Traži se

Pret­po­sta­vlja se da je još uvi­jek ov­dje. Još uvi­jek me­đu na­ma. Iako smo se na­da­li da ni­je. Iako smo bi­li si­gur­ni da je svr­še­no s njim i da smo ga se ko­nač­no oslo­bo­di­li. Da smo iz­ba­ci­li i taj ka­men­čić iz ci­pe­le. Ka­men­čić ni­je va­žan uko­li­ko ne žu­lja. A on nas žu­lja iako je sa­svim ma­li i sa­svim be­zna­ča­jan. Te­ška nam je nje­go­va la­ko­kri­la sjen­ka. Ako je to sjen­ka. I ako je to on. A či­ni nam se da je­ste. Da još uvi­jek za­la­ho­ri nad na­šom mo­čva­rom. Da po­ne­kad blje­sne kao svi­tac u na­šem bli­sta­vom cr­ni­lu…
Slu­ti­mo, a slut­nja nam ne da mi­ra. Slut­nja nam pro­ždi­re dan. Slut­nja nam pro­du­ža­va po­noć. To mo­ra da je nje­go­vo ma­slo. Iako je ma­nji od ma­ko­vog zr­na. Iako je bes­po­moć­ni­ji od sli­je­pog ku­če­ta. Iako je su­vi­šni­ji od opa­log li­sta. I bez­o­pa­sni­ji od vrap­ca na gra­ni. Ali naj­go­re je što je još uvi­jek tu, a či­ni se da ga ne­ma. I što se sil­ni­je na­da­mo da ga ne­ma, to se uža­sni­je pla­ši­mo da je me­đu na­ma…
Ka­žu nam na­ši ker­be­ri da su ga vi­dje­li ono­mad pod kro­šnjom. Gle­dao je ne­kud u ze­le­ni buj nad so­bom i oti­rao znoj sa če­la. Ma­ski­rao se u umor­nog star­ca i do­ko­nog še­ta­ča. Šta je gle­dao i ko­ga je ugle­dao i za­što je baš za­stao pod li­pom na tro­to­a­ru, ni­je­smo mo­gli pro­klju­vi­ti. Ali zna­mo da ni­je slu­čaj­no bio tu. I da ni­je slu­čaj­no bio pod li­pom. I da slu­čaj­no ni­je bri­sao ozno­je­no če­lo. Ni­ti je tek ona­ko za­di­zao bi­je­li še­ši­rić i ti­ho po­zdra­vljao pro­la­zni­ke. Sve je to ma­ska. I sve je to po­za pre­ve­ja­nog čo­vje­ka. Sve je to pod­va­la ono­ga ko­ji je na­vi­kao da ži­vi ka­ko mu se ho­će i da ni­kom ne pod­no­si ra­ču­ne. Še­ta ko­rak po ko­rak i svo­jom be­zna­čaj­nom šet­njom pre­mje­ra­va naš svi­jet. Kra­če po na­šoj ze­mlji kao da ho­da po ro­đe­nom ima­nju. Šta je to ne­go pro­vo­ka­ci­ja jed­nog su­vi­šnog be­zna­čaj­nog čo­vje­ka…
Umje­sto da upad­ne u pri­pre­mlje­nu ja­mu, ču­dom je ne­stao. Kao da mu je ne­ko iz kro­šnje ili ne­ko sa ne­ba do­ja­vio na­šu na­mje­ru. Ostao je sa­mo bi­je­li še­ši­rić, a od nje­ga ni tra­ga ni gla­sa. Kao da se pre­tvo­rio u pti­cu ili pče­lu. Kao da se pre­tvo­rio u li­po­vu gran­či­cu ili cvi­jet. Kao da se pre­tvo­rio u obla­čić nad gra­dom ili u ne­što ne­u­hva­tlji­vo na­šim ču­li­ma. Na­ši go­ni­či su za­pli­je­ni­li nje­gov še­ši­rić i du­go ga nju­ška­li ne bi li ga po­zna­li po mi­ri­su. Mo­že li mi­ri­sa­ti čo­vjek ko­jeg ne­ma, mo­že li osta­vlja­ti trag za so­bom utva­ra ko­ja pod­sje­ća na čo­vje­ka…
Če­pr­ka, če­pr­ka pro­klet­nik po na­šim naj­du­bljim taj­na­ma, po na­šim sko­re­lim ra­na­ma. Da li je mo­gu­će da ne­ko ko­ga ne­ma zna sve o na­ma? I to sa­da ka­da smo se na­da­li da smo ko­nač­no ura­di­li sve što je tre­ba­lo. Da smo oba­vi­li svo­ju mi­si­ju. Da smo od­lju­di­li lju­de i raš­čo­vje­či­li čo­vje­ka. Zar da na­šu mrač­nu nir­va­nu uz­bur­ka ne­ko ko mo­žda i ne po­sto­ji… Ne­ko ko ni­je ni­šta dru­go do slut­nja. Ne­ko ko po­sto­ji sa­mo u na­šem ne­spo­ko­ju. Mo­gu li slut­nja i ne­spo­koj ko­ra­ča­ti na­šim uli­ca­ma? Mo­že li naš po­vam­pi­re­ni ne­mir go­spod­stve­no po­zdra­vlja­ti na­še pro­la­zni­ke na na­šem tro­to­a­ru na­ših uli­ca na­šeg gra­da na­še dr­ža­ve ko­ju smo stvo­ri­li za uži­va­nje i spo­koj, a ne za slut­nju i strah…
Gdje li smo sa­mo po­gri­je­ši­li i ka­ko nam se pot­kra­la opa­ka gre­ška? Ka­ko li je sa­mo iz na­še gu­ste mre­že ute­kao taj lep­tir na­šeg stra­ha i ka­ko taj lep­tir mo­že to­li­ko da ži­vi? Tra­ži­mo čo­vje­ka, a hva­ta­mo ne­po­sto­ja­nje. Ili je to ne­po­sto­ja­nje, avaj, sna­žni­je od na­šeg po­sto­ja­nja… Kad god po­mi­sli­mo da smo se ob­ra­ču­na­li sa po­sled­njim čo­vje­kom me­đu na­ma, po­ja­vi se ne­ko, po­ja­vi se ne­što, što bi mo­glo pod­sje­ti­ti na nje­ga. U ko­joj li se ru­pi kri­je i mo­že li bi­ti ru­pe na ne­bu? Ili je ru­pa u na­ma, a on u na­šoj ro­đe­noj ru­pi…
Naj­go­re je kad se po­ja­vi na na­šim taj­nim sa­stan­ci­ma u na­šim taj­nim ja­zbi­na­ma. Tek ona­ko ni­ot­kud pro­đe ne­u­hva­tljiv iz­me­đu nas i po­že­li nam sre­ćan rad. Klim­ne gla­vom ko­je ne­ma i iza­đe kroz vra­ta ko­ja smo za­klju­ča­li. Ako je pri­vi­đe­nje, a mo­ra bi­ti, ka­ko nam se svi­ma pri­vi­đa u istom tre­nut­ku i ka­ko baš sva­ko vi­di ono­ga ko­ji je ne­vi­dljiv? Ta­ko nam ot­klju­ča sva­ku bra­vu i otvo­ri sva­ku ne­vi­dje­li­cu. Pro­va­li nam sve na­mje­re i sve taj­ne ši­fre…
Još go­re je kad svo­jim ne­pri­su­stvom po­kva­ri sve na­še pro­sla­ve, sve na­še ju­bi­le­je. Za­gle­da­mo se u nje­go­ve su­zne oči ko­je sve vi­de iako su ne­vi­dlji­ve. Raz­o­ru­ža nam si­lu, pro­spe nam moć, ti­ho mu za­zvo­ni glas kao da­le­ko zvo­no i umje­sto da uhva­ti­mo čo­vje­ka, da­mo se u po­tje­ru za od­je­kom. Da li to što od­je­ku­je ima ve­ze s tim čo­vje­kom ko­jeg ne­ma ili sa na­ma ko­ji smo sve ura­di­li da bi nas bi­lo…
Mo­li­mo sve lo­jal­ne gra­đa­ne da nam ja­ve uko­li­ko ga vi­de. A ne­mo­gu­će ga je pre­po­zna­ti. Ka­ko ulo­vi­ti čo­vje­ka ko­ji je mo­žda pti­ca? Ka­ko ustri­je­li­ti pti­cu ko­ja se pre­tvo­ri u za­lju­lja­nu gran­či­cu? Ka­ko slo­mi­ti za­lju­lja­nu gran­či­cu ko­ja se raz­li­sta na ne­bu? Ka­ko da li­kvi­di­ra­mo ne­ko­ga ko­ga smo ubi­li sto pu­ta i ko­ji je sto pu­ta oži­vio?
I ot­kud ta utva­ra baš u na­šem gra­du? U na­šoj dr­ža­vi. Me­đu na­šim po­da­ni­ci­ma? I po­sto­ji li ne­ko ko bi umje­sto nas ubio slo­bod­nog čo­vje­ka iako je on vje­ro­vat­no mr­tav?