Legendarni Beli album Beatlesa, jedna od presudnih ploča rock and rolla, benda sa kojim je sve počelo, odrastalo i sazrevalo, pretvorivši se krajem šezdesetih u kreativni vrhunac i raspršenu iluziju generacije koja nije dosanjala vlastite snove o miru, ljubavi i slobodi, jedna je od onih stvari u životu koje nikako nisu na prodaju – koje vas definitivno vežu na neki svoj neuhvatljivi način i čine onakvima kakvim možda niste ni sanjali da ćete biti. Snaga harizme četvorice momaka iz Liverpula, heroja radničke klase i buntovnika bez razloga, stvorena neobičnim duhom, šarmom, neiscrpnom inspiracijom, kreativnošću i verom u sebe, pretočena je, kao nikad pre ni posle toga, u duh jedne generacije i originalan muzički izraz, kolekciju od 30 nezaboravnih numera i reviju stilova koji su obeležili zlatnu dekadu rock and roll muzike, dekadu šezdesetih.
Autorski tandem Lennon-McCartney, stvaralačko jezgro benda, obeležio je svojim radom čitavu jednu epohu, ostavljajući pečat u vremenu kao putokaz za sve one zaljubljenike u rock and roll u potrazi za kreacijom, novih horizontima i vlastitim identitetom u moru komercijale. Beli album bio je jedan od vrhunaca neprevaziđenog kreativnog tandema – uz malu pomoć prijatelja George Harrisona i Ringo Starra, ploča za sva vremena i počasno mesto na policama svakog ljubitelja rock and roll magije liverpulske četvorke.
Nakon enormnog uspeha albuma Sgt. Pepper’s lonely hearts club band i euforije koju je pratilo njegovo pojavljivanje, potom šoka nakon iznenadne smrti njihovog slavnog menadžera Briana Epsteina (koji ih je kako-tako držao na okupu, u normali i uticao na to da se što manje bave uzavrelom političkom situacijom i komentarima, dajući akcenat njihovoj kreativnosti i pionirskoj ulozi u svetu rokenrol stvaralaštva) i uzdrmanog duha zajedništva koji ih je činio najpopularniim bendom u istoriji rokenrola, a napokon i gorko-otrežnjavajućeg iskustva sa prvim pravim neuspehom – albumom Magical mistery tour (kao i istoimenim TV filmom), Beatlesi se na neko vreme povlače iz javnosti u mir i utočište koje im je donela Indija, tačnije Rišikeš, mesto gde su se posvetili transcendentalnoj meditaciji i istočnjačkom duhovnom promišljanju kod svog novog gurua – Mahariši Maheš Jogija.
Boravak u miru Rišikeša, daleko od Britanije i očiju javnosti (kao i starih navika – konzumiranja marihuane i LSD-a kao neophodnih relaksirajućih i kreativnih energenata) značajno je obnovio njihovu kreativnu energiju početko 1968. godine i očistio umove od psihodeličnih eksperimenata za nešto što će se vremenom pokazati kao njihov najkreativniji domet i vrhunac benda koji je obeležio jednu epohu i duh jednog jedinstvenog vremena – deceniju šezdesetih. Ideje za White album prosto su navirale u miru i dokolici, daleko od sveta koji su sami stvorili svojom jedinstvenom kreativnošću, duhom i energijom. Duh jedinstva na žalost je lagano nestajao, ali, što se kreativnosti i ideja tiče Beatlesi su se bližili svom najblistavijem periodu koji ironično kulminira njihovim poslednjim albumom – pločom Abbey road (ne računajući naredne dve godine njihovih ništa manje bitnih i plodonosnih solo karijera i posebno početnih projekata tipa – John Lennon/ Plastic Ono band, All things must pass, Band on the run, Imagine).
Prazne, bele korice albuma simbolizovale su na neki način stanje benda pred skorašnji raspad, grupu sjajnih, kreativnih umetnika na zajedničkom projektu. Bilo je to burno vreme nemira i stalnih previranja, simbolično ovekovečeno kroz stvaralaštvo The Beatlesa. Trideset pesama, životnih priča okupljenih na jednom albumu, slika su buntovne 1968.-e godine, unutrašnjih i spoljašnjih promena pojedinca i društva, večne čovekove dileme kojim putem krenuti.
Dear Prudence, won’t you come out to play?
Dear Prudence, greet the brand new day
The sun is up, the sky is blue
It’s beautiful and so are you
Dear Prudence, won’t you come out to play?
Dear Prudence, open up your eyes
Dear Prudence, see the sunny skies
The wind is low, the birds will sing
That you are part of everything
Dear Prudence, won’t you open up your eyes?
Look around round
Look around round round
Look around
Dear Prudence, let me see you smile
Dear Prudence, like a little child
The clouds will be a daisy chain
So let me see you smile again
Dear Prudence, won’t you let me see you smile?
Dear Prudence, won’t you come out to play?
Dear Prudence, greet the brand new day
The sun is up, the sky is blue
It’s beautiful and so are you
Dear Prudence, won’t you come out to play?
McCartneyjevski strasno otpevana, rock and rollerski kotrljajuća i pop oblandom uvijena Back in the USSR otvara ovaj nestvarni, dupli album i uvodi slušaoca u magični svet Beatlesa, uvek tako jednostavan, svež, pun mašte, divne lirike, sekvenci neodoljivog ludila, šarma, kreativnosti i harmonija koje nikoga ne ostavljaju ravnodušnim. Bila je to mekartnijevsko-rokenrolerska parodija na čuvene rok klasike – Chuck Berryjev Back in the U.S.A. i pesmu Beach Boysa California girls, napisana za vreme boravka u Indji. Pesma je izazvala konzervativnu reakciju protiv Beatlesa u Americi, koju je predvodio John Birch Society koji je optužilo grupu za poticanje komunizma. Back In The USSR postala je omiljena pesma ruskih obožavaoca The Beatlesa, koji su je čuli preko kaseta prokrijumčarenih u zemlju.
Sedio sam za stolom za doručak i McCartney je sišao sa svojom akustičnom gitarom i svirao je Back In The USSR, a ja sam mu rekao da ono što trebaš učiniti je pričati o devojkama diljem Rusije, Ukrajine i Gruzije, priseća se Mike Love, pevač, tekstopisac i jedan od osnivača kultnog američkog benda Beach boys. Bio je dosta kreativan da mu nije trebala nikakva lirska pomoć od mene, ali ja sam mu dao ideju za taj mali deo. Mislim da je bilo lako i duhovito od njih da snime Beach Boyse.
Zanimljiva je zloslutna činjenica koja se odvijala u pozadini snimanja ove čistokrvno rokenrolerske, nadahnute i poletne pesme – naime, zbog sve većih ličnih i umetničkih (pre)tenzija između članova benda, načina viđenja rada, odabira pesama i iznalaženja novih načina izražavanja svakog od člana liverpulske četvorke čiji se duh zajedništva i spontanosti lagano topio i nestajao pred naletima ego tripova, pre svega glavnog tvoračkog tandema Lennon-McCartney, u jednom momentu nepremostivih nesuglasica tokom snimanja Ringo Starr odlučuje da napusti bend (varljivog leta 1968. godine, meseca avgusta, da bi se nešto kasnije vratio na nagovor nekadašnjih prijatelja), tako da je gromoglasni zvučni rokenrolerski zid zvani Back in The USSR nastao sa McCartneyjem na bubnjevima, Harrisonom na gitari i Lennonom na basu. Mit je počeo lagano da se kruni i u narednih godinu-dve i formalno je nestao. Beli album, svojom dvoznačnom magijom je obeležio vrhunac i početak kraja jedne legende.
Draga Prudence napisao sam ja. Napisana je u Indiji. Pesma o sestri Mie Farrow, koja je izgledala kao da je pomalo klonula, predugo meditirala i nije mogla izaći iz male kolibe u kojoj smo živeli. Odabrali su mene i Georgea da je pokušamo izvući jer nam je verovala. Izvukli smo je iz kuće. Bila je zaključana tri nedelje i nije htela izaći, pokušavajući doći do Boga brže od bilo koga drugog. To je bilo takmičenje u Maharishijevom kampu: ko će prvi postati kosmičan. Ono što nisam znao je da sam ja već bio kosmičan, prisećao se John Lennon kroz smeh jedne od čudesnih indijskih epizoda.
Raznovrsna pop-rock kolekcija, obeležena snažnim autorskim pečatom, predstavlja snagu umetničkog izraza koji vas veže svojom neposrednošću i neuhvatljivom unutarnjom logikom. Preko snažnih Lenonovih rokerskih impresija i igara rečima – Dear prudence(jedna od mnogih The Beatles pesama nastalih tokom njihovog boravka u Indiji, kod gurua transcendentalne meditacije Maharišija, u kojoj je Lenon isprobao novu tehniku sviranja akustične gitare pod uticajem Donovana – finger picking style, posvetivši je Prudens (Prudence), sestri legendarne glumice Mie Farou (Mia Farrow, koja je upravo te, 1968. godine snimala kultni film Romana Polanskog – Rosemary’s baby), tokom njihove istovremene epizode sa Maharišijem i transendentalnom meditacijom), stižemo do još jednog Lennonovog bisera – Glass onion, lirskih pasaža otpevanih strasno, neponovljivim vokalom. Ona predstavlja zajedljivo Lennonovo poigravanje dubinama (tako moćno i sarkastično najavljeno godinu dana ranije vanvremenskim singlom I am the walrus) koje su hipnotisani obožavatelji tražili u pesmama Beatlesa (njihovim skrivenim porukama i značenjima), njegovu beskrajnu gorčinu, sarkastičnu igru rečima, prezasićenost The Beatlesima i ulogom koju je vremenom morao da igra i ponavlja do u beskraj – nametnutom od strane fanatične publike i industrije isprazne zabave željne uvek novih senzacija i idola, profita radi, naravno.
Na Glass Onionu Beatlesi su se odlučili malo zabaviti s lirskim referencama na svoje ranije pesme (Strawberry fields forever, I am the walrus, Lady Madonna, The fool on the hill, Fixing a hole). Na neki čudan, samo njemu svojstven, dvosmislen i ironičan način, Lennon je sve više svestan kraja priče o Beatlesima ( i svog što bezbolnijeg načina da se uz pomoć Yoko Ono izvuče iz cele te farse) pokušao kroz tekst pesme ironično prokomentarisati celu naduvanu priču oko Beatlesa i ujedno se zahvaliti McCartneyju na svemu što čini da bi se grupa održala na okupu (prepuštajući mu, prećutno, lidersku ulogu u bendu i sve više se okrećući sebi, Yoko Ono i vlastitim umetničkim vizijama koje su težile nečemu sasvim drugačijem, avangardnijem uz postepenu sve veću političku angažovanost unutar vremena radikalnih društvenih promena). Lennon je bio taj koji je namerno koristio besmislice u tekstovima da bi dodatno zbunio publiku koja je tražila dubinu i poruke unutar pesama Bitlsa.
1967. godine Stephen Bayley, koji je u to vreme bio student u staroj školi Quarry Bank Johna Lennona u Liverpoolu, napisao je pismo Lennonu da mu kaže da učitelj priprema razred da analizira pesme Beatlesa. Zamolio je Johna da objasni svoje pisanje pesama, na što mu je Lennon uzvratio: Sve moje pisanje oduvek je bilo za smeh ili zabavu ili kako god već to nazvali – ja to radim prvo za mene – što god ljudi kasnije naprave, ne mora nužno odgovarati mojim razmišljanjima o tome, u redu? To vredi za bilo čije kreacije, umetnost, poeziju, pesmu – misterije i sranja koji su izgrađeni oko svih oblika umetnosti ionako treba razbiti.
Preispitujući sebe i sopstvenu prošlost, ulogu u The Beatkesima i tražeći novu životnu i umetničku misiju, smisao svog stvaralaštva i samog postojanja, Lennon se brutalno obračunavao sa svim nametnutim pravilima, očekivanjima, lažima i pričama, tačnije snom koji se sve više odbijao od zidove stvarnosti. Narkotici su činili poslednju liniju odbrane od stvarnosti koja je nemilosrdno nadirala ispod površine lažnog sjaja.
Lennon je svoju drsku stranu prihvatio sa pesmom Glass Onion, autoreferencijalnom pesmom koja paradira kao simbolična. Umesto toga, dizajnirana je kako bi prevarila obožavaoce da misle kako njihove pesme znače više nego što zapravo čine.
Duhovitost, kreativnost i urođeni talenat, intuiciju da oseti pravi trenutak i duh vremena, potreba za nečim sasvim novim i iskrenijim izbijali su iz svih pora njegovog umetničkog bića. Razlaz sa Beatlesima, nečim što je sve više smatrao iluzijom bio je neminovan – samo su se rascep i gorčina sa kojima je doživljavao sebe unutar priče kojoj više ničim nije pripadao sve više produbljivali. Glass onion je bio jedan od vrhunaca Lennonove gorčine i nezadovoljstva situacijom u koju je sve dublje tonuo izigravajući po inerciji ono što već odavno nije iskreno osećao.
I told you about strawberry fields
You know the place where nothing is real
Well here’s another place you can go
Where everything flows
Looking through the bent backed tulips
To see how the other half live
Looking through a glass onion
I told you about the walrus and me, man
You know that we’re as close as can be, man
Well here’s another clue for you all
The walrus was Paul
Standing on the cast iron shore, yeah
Lady Madonna trying to make ends meet, yeah
Looking through a glass onion
Oh yeah
Oh yeah
Oh yeah
Looking through a glass onion
I told you about the fool on the hill
I tell you man he living there still
Well here’s another place you can be
Listen to me
Fixing a hole in the ocean
Trying to make a dove-tail joint, yeah
Looking through a glass onion…
Što se tiče značenja stvarne fraze Stakleni luk (Glass onion), knjiga Davida Quanticka Revolucija: Izrada Belog albuma Beatlesa donosi vrlo uverljivo objašnjenje: Stakleni lukje podrugljiva melodija u kojoj Lennon posvuda razbacuje izmišljene tragove o nepostojećoj zagonetki i poziva nas sve da napravimo budale od sebe pokušavajući to razrešiti. Odgovor – nalazi se u naslovu. Stakleni luk izuzetno je prigodno nazvana pesma. Ogulite slojeve luka i tu, naravno, nema ništa, ali sa staklenim lukom ne morate ni guliti. Bitno njegovo ništavilo izloženo je svima da ga vide.
Bila to Johnova namera ili ne, stvarni stakleni luk velika je staklena boca koja se koristila na brodovima za držanje vina ili rakije, ručno pravljena da bude veća na dnu kako bi se sprečilo njeno prevrtanje. Iako se čini da nalikuje luku, možemo se samo pitati može li iko pokušati progledati kroz nju (Looking through a glass onion) s bilo kojim uspehom?! Lennonova sarkastična zamka, igra reči i poigravanje smislom nije slušaocima i tumačima pesme davala nikakve nade. Pesma je u svom punom, sarkastičnom sjaju ostala (s)misaono neprozirna, nemoguća za prokljuviti svima onima koji su uzaludno tražili smisao tamo gde ga s namerom nije ni bilo ili je prosto upakovan tako da se višeznačno poigra sa svima, kao i Lennon sa ovom i mnogim drugim pesmama i samim smislom postojanja fenoma the Beatles. Bio je to još jedan njegov čudesan trip, nadrealno posmatranje sveta iz samo njemu u potpunosti znanog, naizgled uvrnutog, iskrivljenog ugla – kroz neprozirnost staklenog luka koji dodatno iskrivljuje ionako nesigurnu, umetničku percepciju stvarnosti.
Sledila je potom nezaboravna stvar, onu koju posebno volim (pesma koja ima neku posebnu boju, unutrašnju snagu, mistiku, strast, lepotu, neizrecivost poetske note, pesma koja je tako dobro otpevana i koja možda na najbolji način pokazuje svu snagu i neponovljivost lenonovog glasa, talenta, harizmatičnosti i unikatnosti odabranih, Bogom danih) – Happiness is a warm gun, za koju je sam Lennon tvrdio :
To je još jedna od onih koje volim. Kažu da je to pesma o drogama, ali je više o rock’n’rollu nego o drogama. To je neka vrsta istorije rock’n’rolla. Naslov sam uzeo iz jednog američkog magazina o puškama. Ne znam zašto ljudi pričaju da je to igla za heroin. Samo sam jednom video kako je to neko radio sa iglom i više to ne bih mogao ni da vidim.
Sam naslov ove krajnje originalne i kompleksne pesme uzet je iz slogana američkog Nacionalnog udruženja vlasnika oružja, koji je Lenon video u jednom od časopisa o oružju:Pomislio sam kako je fantastično, uvrnuto, to reći: topao pištolj upravo znači da ste nekog upucali.Čitav prvi deo pesme sklopljen je od uvrnutih fraza, koje je Lennon (kao veliki zaljubljenik i majstor igre rečima, ironičan i sarkastičan, što se najbolje vidi u njegovim prethodno objavljenim knjigama: In his own write i A spaniard in the works, 1964.) nasumično, uzimajući pojmove i neobične likove i situacije iz svakodnevnice, kao umetnik koji je prednost uvek davao intuiciji prilikom stvaranja, slobodnim asocijacijama smišljao spontano (uz malu pomoć prijatelja i psihodeličnog putovanja na LSD-u). Strastvena veza s Yoko Ono (koja je te godine, po povratku iz Indije, planula punim žarom nakon formalnog razvoda Lenona od prve supruge, Cynthije Lennon, ljubavi iz školskih dana) bojila je tadašnje Lenonove tekstove erotskim značenjem (simbolično, Yoko Ono je predstavljala Mother Superiorkoja se pojavljuje unutar ove pesme, Lennonovu erotsku i fantaziju novog majčinskog lika (deo teksta – jump the gun tumači se kao seksualna metafora), koja je u sebi sublimirala svu onu emociju i energiju koja mu je nedostajala nakon smrti rano preminule majkeJulije– o kojoj peva u istoimenoj pesmi sa Belog albuma, maštajući istovremeno o Yoko Ono).
Početna inspiracija za pesmu Happiness is a warm gun bila je s naslovna strana časopisa koji se bavio oružjem. Ali to je bio početak moje veze s Yoko i tada sam bio vrlo seksualno orjentisan. Kad nismo bili u studiju, bili smo u krevetu, objasnio je kasnije Lennon.
Lennon je istovremeno negirao sve aluzije javnosti da je pesma posvećena drogama, pre svega heroinu (što bi na neki način već sam naziv pesme mogao da opovrgne, ali …) u čiji je relaksirajući svet opijenosti tada tonuo oslobađajući se istovremeno sveta halucinogena i tereta slave Beatlesa koja se lagano raspršivala kao iluzija (radeći istovremeno sa Yoko Ono sve više na samostalnim projektima i avangardnim muzičkim formama – pre svih, u isto vreme kad i na Belom albumu The Beatlesa, albumu Two virgins, koji se pojavio gotovo u isto vreme kad i Beli album, krajem 1968.). John Lennon je pesmu Happiness is a warm gunopisao kao neku vrstu istorije rokenrola.
Happiness is a warm gun predstavljala je mešavinu tri ili četiri zasebna fragmenta naglašenih tekstom prepunim višeznačnih aluzija i asocijacija na različite teme, događaje i ličnosti, otpevana impresivno emotivno Lennonovim jedinstvenim vokalom koji u sebi krije pritajeni bluz i jedinstvenu izražajnu, magičnu notu privlačnosti.
Muzički gledano, pesma Happiness is a warm gun sastoji se od četiri dela: uvoda s okidanjem prstima u tradicionalnom stilu, koji s neutešnog e-mola prelazi u razljućeni a-mol; lidijski deo u troosminskoj meri, koji uključuje i bluzerske nepravilnosti. Duplo ubrzani nastavak u istom tonalitetu i, manje-više, rokerskom stilu i dugi zaključni u c-duru, uz korišćenje standardnog du-vap dela iz pedesetih.
Relaksirajući uticaj ljubavi Yoko Ono – nove superiorne majke, ljubavi i erotske Lennonove fantazije, kao i blažena obamrlost pod dejstvom heroina obojili su ovu genijalnu pesmu posebnom, vanvremenskom magijom, dugim emotivnim i asocijativnim psihodeličnim duhovnim putovanjem Johna Lennona na jednom od svojih kreativnih vrhunaca – od početnog, depresivnog raspoloženja pesme, potom penjanja kroz klasičnu lenonovsku ironiju i autodestruktivni očaj do kosmičkog ispunjenja koje odbacuje iscrpljujuću strepnju, Lennon nas vodi kroz svoj jedinstveni duhovni i umetnički svet ispunjen bolnom iskrenošću i sarkazmom i obojen njegovom karakterističnom blues setom u glasu koja vas veže i dira direktno u srce – tako jedinstveno, senzibilno i neponovljivo kako je samo on to mogao u beskraju univerzuma zvanog rokenrol.
I zvuk, i višeznačni, asocijativni tekst, aranžman, magične ritmičke promene i melodija koja kulminira u refrenu svojom neobičnom, nestvarnom lepotom obojena glasom koji dira dušu (i čuveni uzdah u momentu pre no što vas emotivni krešendo zauvek odvede putem lenonovskog čudesnog duhovnog univerzuma – gde ništa nije stvarno i traje večno), doprineli su tome da ovaj večni Lennonov biser, koji funkcioniše na nivou emocionalne aluzije, ostane jednom od najuzbudljivijih pesama The Beatlesa, istinskim remek-delom nadahnutog, uvrnutog i iznova rođenog, pravog Johna Lennona.
She’s
not a girl who misses much
Do do do do do do, oh, yeah
She’s
well acquainted
With the touch of the velvet hand
Like a
lizard on a window pane
The man in the crowd with
the
Multicolored mirrors on his hobnail boots
Lying
with his eyes
While his hands are busy working overtime
A
soap impression of his wife
Which he ate and donated to the
National Trust
I
need a fix cause I’m going down
Down to the bits that I left
uptown
I need a fix cause I’m going down
Mother
Superior jump the gun
Mother Superior jump the gun
Mother
Superior jump the gun
Mother Superior jump the gun
Mother
Superior jump the gun
Mother Superior jump the gun
Happiness
is a warm gun
(Bang bang, shoot shoot)
Happiness is a warm
gun mama
(Bang bang, shoot shoot)
When I hold you in my
arms
(Oh yeah)
And I feel my finger on your trigger
(Ooo,
oh yeah)
I know nobody can do me no harm
(Ooo, oh yeah)
Because
happiness is a warm gun mama
(Bang bang, shoot shoot)
Happiness
is a warm gun, yes it is
(Bang bang, shoot shoot)
Happiness
is a warm, yes it is, gun
(Happiness, bang bang, shoot
shoot)
Well, don’t you know that happiness is a warm gun
mama
(Happiness is a warm gun yeah)
Od kreativne moći i nadahnutosti prethodno navedenih The Beatles pesama sa Belog albumado eksperimenta u Revolution no. 9, svojevrsnog radikalnog avangardnog poniranja u unutarnji svet autora i pomaka ka nečemu drugačijem, prostiralo se nepregledno polje duhovne kreativne avanture četvorice neponovljivih autora unutar celokupne istorije pop rok muzike. Pesma Revolution no. 9osmominutna proba slušnih, slobodnih asocijacija, zvučni je Lennonov kolaž, avangardni eksperiment nastao iz više delova tokom juna 1968. godine u legendarnim londonskim Abbey road studijima, produciran od strane još jednog Beatles maga – slavnog Georgea Martina, sa Geoffom Emerickom kao tehničarem. Bilo je to lenonovsko otkačeno-nadrealno-sarkastično-tmurno viđenje pop muzike, nastalo pod uticajem eksperimentisanja s konkretnom muzikom avangardnih kompozitora Johna Cageaa i Karlheinz Schtockhausena (uz malu pomoć Harrisona i Yoko Ono).
Revolution no. 9 je bila nesvesna slika onoga što ja zapravo mislim da će se dogoditi kada se dogodi; baš kao crtež revolucije.
Bilo je to lenonovsko sarkastično i avangardno razmrdavanje učmale malograđanske svesti, menjanje percipiranja nametnute stvarnosti – tzv. jedine moguće stvarnosti, koja je osmišljena u vladajućim krugovima u svrhu umrtvljivanja radnika i običnog sveta u iluzije blagostanja i opšte apatije, stanja koje je u potpunosti odgovaralo uzdrmanim vlastima u jednom haotičnom vremenu burnih protesta i pokušaja menjanja sveta i svesti ljudi. Bila je to Lennonova sarkastična žaoka i izazov elitnim i pohlepnim krugovima, učmalim, komercijalizovanim umetničkim krugovima, bio je to njegov iskorak koji će ga u budućnosti odvojiti u potpunosti od sveta The Beatlesa i povesti vodama avangarde, ličnog samopreispitivanja i gorčini solo albuma – bolno iskrenih i političkih angažovanih, na momente i radikalizovanih.
Mislio sam da zvukom slikam revoluciju, ali pogrešio sam. Greška je bila u tome što je to bila kontrarevolucija, objašnjavao je kasnije Lennon jednu od svoje dve revolucije koje se pojavljuju na ovom albumu. Treća, malo ubrzanija, ostavljena je za singl. Oslanjajući se, uobičajeno, na vlastitu intuiciju (svoje najjače kreativno oružje, ono što ga je činilo tako posebnim, kreativnim, maštovitim, originalnim), Lennon nam svojom nadrealnom i provokativnom kompozicijom prezentuje nesvesne elememnte svoje neverovatne kreativnosti (istorija rokenrola beleži da je bio autor preko 300 pesama tokom svoje celokupne karijere, stvorivši u tih dvadesetak godina mnoštvo klasika za sva vremena i eksperimentišući pionirski i avangardno oslobađajući prostor i udarajući temelje za mnoge potonje autore i pravce svojim vizionarskim, hrabrim delovanjem unutar rokenrola) i maštovitosti kroz nasumičnu interakciju fragmenata snimaka (smeštenih unutar graničnog područja između sna i buđenja) i svesno ironičan i sarkastičan omaž klišeima – svoju duhovnu revoluciju i korenitu transformaciju ličnosti (koja kulminira njegovim prvim pravim solo albumom iz 1970. – John Lennon – Plastic Ono band).
Ne prilagođavaj svoj mozak, greška je u stvarnosti, bio je čuveni hipi slogan tih godina koji je unutar Revolution no.9lenonovski transformisan u zvučni kolaž na čudesan način i koji komentariše kvalitet svesnosti jednog uzbudljivog, radikalno buntovnog vremena. Kreativna nasumičnost, oslobađanje uma dotadašnjih okova stvarnosti i nametnutih, krutih normi konzervativizma i prepuštanje slučajnosti bili su posledica, pre svega, tadašnjeg masovnog konzumiranja halucinogena – LSD-a, omogućivši mašti i intuiciji probuđenog Lennona revolt protiv svega onoga što je smatrao zastarelim izvesnostima prethodnih generacija – Lennonov sarkazam i radikalizam samo su dodatno ojačali novu, avangardnu notu njegovog umetničkog izraza. Uticaj Yoko Ono, njegove nove ljubavi bio je više nego značajan i vremenom sve jači na buduće Lennonove projekte, posebno solo albume i singl ploče koji su usledili dok je još formalno bio član The Beatlesa (period 1968.-1969.). Uz avangardni umetnički izraz i radikalizam išli su i njegovo sve snažnije političko angažovanje, koje će ga na kraju odvesti u smrt – postao je previše ozbiljna i neprihvatljiva pokretačka snaga mnogih slobodarskih pokreta, preselivši se početkom sedamdesetih u Ameriku.
I’m so tired, I haven’t slept a wink
I’m so tired, my mind is on the blink
I wonder should I get up and fix myself a drink
No, no, no
I’m so tired I don’t know what to do
I’m so tired my mind is set on you
I wonder should I call you but I know what you would do
You’d say I’m putting you on
But it’s no joke, it’s doing me harm
You know I can’t sleep, I can’t stop my brain
You know it’s three weeks, I’m going insane
You know I’d give you everything I’ve got
For a little peace of mind
I’m so tired, I’m feeling so upset
Although I’m so tired I’ll have another cigarette
And curse Sir Walter Raleigh
He was such a stupid git
You’d say I’m putting you on
But it’s no joke, it’s doing me harm
You know I can’t sleep, I can’t stop my brain
You know it’s three weeks, I’m going insane
You know I’d give you everything I’ve got
For a little peace of mind
I’d give you everything I’ve got
For a little peace of mind
I’d give you everything I’ve got
For a little peace of mind
Sledili su ih potom McCartneyjevi komadi Ob-la-di ob-la-da(lepršava i spontana, mccartyjevski sladunjava pop melodija koja naziv duguje izrazu jednog njegovog prijatelja iz Nigerije – Ob la di, ob la da, život ide dalje, bra (brother), na neki način njegov omaž jamajčanskog razigranom ska izrazu. Lennon, tada ludo zaljubljen u Yoko i heroin, mrzio je da radi na ovoj Paulovoj pesmi nazivajući je sranje Paulove bake), Martha my dear(ritmički najneobičnija McCartneyjeva pesma, najpoletnije iskazivanje njegove lepršavosti i pop melodičnosti, vežba za klavir i posveta njegovom kućnom ljubimcu, psu kojeg je nazvao Marta),Blackbird(njegova akustična gitara i vokal stvorili su još jedan vanvremenski, biserni pop klasik, još jednu predivnu posvetu korenima moderne muzike – bluzu i kantriju. Tekst pesme bio je inspirisan pokretom za građanska prava u Americi, crnačkim pokretom koji je metaforično nazvan Blackbird), I will(ležerno-sentimentalna smirujuća pop jednostavnost, ljubavna pesma, jedna od onih nastalih tokom boravka u Indiji) iMother nature son(u potrazi za duševnim mirom i seoskom idilom, u vreme sve većih tenzija unutar benda, McCartney je ovu sjajnu kompoziciju komponovao u vreme boravka u Indiji, proleća 1968., pod uticajem jednog od predavanja gurua transcendentalne meditacije Maharišija) mnogi u nizu pop klasika iz pera neprevaziđenog, liričnijeg dela kultnog stvaralačkog tandema Beatlesa, a zatim i (priča o ovom magičnom albumu ne drži se striktno hronološkog redosleda pesama na nosaču zvuka, već mnogo više prati njenu kreativnu razuđenost, šarolikost, čak i misao da je na neki način preopširna i da su neke od pesama bile tu kao čista popuna albuma između solo klasika, razjedinjene celine nekadašnjeg benda u ostavci, tadašnjih umetnika na vrhuncu ego tripova) Lennonova I’m so tired(napisana u Indiji, nastavak sanjarenja sa Revolvera i I am only sleeping, tačnije jedan od njegovih komentara na nesanicu izazvanu nedeljama uzaludnih pokušaja transcendentalne meditacije koja se na kraju pokazala kao obična farsa i gubljenje vremena).
I’m so tired jedna je od mojih pesama nastalih tokom boravka u Indiji. Nisam mogao spavati nakon celodnevnog meditiranja. Jedna od mojih omiljenih pesama. Jednostavno mi se sviđa kako to zvuči, i dobro je pevam, pričao je John Lennon s oduševljenjem.
Lennonovska Sexy sadybrutalno je ciničan osvrt na svu tu parodičnu indijsku epizodu The Beatlesa, njegov karakterističan jetki cinizam uz klavirsku pratnju i karakterističnu setu u glasu, gorčina proizašla iz svega onoga što je morao da trpi zarad sna zvanog Beatles magija – What have you done, you made a fool of everyone, opraštajni su Lennonovi stihovi upućeni Maharišiju).
To je bilo napisano baš kad smo odlazili iz Indije, objašnjavao je John nastanak pesme Sexy sadie, čekajući da se naše torbe spakuju u taksi koji kao da nikad neće doći. Mislili smo: Namerno zadržavaju taksi kako ne bismo mogli pobeći iz logora ovog luđaka. A s nama je bio i ludi Grk koji je bio paranoičan kao pakao. Stalno je govorio: To je crna magija, crna magija. Zauvek će te zadržati ovde.
Harrisonova bluzirana While my guitar gently weeps, bila je možda najbolji dokaz kakav se skriveni talenat krio u senci tandema Lennon-McCartney, talenat koji je ovom božanstvenom pesmom neizrecivo zablistao. Na njegovu filozofsku poemu o suštini života – Within you, without youljubavi i samog postojanja čoveka, nadovezuje se, godinu dana kasnije, svojom nestvarnom muzičkom lepotom, blues emocijom i radošću čoveka koji iskreno voli i čija gitara nežno jeca trepereći u srcu poput čiste ljubavi muškarca prema ženi božanstvena While my guitar gently weeps.
Kao i većina pesama sa Belog albuma, veliki deo ove antologijske numere urađen je tokom boravka The Beatlesa u Indiji, početkom 1968.. Pesma While my guitar gently weeps po prvi put je snimljena 25. jula 1968. u Abbey road studiju, u znatno skromnijoj verziji od završne (verzija u kojoj Harrison svira akustičnu gitaru u pratnji McCartneyja na orguljama). Nezadovoljan prvobitnom verzijom pesme – načinom ozbiljnosti na koji su je shvatali ostali članovi benda (kako je Harrison kasnije objašnjavao u to vreme Lennonov i McCartneyjev ego su bili narasli do nivoa neizdržljivosti, potcenjivački gledajući na njegove pesme i ne ulažući gotovo nikakvog vremena ni truda oko rada na njegovim pesmama – koje su uglavnom odrađivane, ako se baš moralo), Harrison je tokom avgusta i septembra iste godine proveo oko 37 sati u studiju da bi dobio ono što je zaista hteo – jedan od svojih najlepših bisera, u a-molu, uz malu pomoć prijatelja – Erica Claptona, tadašnjeg člana bluz rok benda Cream i vrsnog maestra na gitari.
George se priseća Claptonove početne nevoljnosti, nakon poziva da se pridruži kao gitarista na snimanju pesme While my guitar gently weeps:
Vozio sam se u London s Ericom Claptonom i rekao sam mu: Šta radiš danas? Zašto ne dođeš u studio i odsviraš mi ovu pesmu? Rekao je: O, ne. Ne mogu to učiniti. Niko nikad ne svira na pločama The Beatlesa. Rekao sam, Vidi, to je moja pesma i želim da sviraš na njoj. Tako je Eric ušao, a ostali su bili dobri kao zlato – jer je on bio tamo. Takođe, ostavilo mi je slobodu samo svirati ritam i raditi vokal. Tako je Eric to odsvirao, a ja sam mislio da je to stvarno dobro. Zatim smo je ponovno preslušali, a on je rekao: Ah, ipak postoji problem; nije dovoljno Beatley.
U intervjuu za magazin Guitar Player iz 1987. godine Harrisona su pitali je li mu to povredilo ego tražeći od Claptona da svira na pesmi. Ne, moj ego je radije želeo da Eric svira na pesmi. Reći ću vam, jednog sam dana radio na toj pesmi s Johnom, Paulom i Ringom, ali njih to uopšte nije zanimalo. A u sebi sam znao da je to lepa pesma.
Pesma je poslužila kao Harrisonov komentar na disharmoniju unutar Beatlesa nakon njihovog povratka s proučavanja transcendentalne meditacije u Indiji početkom 1968. (sa kojeg se Harrison vratio trajno promenjen i produhovljen, dok je povratak ostatka ekipe više ličio na povratak sa relaksirajućeg turističkog odmora, neku vrstu razglednice iz egzotične Indije). Taj nedostatak drugarstva i empatije odražavao se u početnoj apatiji benda prema pesmi (kao uostalom i prema celokupnom dotadašnjem radu Harrisona koji je bio često potcenjen i na čije se pesme gledalo na nešto od manjeg značaja, na šta se nastojalo utrošiti što manje studijskog vremena i truda), kojoj se Harrison suprotstavio pozivom svog prijatelja i povremenog saradnika , maestralnog Erica Claptona.
Istočni koncept nam govori da šta god da se dogodi, upravo je ono što treba biti, svaka sitnica koja se desi ima svoju svrhu. Dok moja gitara nežno plače bila je jednostavna studija koja se temeljila na toj teoriji. Nasumice sam uzeo knjigu (I ching), otvorio je, video reči nežno plače, a zatim sam ponovo polegao knjigu i započeo pesmu, objašnjavao je Harrison ideju o nastanku jedne od njegovih najpoznatijih i najcenjenijih pesama, trenutak kad je vidno sazreo kao kantautor dostojan ugleda i pažnje kao i nenadmašni dvojac u čijoj seni je sazrevao godinama unazad. Harrison ponovno preispituje temu univerzalne ljubavi i filozofske zabrinutosti koje su se ogledale u njegovim kompozicijama pod otvorenim indijskim uticajem. Bila je to blues jadikovka za time kako je univerzalna ljubav prema čovečanstvu latentna kod svih pojedinaca, ali ostaje neostvarena.
Gledam u tebe i vidim gde je ljubav zaspala
Dok moja gitara nežno plače
Pogledah ka podu i vidih da ga je potrebno očistiti
A moja gitara još uvek nežno plače
Ne znam zašto ti niko nije još rekao
Kako da otkriješ svoju ljubav
Ne znam kako neko može da upravlja tobom
Oni te kupuju i prodaju
Gledam u svet i primećujem da se okreće
Dok moja gitara nežno plače
Pri svakoj grešci moramo sigurno naučiti
A moja gitara još uvek nežno plače
Ne znam kako si bila iskorišćena
Bila si tako i ti loše naravi, isto
Ne znam kako si bila prevarena
Niko te nije upozorio
Gledam u tebe i vidim gde je ljubav zaspala
Dok moja gitara nežno plače
Gledam samo u tebe
A moja gitara još uvek nežno plače
John Lennon svira ritam gitaru, dok Paul McCartney daje nadahnuti klavirski deo, koji se otvara prepoznatljivim uvodom uoči prvog rafala gitare nadahnutog Erica Claptona, i nastavlja predivno podupirati čitav komad. Georgeov setan i dirljiv vokal inspirisan je legendom soula – Smokey Robinsonom, dok mu snažno pomaže Paul, pre nego što se Claptonova virtuozna solo gitara uzdigne iznad moćne i teške rock podloge. Dugačka koda raste iznova i iznova dok bluzerska zvučna energija donosi završni udarac, milion milja udaljen od akustičnih početaka (prvobitne verzije) ove božanstvene, hipersenzibilne i inspirativne pesme.
Bio je to period punog sazrevanja Georgea Harrisona – i kao čoveka i kao muzičara i kao poete. Ništa manje nije značajna i njegova jetka Piggies, socijalni, satirični komentar na klasne razlike, satirični, gorki komentar na licemerje i nasilnost tadašnjeg društva pod snažnim uticajem Orwellove Animal’s farm, harisonovski biserni eksperiment u baroknom stilu , uz malu pomoć harpsikorda (čembala).
Have you seen the little piggies
Crawling in the dirt?
And for all the little piggies
Life is getting worse
Always having dirt to play around in
Have you seen the bigger piggies
In their starched white shirts?
You will find the bigger piggies
Stirring up the dirt
Always have clean shirts to play around in
In their styes with all their backing
They don’t care what goes on around
In their eyes there’s something lacking
What they need’s a damn good whacking
Everywhere there’s lots of piggies
Living piggy lives
You can see them out for dinner
With their piggy wives
Clutching forks and knives to eat their bacon
Svojom lucidnom i teškom satirom na građansko društvo, u najboljoj tradiciji jednog od velikana britanske književnosti – Georgea Orwella i njegove čuvene Životinjske farme, Harrison pesmom Svinje slika duh jednog buntovnog i prelomnog vremena sukoba kontrakulture i establišmenta, zadnjeg radikalnog pokušaja menjanja sveta na bolje. Bila je to orvelovska satira o pohlepi i konzumerizmu. Sarkazam rokenrola Beatlesa (pesma je urađena u baroknom stilu, kao neviđen, sarkastičan kontrast onome što zapravo prikazuje), vešto ukomponovan sa uzvišenošću klasičnih uticaja i zvuka čembala, violine, viole i violončela dominira atmosferom ove provokativne numere (kao kontrast zajedljivosti i cinizmu Georgeovog oporog vokala koji oslikava atmosferu bahatih, pohlepnih i stvorenja koja grokću u svojoj prežderanosti), jednog od uvrnutih bisera jedinstvene muzičke kolekcije, revije rokenrol stilova šezdesetih i preseka duha vremana – Belim albumom.
To je bilo napisano o tipu u Maharishijevom meditacijskom kampu koji je uzeo kratku pauzu kako bi otišao ustreliti nekoliko jadnih tigrova, a zatim se vratio u zajednicu s Bogom. Nekad je postojao lik po imenu Jungle Jim i kombinovao sam ga s Buffalo Billom. To je neka vrsta tinejdžerske pesme s društvenim komentarima i pomalo šala, komentar je Lennona na sopstvenu pesmu – The continuing story of Bungalow Bill.
Nakon nje, slede još folk rok balada u raspevanom mekartnijevskom stilu Rocky raccoon(zabavna parodija, obogaćena zvukom klavira, beskrajna zafrkancija započeta kao nadigravanje Lennona i Donovana u Rišikešu), klasična Ringova bezbrižnost i melodičnost uDont pass me by (kompozicija u kantri i vestern stilu, razigranog, plesnog ritma ukrašenog bluegrass violinom), i dalje nizanje slika čudesnog sveta liverpulskih buba, pop-rock klasici koji prkose vremenu i pomodarstvu. Jednostavnost izraza i lakoća sa kojom su to činili izmestila ih je zauvek iz sivila proseka mediokrteta i dala im zasluženo mesto u istoriji koju su sami stvarali.
Blackbird singing in the dead of night
Take these broken wings and learn to fly
All your life
You were only waiting for this moment to arise
Blackbird singing in the dead of night
Take these sunken eyes and learn to see
All your life,
You were only waiting for this moment to be free
Black bird fly, black bird fly
Into the light of the dark black night
Black bird fly, black bird fly
Into the light of the dark black night
Blackbird singing in the dead of night
Take these broken wings and learn to fly
All your life
You were only waiting for this moment to arise
You were only waiting for this moment to arise
You were only waiting for this moment to arise
Miljama daleko od proseka i ispraznosti netalentovanih, The Beatlesi stvaraju stilski i idejno veoma šarenolik i neuobičajen album za njihove dotadašnje standarde. Slušamo McCartneyja kako strasno i energično peva u rokerskoj Why don’t we do it in the road(tokom oktobra 1968., pri samom kraju snimanja albuma objavljenog narednog meseca, McCartney je užurbano sam uradio ovu pesmu – uz malu pomoć prijatelja Ringo Starra).
Zašto to ne radimo na cesti? mogao se odnositi ili na jebanje ili sranje, da se grubo izrazim,objašnjavao je viđenje vlastite pesme Paul McCartney, inspirisane događajem koji se desio tokom boravka u Indiji ( Paul je posmatrao, odmarajući, parenje majmuna u džungli koja je okruživala kamp unutar kojeg su boravili i meditirali).Zašto ne napravimo ni jedno od njih na cesti? Pa, odgovor je da smo civilizovani i nismo. Ali pesma je bila samo da postavi to pitanje. Zašto to ne radimo na cesti? bila je primitivna izjava koja se odnosi na seks ili zapravo na slobodu.
Bio je to njegov bučni i stilizovani bluz u d-duru. Ma koliko moje srce bilo na strani Johna Lennona, moram priznati da mi je ovo jedna od najdražih pesama s albuma – izvorno jednostavna, hrabra, neposredna, kao i Helter-skelter(McCartneyjeva haotična rokerska vrteška, koja svojim napetim stilom daje pun doprinos razvoju heavy zvuka iz spontane haotičnosti koja govori o vožnji toboganom), dok se Lennon snalazi u nizu sasvim neobičnog ludila – od The continuing story of Bungalow Bill, šaljivog, detinjeg pop komada kritičkih tonova, preko nostalgične, ljubavlju i setom obojene Julie(snenoj i elegičnoj kombinaciji sanjarenja o pokojnoj majci Džuliji i novoj ženi koja mu je tih godina totalno osvojila srce i um – Yoko Ono.
Bio sam u Škotskoj i pročitao sam u Melody Makeru da je Pete Townshend rekao: Upravo smo snimili najgrublju, najglasniju, najsmešniju rock ’n’ roll ploču koju ste ikada čuli. Nikad zapravo nisam saznao koju je to pesmu The Who snimio, ali to me pokrenulo; samo čitajući kako Pete Townshend govori o tome. Pa sam rekao momcima: Mislim da bismo trebali napraviti takvu pesmu; nešto stvarno divlje. I napisao sam Helter Skelter. Možete čuti kako glasovi pucaju, a svirali smo je tako dugo i tako često da na kraju možete čuti kako Ringo govori: Imam žuljeve na prstima. Samo smo pokušali to pojačati: Zar ne možemo učiniti da bubnjevi zvuče glasnije? To je bilo sve što sam želio učiniti – napraviti vrlo glasnu, razuzdanu rock ’n’ roll pesmu s The Beatlesima. I mislim da je prilično dobra,objašnjavao je Paul McCartney inspiraciju za svoju ubitačnu, heavy metal stvar, sirovi i bučni rock and roll komad.
Half of what I say is meaningless
But I say it just to reach you, Julia
Julia, Julia, oceanchild, calls me
So I sing a song of love, Julia
Julia, seashell eyes, windy smile, calls me
So I sing a song of love, Julia
Her hair of floating sky is shimmering, glimmering
In the sun
Julia, Julia, morning moon, touch me
So I sing a song of love, Julia
When I cannot sing my heart
I can only speak my mind, Julia
Julia, sleeping sand, silent cloud, touch me
So I sing a song of love, Julia
Hum hum hum hum… calls me
So I sing a song of love for Julia, Julia, Julia…
Pesma Julia Lennonovo je bolno prinošenje žrtve duhovima predaka i pokušaj prekida opsesije majkom i istovremenog prenošenja ljubavi s nje na Yoko Ono (ime Yoko Ono na japanskom doslovno znači dete mora (oceanchild) i predstavlja jedan od stihova koji se pominju u pesmi) – uz tihu molbu, sanjarenje na javi i traženje blagoslova. Juliaje svojevrsna impresionistička meditacija muškarca o eteričnoj prisutnosti žene koja ga doziva, istovremeno lebdeći izvan njegovog domašaja. Nežnu finger-picking donovanovsku tehniku sviranja akustične gitare prati krhka, vokalna melodija i setni i sneni glas u kojem se ogleda neporeciva Lennonova usamljenost. Bila je to jedina stvar na albumu koju je porpuno sam izveo.
Rekao mi je (Lennon) da želi napisati pesmu o svojoj majci. Rekao je, Donovane (čuveni britanski kantautor, neko ko je sa Bitlsima proveo par meseci početkom 1968. u Indiji i pomogao Lennonu da savlada tehniku sviranja akustične gitare prebiranjem prstima po žicama, namesto trzalicom) ti si kralj dečijih pesama. Možeš li mi pomoći?. Želim napisati pesmu o detinjstvu koje zapravo nikad nisam imao s majkom. Zamolio me da mu pomognem sa slikama koje bi mogao koristiti u tekstu pesme o ovoj temi. Pa sam rekao: Pa, kad pomisliš na pesmu, gde se zamišljaš? A John je rekao: Na plaži sam i držim majku za ruke i hodamo zajedno. I pomogao sam mu s nekoliko redaka.
Setna i snena melodija – samo Lennonov jezivo emotivan vokal i akustična gitara, bili su na neki način muzički nagoveštaj pravca u kojim će se kretati nakon Beatlesa, posebno na prva dva intenzivno emotivna, minimalsitička albuma – John Lennon – Plastic Ono band (1970) & Imagine (1971), lečenje njegovih trauma iz detinjstva i emotivnih rana iz perioda odrastanja i bitlmanije koje katarzično otvara pesma Mother, istovetno posvećena majci Džuliji.
Polovina onoga što kažem besmisleno je, ali kažem to samo da bih stigao do tebe, Džulijaneizmerna je lepota sete i poetike Johna Lennona, ono nešto što ga je činilo jednim od najvećih i najsenzibilnijih umetnika druge polovine dvadesetog veka – poete, čiji stihovi, koji kad su i gibranovskim nadahnućem obojeni, čine nešto tako autentično i dirljivo da ostaju urezani zauvek u srce i svest mnogih generacija koje su se napajale lepotom sa njegovih emotivnih, bluesom i retko viđenom iskrenošću, obojenih izvorišta.
Pesma Džulija ujedno je i poslednja pesma snimljena za ovo vanvremensko remek- delo duha jednog vremena, Lennonovo bolno prinošenje žrtve duhovima predaka i pokušaj prekida opsesije majkom Juliom i prenošenja ljubavi sa nje na Yoko Ono – uz tihu molbu i traženje blagoslova). Everybody got something to hide except me and my monkey(pesma koja označava povratak Beatlesa jednostavnijim rokerskim korenima, postpsihodelično ponovno rađanje Lennona kao čistokrvnog rokera) govori o vezi s Yoko Ono.
To je bila samo neka lepa rečenica koju sam pretvorio u pesmu. Radilo se o meni i Yoko. Činilo se da su svi bili paranoični osim nas dvoje, koji smo bili u sjaju ljubavi. Sve je jasno i otvoreno kada si zaljubljen. Svi su oko nas bili nekako napeti: znaš, Šta ona radi ovde na snimanju? Zašto je ona s njim?. Sva ova vrsta ludila se događa oko nas jer smo slučajno hteli biti zajedno celo vreme, deo je Lennonovog objašnjenja vezanog za njegovu vezu sa Yoko i tome posvećenu pesmu Everybody got something to hide except me and my monkey.
Neobična Cry baby cryjedan u nizu Lennonovih dvosmislenih sarkazama, inspirisan nekim od dečijih pesama iz njegovog detinjstva. Bluz dodir zvani satirično Yer blues(još jedan u nizu lenonovskih cinizama, ironičan odgovor na britanski blues boom druge polovine šezdesetih, ironičan komentar na pitanje mogu li beli ljudi istinski da osete i sviraju bluz muziku američkih, crnih legendi.
Yer Blues jedna je od mnogih pesama White albuma napisanih u Indiji u proleće 1968. I dok je boravak Beatlesa u Rišikešu, kod gurua Maharišija, za mnoge bio vežba spokoja, meditacije i relaksacije, John Lennon je prolazio kroz ličnu krizu. Njegov se brak sa Cynthiom bližio kraju, a veza s Yoko Ono tek je bila na početku:
Smešno u kampu bilo je to što sam, iako je bio vrlo lep i meditirao sam u njemu oko osam sati dnevno, napisao najjadnije pesme na svetu. U Yer Blues, kad sam napisao: Tako sam usamljen da želim umreti, nisam se šalio ni malo. Tako sam se zapravo osećao. Pokušavajući doći do Boga, osećao sam se suicidalno, objašnjavao je Lennon motive svog jedinstvenog bluesa.
Istorija je pokazala da se na Beatlese tih godina u velikom meri gledalo kao na pionire i kreatore trendova, a ne na sledbenike istih. Bend se kontinuirano redefinisao sa svakim novim albumom i singlom koji su izdali. Ako ste bili privilegovani što ste sredinom do kasnih 60-ih imali ugovor o snimanju, čak i ako ste smatrali da ste se osigurali s popriličnim uspehom, i dalje je bilo pametno posmatrati u kojem su muzičkom smeru krenuli Beatlesi, a zatim bi ste i sami trebali usmeriti svoje sledeće izdanje u tom pravcu. Međutim, Beatlesi su bili jednako i posmatrači novih muzičkih trendova kao i svi drugi. Jedan od primera bio je ponovna pojava žanra muzike zvanog Blues. Britanske grupe kao što su The Rolling Stones, The Animals i The Yardbirds unele su blues u njihovo pisanje pesama, kao i uključivanje klasičnih blues pesama u njihov repertoar. Do 1968. razvija se British blues-boom, a u njemu prednjače grupe kao što su bile Claptonova Cream, Mayallovi Bluesbreakersi, Greenova Fleetwood Mac i The Jimi Hendrix Experience. Lennon je to prvi primetio i uradivši Yer blues pružio svoje jedinstveno viđenje cele priče – uz karakterističan, ironičan odgovor, dvojaku emociju.
John je u to vreme bio na jednom od sudbinskih životnih raskršća. Beatlesi su prestali s turnejama, njegov brak sa Cynthiom bio je u sve većem problemu, a u to je vreme bio opsednut avangardnom umetnicom Yoko Ono. Cynthia je bila prisutna s Johnom u Indiji, ali je bila odvojena od njega kroz dobar deo vremena zbog njihovih meditacijskih vežbi. Ometanju su dodala i pisma od Yoko koja je John dobijao tokom njihovog boravka u Rišikešu. Ti su konfuzni osećaji rezultirali pesmom Yer Blues (u opštem smislu – evo vam Vaš Blues, jer u liverpulskom žargonu Yer je označavalo zamenicuVaš), naslovom koji je John opisao kao samo igra reči, nesumnjivo nadahnutim trenutnom popularnošću britanske blues muzike i vrlo osporavanom temom Mogu li beli muškarci pevati blues?. Da bi uradio vlastiti blues, John je kombinovao svoje duboko emocionalno previranje sa slikama koje su izbacili klasični blues umetnici (napominjući u intevjuu da je već u umetničkom koledžu, koji je pohađao krajem pedesetih imao priliku čuti blues velikane poput Sleepy John Estesa, mada, sasvim druga stvar bila je to pevati) poput Roberta Johnsona (kao u njegovom Hell Hound On My Trail), kao i lik Mr. Jones od Boba Dylana iz pesme Ballad Of A Thin Man s njegovog albuma Highway 61 Revisited. Gospodin Jones (kojeg Lennon pominje u svojoj Yer blues) bio je prikladan citat za Lennonov blues s obzirom na to da, u Dylanovoj pesmi, što više pitanja postavlja, svet za njega ima manje smisla. Stoga John peva: Osećam se tako samoubilački, baš kao i Dylanov Mr. Jones. Uticaj Yoko Onou poetici Yer blues takođe se može dešifrovati u delu teksta Moja majka bila je s neba, otac je bio sa zemlje, ali ja sam iz svemira, što prilično podseća na njezinu poeziju.
Ljudi koji su nas čuli u Liverpoolu i Hamburgu, i u ranim danima početkom šezdesetih pre nego što smo se pretvorili u masovni vrisak, mogli su čuti kako zapravo sviramo – heavy rock, izjavio je John 1968., pojašnjavajući ugođaj snimanja numere Yer blues koja je svojim pristupom i zvukom prizivala ta vremena za kojima je Lennon osećao žal, osećao kako su izgubili nekadašnju spontanost, snagu, kvalitet svirke.
Beatlesi su u maju 1968. godine u kući Georgea Harrisona u Asheru, Surrey snimili akustični demo pesme Yer Blues. Iako mu je nedostajala sirova snaga studijske verzije, ona je lirski uglavnom bila identična konačnoj verziji (snimljenoj avgusta 1968.).
Yes I’m lonely wanna die
Yes I’m lonely wanna die
If I ain’t dead already
Ooh girl you know the reason why
In the morning wanna die
In the evening wanna die
If I ain’t dead already
Ooh girl you know the reason why
My mother was of the sky
My father was of the earth
But I am of the universe
And you know what it’s worth
I’m lonely wanna die
If I ain’t dead already
Ooh girl you know the reason why
The eagle picks my eye
The worm he licks my bone
I feel so suicidal
Just like Dylan’s Mr. Jones
Lonely wanna die
If I ain’t dead already
Ooh girl you know the reason why
Black cloud crossed my mind
Blue mist round my soul
Feel so suicidal
Even hate my rock ‘n’ roll
Wanna die yeah wanna die
If I ain’t dead already
Ooh girl you know the reason why…
Uprkos činjenici da je Lennonov sarkazam zvani Yer blues bio samo još jedan od njegovih gorkih komentara na sve(t) oko sebe, Beatlesi su pesmu uradili sa velikim entuzijazmom, uživajući nakon dužeg vremena eksperimentalnog studijskog rada sa trakama, efektima i nasnimavanjima u čistoj rokenrol (blues) svirci. Pesma je nastala u jednom dahu – nakon dugo vremena našli su se sva četvorica ponovo zajedno na istom projektu, odabrali za snimanje jednu od sporednih, manjih prostorija ogromnog Abbey road studija i rezultat je bio više nego impresivan. Nekadašnji duh nadahnuća i radosti čiste svirke ponovo se osetio u ovoj jednostavnoj pesmi bez ikakvih dodatnih efekata. Lennonu se pesma izuzetno dopala i ne slučajno je uvrstio u svoja dva legendarna nastupa – mimo rada sa Beatlesima.
Yer blues sa White albuma ne možete nadmašiti. Bilo nas je napokon četvoro, kao grupa. U maloj prostoriji, veličine kutije grupa the Beatles napokon je bila zajedno. Bilo je to poput grunge rocka šezdesetih, stvarno – grunge blues, euforično je objašnjavao bubnjar Ringo Starr, oduševljen snimkom koji je ličio na Beatles početke, sirove i energične, daleko od prethodnih snimaka koje je radio svako za sebe izgubljen u moru studijske opreme, traka, efekata.
Lenonov nekonformizam, gorčina, jetka ironija i bolna iskrenost davali su pesmama The Beatlesa notu plemenite tuge, onu vrstu blues sete u glasu tako jedinstvenu i prepoznatljivu koja ih je njegovom originalnošću i beskompromisnošću izdvajala iz gomile i činila u mnogo čemu najznačajnijim bendom po istinsku revoluciju u srcima i glavama ljudi dekade koja je počela i završila sa njihovim pojavljivanjem i nestankom. Sjajan kontrast sa McCartneyjevim optimizmom, melodičnošću i duhom lepršavosti činili su jedinstvenu magiju Bitlsa, neponovljivu magiju tvoračkog tandema benda koji je proslavio rokenrol ili električnu narodnu muziku 20. veka, kako ju je sam Lennon jednom prilikom nazvao) i pomenute Revolution no.1, kritički intoniranog poziva na bojkot svih političkih aktivista sveta koji žele da stvore novi svet nasilnim putem, koja jebila prva u nizu budućih Lenonovih politički obojenih reakcija na ludilo i propast jednog zabludelog sveta licemerja, pohlepe i ogoljenog zla.
Pesma Revolution no.1bila je prva na redu tokom snimanja Belog albuma(maj 1968., nakon razočaravajućeg povratka iz Indije, boravka koji je ipak bio kreativan i doprineo stvaranju mnogih ideja koje če se tokom godine realizovati upravo na snimanju legendarnog albuma). John Lennon se nalazio u jednoj od prelomnih životnih faza – njegova veza sa japanskom umetnicom Yoko Ono konačno je ozvaničena u njegovoj kući u Sariju (Surrey, England), 19. maja 1968.. Dok je još uvek zvanična Lenonova supruga Cynthija bila na odmoru, John i Yoko su proveli čitavu noć snimajući njegov prvi solo album : Unfinished music no.1 – Two virgins, pre nego što su u zoru vodili ljubav. Ljubav prema Yoko pomogla mu je, s jedne strane, da se oslobodi zatupljujućih kandži LSD-a (s kojim je eksperimentisao još od 1965. godine) , ali je istovremeno, s druge strane, radeći uz Yoko na novim umetničkim viđenjima stvarnosti počeo da koristi heroin. Revolution no. 1 napisana je u Indiji početkom 1968. godine. Inspirisana je studentskim ustankom 1968. u Parizu, ratom u Vijetnamu i ubistvom Martina Luthera Kinga, te je najavila političko buđenje za Johna Lennona.
Hteo sam reći šta osećam i mislim o revoluciji. Razmišljao sam o tome gore u brdima u Indiji. Još uvek sam imao osećaj Bog će nas spasiti zbog toga, da će sve biti u redu. Zato sam to i učinio: hteo sam razgovarati, hteo sam reći svoj deo o revoluciji.
Dok je Revolution no. 1nastajala u dvo akordnom ležernom šafl ritmu, na studijskim trakama je ostalo zabeleženo kako se Beatlesi opuštaju bluzerskim improvizacijama između pokušaja snimanja pesme.
You say you want a revolution
Well you know
We all want to change the world
You tell me that it’s evolution
Well you know
We all want to change the world
But when you talk about destruction
Don’t you know you can count me out
Don’t you know it’s gonna be alright
Alright Alright
You say you got a real solution
Well you know
We’d all love to see the plan
You ask me for a contribution
Well you know
We’re doing what we can
But when you want money for people with minds that hate
All I can tell you is brother you have to wait
Don’t you know it’s gonna be alright
Alright Alright
You say you’ll change the constitution
Well you know
We all want to change your head
You tell me it’s the institution
Well you know
You better free your mind instead
But if you go carrying pictures of Chairman Mao
You ain’t going to make it with anyone anyhow
Don’t you know know it’s gonna be alright
Alright Alright
Pre nego što je avgusta 1968. pesma Revolution objavljena na singlu, kao zasebna verzija pesme (B strana singl ploče Hey Jude), pesma Revolution no.1 je doživela niz promena i nasnimavanja, dok se na kraju nije pojavila i znatno brža i snažnija singl verzija. Nakon što su Lennon i Yoko dodali nove vokalne delove i efekte, nastavljeno je s daljim nasnimavanjem benda. Lennonova inspiracija za serijal Revolutionbili su studentski protesti u Parizu, maja 1968., a potom i antiratne demonstracije pred američkom ambasadom u Londonu. Lennon se našao u procepu sve radikalnijih stvaralačkih zahteva za nasilnom revolucijom i anarhijom Nove levice, s jedne strane (nazvavši Lenonovu kompromisnu verziju viđenja događaja apolitičnim, plačljivim i uplašenim vapajima buržoazije), gnušajući se njegove kritike radikalih političkih aktivista, i mogućeg – peace and love, pacifističkog, miroljubivog rešenja nastalih nemira, s druge strane. Razljućen i gnevan prigovorima radikalne levice i desnice, po njihovom mišljenju Lennonovim neopredeljivanjem na ovu ili onu stranu u jednom od presudnih istorijskih trenutaka, Lennon je u jednom od intervjua dao svoj stav i viđenje cele stvari i mogućeg rešenja problema.
Reći ću vam šta ne valja u svetu – ljudi. Dakle, želite da ih uništite? Sve dok ne promenite/promenimo svoje glave, nema šanse. Navedite mi jednu uspešnu revluciju. Ko je sjebao komunizam, hrišćanstvo, kapitalizam, budizam itd? Bolesne glave i niko drugi.
Bluzerski tempo pesme poslužio je poistovećivanju Johna Lennona tadašnjem opštem povratku (bluziranim) korenima, uličnoj kulturi, buntu, muzičkom proleterstvu i usponu revolucionarne levice (koja je tokom 1966. i 1967. s gnušanjem odbacivala buržoasku umetnost). Bilo je to vreme britanskog bluz buma, kao i povratka bazičnom rokenrolu. I kao što je odgovor Stonesa bio u vidu povratka r & b singlu – Jumping Jack flash, potom albumu Beggar’s banquet (sa pesmama poput Street fighting man i Sympathy for the devil, koje su bile njihov borbeni odgovor na revoluciju i ulične nemire), White album The Beatlesa progovorio je na još snažniji i nedvosmisleniji način o duhu jednog burnog vremena (pre svega Lennonovim Revolucijama). Pesma Revolution no. 1bila je po mnogo čemu presudna i jedan od najsnažnijih revolucionarnih Lennonovih zaokreta u životu i karijeri – bila je prva ozbiljna pukotina na uglađenoj fasadi Beatlesa i uvod u njegovu novu, mnogo radikalniju, društveno angažovaniju i politički obojenu, pacifističku fazu. Po mnogima bilo je to vreme kada je rođen novi, pravi, istinski Lennon!.
White album The Beatlesa ostaje jednim od svojevrsnih simbola jednog neobičnog vremena u kojem je nastao, razjedinjena celina neponovljive Beatles magije šezdesetih, kolekcija pesama i kreativnih iskustava koji su transponovali duh epohe u previranju i nestajanju, revija stilova koji su udarili temelje mnogim pravcima u rokenrolu učinivši ga napokon umetnošću dostojnom poštovanja, kolekcija svih onih nedosanjanih mogućnosti koje su mogli da pretvore u još poneko remek delo da su potrajali koju godinu više. On ostaje nestvarna slika jednog eksplozivnog i neverovatno kreativnog vremena, galerija najneobičnijih duhovnih slika, skica, portreta, galerija likova i muzičkih eksperimenata nikad pre ni posle viđenih u tom formatu i u toj količini na jednom mestu. Napisati prikaz ovog remek dela, izneti samo u skicama priču o nekolicini pesama, a ne pomenuti nisku zagonetnih bisera kao što su recimo pesme Birthday(razigrana, konceptualna šala, posveta rođendanu još jedne rok legenede – Little Richardu)iSavoy truffle(jedna od onih uvrnutih, naizgled besmislenih pesama koje daju poseban šarm ovom neobičnom kolažu, čineći magiju albuma još većom i zagonetnijom), čini se nepravednim delom ili bolje rečeno nemogućom misijom.
Zajedljiva Harrisonova sekvenca u e-molu, nafilovana zvukom električnog klavira, orgulja i tenor i bariton saksofona nekih od najjačih saksofonista britanske džez scene tih godina pohvala je kreativnom ludilu i mašti kojoj su Beatlesi ovim albumom dali punu slobodu kreativnosti i nepredvidivosti sledećeg trenutka.
Krem-mandarina i montelimar
Đumbirski liz i ananasovo srce
Kafe-dezert, jeste, znaš da su to “Dobre vesti”
Ali ćeš morati sve (zube) da ih vadiš nakon savojske trufle
Hladni šlag od višnje, i ukusni kolač od jabuke
Osećam tvoj ukus i dok smo razdvojeni
Kokosova karamela stvarno oduva svu onu tugu
Ali ćeš morati sve da ih vadiš nakon savojske trufle
Možda ne osećaš sad to lako
Ali čim do tebe dopre bol, znaćeš ti još i kako
Znoj će ti oblivati glavu
Kad ti bude bilo previše, viknućeš glasno
Ali ćeš morati sve da ih vadiš nakon savojske trufle
Znaš da sve što jedeš ti to i jesi
Ali šta je slatko sad, postaje kiselo tad
Svi mi znamo “Ob-la-di-bla-da”
Ali možeš li mi pokazati gde si ti sad
Krem-mandarina i montelimar
Đumbirski liz i ananasovo srce
Kafe-dezert, jeste, znaš da su to dobre vesti
Ali ćeš morati sve da ih vadiš nakon savojske trufle
Da, moraćeš sve da ih vadiš nakon savojske trufle!
Pored posvete prijatelju Claptonu, sa kojim je provodio sve više vremena tražeći odmor od haosa i ludila koji su vladali u redovima The Beatlesa, Savoy trufflemože se smatrati i zajedljivom parodijom, sarkastičnim komentarom na opus Paula McCartneyja, njegove sladunjave melodije koje je i John Lennon nazivao previše zašećerenim. Konkretno, na White albumu Harrison aludira na Ob-la-di ob-la-da(koja se u nabrajanju slatkiša koje su Claptona nakon hedonizma koštale stomatoloških muka i brojnih intervencija tih godina, pominje u Savoy truffle – u prenesenom smislu, svakako, poredeći njenu muzičku vrednost sa vrednošću slatkiša po zdravlje), kao i na numeru Honey pie(koju je ništa manje cinični Lennon dodatno obradio svojom žaokom nazvanom Wild honey pie, dodatno rafalno pucajući po mekartnijevskim gnusnim zaslađivačima Beatle muzike).
George je rekao, Ovde nam treba malo, da da, da da da, da da, a ja sam opet pomislio na svog dobrog prijatelja Alana Parisera. Snimio je film Ti si ono što jedeš, što je bila vrlo živahna stvar; Ne jedi meso, čoveče, jer ćeš se ispuniti adrenalinom prestrašenih životinja. Pa sam rekao Georgeu: Znaš da jesi ono što jedeš Dakle, to je bilo malo za Savojski tartuf.
Pored svega navedenog, Harrison je odlučio novom metodom kompozicije odmaknuti se od svoje uobičajene prakse prihvaćanja određene poruke u pesmama za koje je dobio nadimak Mystical Beatle George. Bio je to drastičan odmak od filozofskog eseja Within you, without you bio je to svetovni ritam i bluz iskorak čoveka iz senke, jednog posve originalnog umetnika čije je vreme upravo dolazilo. Vrhunac je sledio par godina kasnije.
Ideja Harisona da napiše pesmu koja slavi njegovog prijatelja Erica Claptona i njegovu strast ka jeftinim čokoladicama, angažujući pritom neke od najboljih saksofonista britanske džez scene tog vremena bila je još jedna pohvala kreativnoj ludosti i maštovitosti benda na svom vrhuncu), Honey pie(zarazne melodije i harmonijske forme, McCartneyjeva vodviljska posveta britanskom music hall stilu), Long, long, long(okrenut mistici i istočnjačkoj duhovnosti, tihi, jedinstveni i tajanstveni George Harrison kreira svoju čudesnu muzičku viziju pomirenja s Bogom.
Dugo, dugo, dugo je Bog, objasnio je suštinu svoje tajnovite pesme Harrison. Za njega je ljubav uvek bila duhovna stvar. Kao što je rekao za časopis Rolling Stone 1976. godine: Mislim da je sva ljubav deo univerzalne ljubavi. Kad voliš ženu, to je Bog u njoj kojeg vidiš. Jedina potpuna ljubav je prema Bogu.
Prošlo je dugo, dugo, dugo vremena
Kako sam te ikada mogao izgubiti
Kada sam te voleo?
Trebalo je dugo, dugo, dugo vremena
Sada, ja sam tako srećan, našao sam te
Kako te volim
Mnogo suza tražio sam
Mnogo suza sam potrošio, o, o
Sada mogu da te vidim, da budem ti
Kako sam te ikada mogao zameniti?
Kako te želim
O, volim te
Ti znaš da te trebam
O, volim te
George je često pisao ljubavne pesme Bogu, iako je nailazio na otpor publike: Ako izgovorite reč Bog ili Gospod, nekima se kosa diže na glavi! Osećaju se ugroženo kad razgovarate o nečemu što nije samo Be-Bop-A-Lula, a ako kažete nešto što nije samo trivijalnost, jedini njihov izlaz iz toga je reći: Predajete nam ili vi propovedate, što nije. Na Long, Long, Long George peva, Mnogo suza tražio sam, mnogo suza sam potrošio, dok se žali kako je izgubio Gospoda, ali raduje se kako ga je sada ponovno pronašao. Harrison se vratio ovoj temi nekoliko puta, posebno u pesmi Hear me Lord iz svog remek-dela iz 1971. godine, All things must pass. U muzičkom smislu ova Harrisonova smirujuća pesma, molitva, crpila je inspiraciju sa kultnog albuma Bob Dylana Blonde on blonde, a Harrison je to objasnio na sledeći način: Ne mogu se toga puno setiti osim akorda koji mislim da su dolazili iz pesme Sad eyed lady of the lowlands – D do E mola, A i D – ta tri akorda i način na koji su se kretali.
Predivne vokalne harmonije Paula (koji svira orgulje) i Georgea (na akustičnoj gitari) dovode pesmu Long, long, long do krešenda, pre nego što se vrate u nežnu duhovnost. Neočekivana kakofonija koja pesmu zaključuje duguje mnogo slučajnosti, elementu koji su Beatlesi dugo uživali donoseći na svoje snimke. Kako se prisetio pomoćnik Georgea Martina, Chris Thomas Pri kraju pesme čuje se zvuk boce vina Blue Nun koja zvecka na vrhu ormarića za zvučnike Leslie. Jednostavno se dogodilo. Paul je pogodio određenu notu i boca je počela vibrirati. Mislili smo da je tako dobro da smo postavili mikrofone i ponovili to. Beatlesi su uvek iskorištavali akcidente.
Svojom meditativnom i ambijentalnom baladom Harrison je oslikao svoje novo duhovno utočište, dodavši još jedan kreativni biser u nisku koja će kulminirati u narednih par godina – kraja Beatlesa i početka njegove raskošne solo karijere. Bilo je to tiho, mistično delo nastalo iz sinergije njegove obnovljene duhnosti i povratka gitari, svom osnovnom instrumentu koji je prethodne dve godine zamenio magični sitar. Trebalo je dugo, dugo, dugo vremena.
Bio je to još jedan od mnoštva minimalističkih, pritajenih i zagonetnih momenata ovog jedinstvenog magnum opusa The Beatlesa – trideset originalnih i različitih bisera koji nekom svojom neuhvatljivom logikomi tajnom čine presek i sumu jedne epohe, kaleidoskop duhovnosti i reviju stilova šezdesetih) ili završna, snena, enigmatična Good night(sanjiva Lennonova balada, ostavljena za sam kraj albuma nakon zloslutne, apokaliptične Revolution no.9, varijacija je na temu True love Cola Portera sa Ringom na vokalu. Totalno atipična, sentimentalna i slatkasto aranžirana od strane Georgea Martina, ova pesma zapravo je predstavljala Lennonovu zamisao kao uspavanku za njegovog petogodišnjeg sina Juliana, dovoljan su dokaz o veličini, harizmatičnosti i nesagledivosti jednog od najblistavijih štiva koje je rokenrol ponudio u svoj svojoj višedecenijskoj nadahnutosti i lepoti unutrašnjeg sjaja.
Mislim da je John smatrao da možda nije dobro za njegovu sliku da to otpeva, ali bilo je neverovatno čuti ga kako to radi, otpevao ju je sjajno, priseća se nostalgično Paul McCartney godinama kasnije govoreći o pesmi Good night – sa puno ljubavi i sete prema svom neobičnom prijatelju.Čuli smo ga kako je peva kako bi naučio Ringa i otpevao je vrlo nežno. John je retko pokazivao svoju nežnu stranu, ali moja ključna sećanja na Johna su kada je bio nežan, to je ono što mi je ostalo; one trenutke u kojima se pokazao kao vrlo velikodušna osoba s puno ljubavi. Tu pesmu uvek navodim kao primer Johna ispod površine kojeg smo samo povremeno videli. Mislim da Johnova verzija nikada nije snimljena.
White album The Beatlesa ostaje unikatni portret četvorice momaka, svih njihovih talenata i umetničkog sazrevanja koje se bližilo ili već bilo na vrhuncu kreativnosti, kolekcija nekih od najboljih i najuticajnijih trenutaka koje je rokenrol zabeležio u svojoj čudesnoj, nepredvidivoj odiseji svetom koji su korenito promenili u svakom pogledu – od onog muzičkog, primarnog, do onog duhovnog, društvenog.
Uz Beggars banquet Stonesa, predstavlja vrhunac eksplozivne i radikalno buntovne 1968. godine, jedne prelomne decenije i putokaz za sve buduće umetnike koji u zabludi eventualno pomisle da sve znaju i da su stvorili nešto epohalno i novo. Svojom iskonskom belinom i čistotom nevinosti ostaje simbol neisprljanih ideala četvorice neverovatnih mladića koji su samo svojim iskrenim srcem i božanskim talentima nadahnuto krenuli putem vlastitih snova i kreativnih poriva, prešavši granicu mogućeg pre svih ostalih.
Beli album Beatlesa (objavljen 22. novembra 1968.) ostaje moja najveća rokenrol ljubav, jedan od desetak vanvremenskih bisera kojima se čitav život uvek rado i iznova vraćam, moj kamen mudrosti i trajno izvorište lepote, ljubavi i inspiracije, moje zagonetno štivo koje svaki put iznova srcem upoznajem – moja prva i najveća ljubav, moj put ka lepoti koja se ničim ne može izmeriti, izreći ili kupiti. Dragocenost duše četvorice momaka iz Liverpula koji su meni i mnogim ljudima promenili sve(t). Učinivši nas bar za nijansu boljima i kreativnijima.
By Dragan Uzelac