tražiti samo spasenje za sebe; nije li to najviši stepen egoizma?” „Ne”, reći će ličnost, „zamisli fatamorganu jednog grada i pretpostavi da njegovi stanovnici (koji su i sami fatamorgana) imaju svest. Grad čija slika lebdi u vazduhu nalazi se hiljadama kilometara daleko, no ljudi u gradu-fatamorgani ne znaju da su aveti: za njih je grad stvaran, oni drugu stvarnost ne poznaju i ’život’ teče svojim tokovima. Pojava nekog stvarnog čoveka u takvom gradu, njegova sposobnost da prolazi kroz zidove, da čini ’čuda’, kakvu bi reakciju izazvala? Moguća su dva odgovora: nekolicina bi poverovala u svaku njegovu reč, posumnjala u izvesnost grada i samih sebe i nastojala da se prene iz iluzije i potraži svoje pravo ja i svoj pravi grad. Za ostale, za veliku većinu, onaj pravi čovek bio bi avet ili opsenar.”
Cilj, dakle, da bi bio postignut, mora biti jedan. Mnoštvo ciljeva unosi pometnju. Isto tako, onaj koji cilja mora biti jedan da bi pogodio cilj. U svetu tehnologije niko nije jedan; uvek je tu najmanje dvoje u jednom, uvek je tu i za i protiv, moguće i nemoguće, dobro i zlo. Rascep je uvek prisutan. Moja ličnost je i spolja i iznutra razbijena na mnoštvo. Tu je ključ problema: po vodi može hodati samo ličnost, pripadajuća samo sebi, odnoseća samo na sebe. Samo za ličnost ne važe nikakvi zakoni, pa ni prirodni, jer je ličnost ta koja primrak prirodnog sveta prepoznaje kao priviđeni sveta duha; koja prelazi granice nužnosti da bi se spojila sama sa sobom.
4. Čovek je pozvan u svet i stavljen pred izbor: da bude ličnost ili tehnolog; tertium non datur. Šta će biti – tehnolog ili ličnost – pitanje je slobode njegovog opredeljenja. Oboje imaju isto: razum, volju, osećanja; oboje teže istom, ali je razlika ipak beskonačna. Ličnost gospodari voljom, tehnologom gospodari volja; prvome je razum sluga, drugi je sluga razuma. Hodati po vodi – pred tom idejom tehnolog će poslušati glas razuma koji kaže: „To nije moguće; ljudsko telo je teže od vode i sledstveno tome – tone.” S druge strane, ličnost će, suočena sa takvom idejom upotrebiti razum da bi iznalazila mogućnosti ostvarenja takvog poduhvata koji transcenduje sam razum. Tu se jasno vidi razlika: tehnolog iznalazi nemogućnosti, ličnost traga za mogućim. Volja tehnologa strepi pred granicama, volja ličnosti nasrće na sve granice, na sve što se isprečilo njenom stremljenju ka beskonačnom. Volja ličnosti je sama sebi objekat: ako hoće da hoda po vodi to nije stoga što je hodanje po vodi zvanično nemoguće, pa bi da se potvrdi, nego zato što je to granica koju želi da pređe. Tehnologa, pak, volja pretvara u svoj objekat. Svrha ličnosti je ona sama cilj tehnologa samo on, slično, ali beskonačno različito. Java ličnosti je gospodarenje nad samim sobom, san tehnologa – gospodarenje nad drugima. U svetu u kome je tehnološki san postao košmarna java, java ličnosti je predstavljena kao puka sanjarija. Utvara, povikaše učenici videći Isusa kako hoda po moru. Vrlo poučno! Na trenutak i Dvanaestorica behu prevarena aberacijama krivih ogledala jednog sveta koji i Bogočoveka vidi kao avet.
5. No, svako gospodarenje povlači sobom i robovanje: odnos gospodar-rob, njegova bit, jeste obostrana zavisnost, nedoraslost, nesloboda, a polovi (rob-gospodar) samo su dijalektički polovi istog. Tehnolog je uvek rob bez obzira da li je na vrhu ili dnu hijerarhije kao što su „(…) ludaci u ludnicama isto toliko ludi koliko je to i svaki lekar u tim istim ludnicama. Reč je samo o institucionalnom događanju koje se odvija duž institucionalne vertikale: dole su bolesnici, a na vrhu su lekari, a između je ono što posreduje”. (A. Petrović.) I to je potpuno tačno: u svetu tehnologije svako robuje svakome i svačemu. Tehnolog je čovek koji „proizvodi” veštačkog sebe, avetinjsku ličnost prilagođenu, s jedne strane potrebama trenutka, vremena, institucije, a s druge strane sačinjenu od samoobmana, obmana, predrasuda i strasti. Takva „ličnost”, budući avet, nema snage da volju potčini sebi. Tek nakon toga, već pomračenog uma, tehnolog proizvodi drugo tehnologije, ogledalo u kome će ugledati samog sebe; poseže za onim što jeste, što je ravno sebi, nasilno ga preoblikuje, od onoga što jeste „stvara” ono što nije da bi on (koji nije on sam) mogao da zadovolji neutoljivu požudu prvog tehnološkog, onog Frankenštajna koga je načinio od samog sebe i poistovetio se sa njim. Stoga ne mogu preko vode sve dok sam pisac jer sam tehnolog, jer sam predrugojačen. U korenu svakog pada je tehnologija, neko podražavanje, predrugojačenje koje od postojećeg stvara privid postojećeg. To što sam i pisac cepa me na dvoje: na moju ličnost i „ličnost” pisca. Više ne postoji nijedna prilika u kojoj čovek može biti ličnost, sin čovečiji. Ma šta radio, ma gde se nalazio, uvek sam određen prema drugima; umesto mene uvek stoji neko ime koje posreduje: ako putujem – putnik sam, ako mi nije dobro – bolesnik sam… zatvorenik, usamljenik, stradalnik, sasvim svejedno. Od takvih odredbi hvata vrtoglavica i kako u kući iskrivljenih ogledala odrediti pravu ličnost. Prava, istinu govoreći, nije nijedna: sve one postoje u odnosu jedne sa drugima. Ličnost se odnosi prema sebi samoj. Stoga je u svetu tehnologije govor o hodanju po vodi ravan huli na Boga u svetu teologije.
6. U trenutku kada je teologija u Izrailju postala institucija, nešto bezlično, kada je spala na nivo društvene obaveze i pravila lepog ponašanja – postala je teologiji nešto najsuprotnije: tehnologija obavljanja obreda i pridržavanja zakona. Vavilonski tehnolozi su od takve maskirane tehnologije napravili maskiranu teologiju; teologija je potajni san svakog tehnologa. Želju za redom, za harmonijom, nije moguće potisnuti, ali tu težnju tehnolozi projektuju u svet u kome su harmonija i red nemogući – u svet istorije koja je vaseljenski nered – i prilježu na izgradnju mistične institucije – Vavilonske kule. U samu suštinu tog poduhvata, koji još traje, upečatljivije od tomova učenih raspri, proniče Kafkina imaginacija u priči Gradski grb:
„Pri građenju Vavilonske kule isprva je sve bilo u kakvom takvom redu; štaviše, reda je možda i odviše bilo: preterano su mislili na putokaze, tumače, radničke stanove i povezne puteve, kao da pred sobom imaju vekove tokom kojih mogu neometano graditi. Čak je u to vreme vladajuće mišljenje bilo da se uopšte ne može graditi dovoljno sporo; trebalo je tek malčice preterati sa ovim mišljenjem pa bi se moralo odustati i od polaganja temelja. To su, naime, ovako obrazlagali: suština celog poduhvata jeste misao da se izgradi kula koja će dopirati do neba. Pored ove misli, sve drugo je sporedno. Ta misao, kad se jednom pojmi u svojoj veličini, više ne može nestati; dokle god bude ljudi, postojaće i snažna želja da se kula izgradi do kraja. Što se toga tiče, međutim, ne treba se brinuti za budućnost, naprotiv: znanje čovečanstva se povećava, građevinarstvo je napredovalo i još će napredovati, rad za koji je nama potrebna godina dana možda će kroz sto godina biti obavljen za šest meseci, a uz to će biti bolji, trajniji. Pa zašto, dakle, već danas trošiti snage do krajnjih granica? To bi imalo smisla samo kad bismo se mogli nadati da ćemo izgraditi kulu za života jedne generacije. Ali to se nikako ne može očekivati. Pre se može zamisliti da će sledeća generacija sa svojim usavršenim znanjem, naći da je rad prethodne bio loš i da će srušiti ono što je sagrađeno, kako bi iznova počela. Takve misli su sputavale snagu, pa su više nego o izgradnji kule brinuli o izgradnji radničkog naselja. Radnici iz svake pokrajine hteli su da imaju najlepše stanove, i otuda su proisticale rasprave, koje su rasle do krvavih bitaka. Te bitke više nisu prestajale; vođama su one bile nov argument da kulu, već i zato što nije bilo neophodnog usredsređenja, treba graditi vrlo sporo ili, još bolje, tek pošto se zaključi opšti mir. Ali vreme nisu provodili samo u bitkama nego su za vreme prekida ulepšali grad, čime su, istina, izazivali novu zavist i nove bitke. Tako je proteklo vreme prve generacije, ali nijedna potonja nije bila drugačija, samo što je spretnost neprestano rasla, a s njom i ratobornost. Tome se pridružila činjenica da je već druga ili treća generacija uvidela besmislenost izgradnje kule koja bi dopirala do neba, ali već su bili i odviše uzajamno povezani da bi napustili grad. Sve priče i pesme koje su nastale u tom gradu ispunjene su čežnjom za prorečenim danom u koji će džinovska pesnica sa pet uzastopnih udaraca, zdrobiti grad. Otuda grad ima i pesnicu u grbu.”
Kafka prozire istoriju kao tehnologiju, kao destrukciju stvarnosti čije krhotine služe kao građevinski materijal da bi nesmetano tekla gradnja veličanstvene građevine koja ne postoji. Vreme je razbijeno na prošlost, sadašnjost i budućnost; na prošlost u kojoj je kula započeta na budućnost u kojoj neće biti završena. I zato je tehnolog uvek ili u prošlosti ili u budućnosti; i zato je hemera kriseos onaj užas koga tehnolog proglašava fantazmom da bi se sakrio u fantazmu vremenske beskonačnosti. Jer na taj dan, u čas kada vreme bude iscrpeno, on neće biti tu, ovde, i sada, već u propasti svega naspramnog, udaljenog od toka vaseljenske hijerarhije. Stoga tehnološki um obožava kumire, oblike, dela načinjena ljudskom rukom, jer on u prirodnim oblicima ne vidi više ništa, ili samo ništa.
Tehnologija je uvek i samo idolatrija; to što je na mesto Vala stavljen auto ili kolor TV, ne menja ništa: iza avetinjskih oblika deluju iste sile tame. Bog se, veli Solomon, krije u tami (II Dn, 6,1). Šta se onda skriva u sjaju? Ako je nepostala svetlost sakrivena mrakom, nije li grobna tama prekrivena veštastvenim bleskom? Tek danas, iz perspektive totalne onaspramljenosti, polako se otkriva zavera vavilonskih arhitekata: svrgnuti Boga i na njegovo mesto postaviti čoveka-tehnologa, što je satanski ideal. Uostalom, nije li satana prvi tehnolog; nije li on samog sebe načinio bogom? Dve hiljade petsto godina razvoja tehnologije i nauke nije utrošeno radi ljudskog blagostanja – gde je ono? – nego zato da bi i najbeznačajnije biće moglo reći: „Boga nema, ja sam sebi Bog”. Kada je već sve preokrenuto i postalo neprirodno, sve je proglašeno prirodnim, a ličnost razbijena na onoliko metafizičkih krhotina koliko je objekata požude i samovolje proizvela istorija i tehnologija. I zato više niko nije u stanju da hoda po vodi, koja je prirodna, zato što više niko nije prirodan.
Svetislav Basara
