Treće lice sitnine

Od­bra­ni­mo te­ko­vi­ne! Od­bra­ni­mo te­ko­vi­ne ko­je smo te­kli! Od­bra­ni­mo ste­ko­vi­ne ko­je smo ste­kli, da maj­či­ca ne za­ku­ka! Od­bra­ni­mo, da nam je ne ma­znu, da nam je ne kle­pe, da nam je po­šte­nu i po­dat­nu ne od­ne­su zlim pu­te­vi­ma, da nam je mi­lo­snu i na­iv­nu ne na­ma­me u Be­o­grad ili u naj­no­vi­je srp­sko Na­čer­ta­ni­je, jed­nom je za­u­vi­jek, za­u­vi­jek od­bra­ni­mo jer zlo tro­boj­no ošaj­ka­če­no ni­ka­da ne spa­va, od glad­nih mo­rav­skih kur­ja­ka od­bra­ni­mo, od vam­pir­ske sr­bi­sti­ke od­bra­ni­mo, od po­ga­nih gra­đan­skih če­lju­sti ko­je bi sve uči­ni­le da na­ma ne bu­de nas!
Svi od­bra­ni­mo nas, jer On je mi, On je ja, On je ti, On je vi… sa­mo On ni­je: oni. Oni, ko­ji se la­žno pred­sta­vlja­ju kao mi, su si­no­vi ta­me, agre­so­ri i za­vo­je­va­či ko­ji se ne­će smi­ri­ti, ko­ji ne­će spla­snu­ti dok nas ne po­ša­lju u isto­ri­ju, kao da ni­je­smo, i ova­ko i ona­ko, ve­li­ke isto­rij­ske lič­no­sti i ban­da nad ban­da­ma, ka­ko bi se to na­rod­ski i euro­a­tlan­ski već re­klo…
Od­bra­ni­mo te­ko­vi­ne, ne daj­mo po­šte­no ote­ti pli­jen, na daj­mo ča­sno po­kra­de­nu imo­vi­nu, ne do­zvo­li­mo da ne­ko kao oni ko­ji se la­žno pred­sta­vlja­ju kao mi, na­sr­nu na na­šu po­ro­blje­nu slo­bo­du na na­šu obes­pra­vlje­nu prav­du i na na­šu je­di­nu la­žlji­vu isti­nu. Te­ko­vi­ne se bra­ne po sva­ku ci­je­nu, jer smo te­ko­vi­ne sa mu­kom ste­kli i ne­će­mo ih bez mu­ke da­ti ili bez ne­ke do­bre po­nu­de ko­ja će nas opet svr­sta­ti ta­mo gdje nam je i mje­sto: me­đu ro­đe­ne po­bjed­ni­ke ko­ji­ma je po­me­nu­ta isto­ri­ja sa­svim pri­ruč­na, sa­svim dra­že­sna, sa­svim ljup­ka lju­bav­ni­ca sa­svim na­šeg po­bjed­nič­kog ži­vo­ta…
Od­bra­ni­mo te­ko­vi­ne, jer nas je maj­ka za to ro­di­la, da te­če­mo i sti­če­mo, da vas­ko­li­ku cr­nu ze­mlji­cu pre­tvo­ri­mo u naj­ro­đe­ni­ju te­ko­vi­nu i ste­ko­vi­nu, ru­ral­no re­če­no-ba­bo­vi­nu ko­ju smo za­pli­je­ni­li još ot­ka­da je go­di­na po­če­la ja­nu­a­rom, još ot­ka­da je On-on, a mi – On, a ne ne­ki ta­mo- oni ko­ji se, re­ko­smo li već, jav­no i la­žno pred­sta­vlja­ju kao mi. Ka­ko to mi i ot­ka­da to mi mo­gu bi­ti pro­tiv Ono­ga bez ko­jih ne bi ni bi­lo nas, a bez nas ne bi ni bi­lo na­ših te­ko­vi­na, a da ne­ma na­ših te­ko­vi­na ne bi ni bi­lo ovo­ga, od mi­lo­šte na­zva­nog, cr­nog de­mo­krat­skog ču­da ko­je je tek po­če­lo da ži­vi i da di­ha pu­nim plu­ći­ma, ko­je se tek raz­ma­ha­lo i raz­ra­slo jer tek mu je pe­de­set i ne­ka…
Od­bra­ni­mo te­ko­vi­ne za­va­pio je On, a mi se mo­ra­mo oda­zva­ti nje­go­vom va­pa­ju, jer On zna kad tre­ba i gdje tre­ba i ka­ko tre­ba da bi sve bi­lo po Nje­go­vom, a ako je po Nje­go­vom, on­da je i po na­šem, jer on je sta­si­ti hrast u či­jem smo hla­du pe­čur­ka­sto ra­sli svih ovih go­di­na ko­je su nam ne­ka­ko pro­le­tje­le hi­tro i na­glo kao li­je­pi ba­sno­slov­ni san. On je na­ša da­di­lja, mi smo nje­go­vi đe­ti­ći, te­ko­vi­na je na­ša maj­ka, pa ko on­da ne bi bra­nio sve ono bez če­ga ne bi bi­lo ove kra­so­te i di­vo­te na ko­ju ki­di­šu za­vi­dlji­vi tu­đin­ci ko­jih smo se de­kre­tom od­re­kli i od­u­ze­li im za vje­ki vje­ko­va pra­vo da bu­du na­ši. Ne daj, ta­mo nji­ma, da bu­du bi­ra­ni i iza­bra­ni, jer se u gla­so­vi­toj i mno­go­znač­noj ze­mlji­ci uvi­jek zna­lo da sa­mo iza­bra­ni­ci mo­gu bi­ti bi­ra­ni i da sa­mo, u ime te­ko­vi­na, bi­ra­ju oni ko­ji zna­ju da iza­be­ru. Ka­kvi li su to iz­bo­ri na ko­ji­ma se ne bi­ra ro­đe­ni po­bjed­nik i na ko­ji­ma ne bi­ra­ju oni ko­ji uvi­jek bi­ra­ju vječ­nog po­bjed­ni­ka…
Od­bra­ni­mo sum­nji­ve re­zul­ta­te ne­sum­nji­vog re­fe­ren­du­ma ko­ji je mno­gi­ma, a po­seb­no nji­ma ko­ji se la­žno pred­sta­vlja­ju kao mi, kost u gr­lu i ra­na na sr­cu. Od­bra­ni­mo voj­vod­stvo Lip­ki­no od la­žnih voj­vo­da i po­kli­sa­ra ko­ji bi sve ovo na­zva­li tu­đim ime­nom i kao na plad­nju po­nu­di­li mr­skom za­vo­je­va­ču-sve­to­sav­cu ko­jem ne bi bi­lo pr­vi put da sve ovo na­še osa­vi i po­kva­ri, jer oni su pri­ta­je­ni i u te­me­lju i na kro­vu i sa­mo če­ka­ju da sve ovo bu­de ono što je bi­lo dok smo čak i mi bi­li lu­di od pa­me­ti i bol­ni od ne­pre­bo­la. Od­bra­ni­mo ge­o­gra­fi­ju od isto­ri­je, od­bra­ni­mo ra­čun od ma­te­ma­ti­ke i pi­smo od slo­va, od­bra­ni­mo je­zi­ča­re od je­zi­ka, cr­kvi­cu-mi­ra­še­vi­cu od vje­re, od­bra­ni­mo gra­đa­ni­na od Sr­bi­na, od­bra­ni­mo se­lja­či­nu od se­lja­ka, od­bra­ni­mo ku­kolj od ži­ta i đa­ke od uči­te­lji­ce Mi­le­ne od­bra­ni­mo. Od­bra­ni­mo svje­do­čan­stvo od isti­ne, od­bra­ni­mo knji­ži­cu od knji­ga i kr­šte­ni­cu od kr­sta od­bra­ni­mo. Od­bra­ni­mo pa­me­ta­re od pa­me­ti i mu­dro­se­re od mu­dro­sti od­bra­ni­mo. Od­bra­ni­mo du­ži­nu od vi­si­ne i gor­dost od do­sto­jan­stva od­bra­ni­mo. Od­bra­ni­mo, alal bra­ni­te­lji­ma, Lov­ćen od Nje­go­ša i zna­če­nje od zna­nja od­bra­ni­mo. Od­bra­ni­mo, bra­ćo bra­ni­či, sva­ku laž od je­di­ne isti­ne i sva­ku kra­đu od je­di­ne osu­de. Od­bra­ni­mo sa­mo­vo­lju od vo­lje i po­raz od po­bje­de od­bra­ni­mo. Od­bra­ni­mo pje­nu od mo­ra od si­nje pu­či­ne i pje­nu od dr­ža­ve od na­ro­da dr­ža­vo­tvor­no­ga. I ne od­re­ci­mo se, u ci­lju od­bra­ne, ni­jed­no­ga na­še­ga gri­je­ha jer je on sku­plji od naj­ve­će nji­ho­ve vr­li­ne. Ni­ko nas, bra­ćo bra­ni­te­lji, i ni­je ovla­stio da bra­ni­mo vr­li­nu, ne­go da od­bra­ni­mo gri­jeh. Od­bra­ni­mo gre­šnost na­šu u ime bez­gre­šne bu­duć­no­sti…
I kao što ono­mad mar­šal Jo­že re­če: Pro­zor mo­ra pa­sti, a zlat­ni đe­tić Lip­ka do­da­de: re­fe­ren­dum mo­ra pro­ći, On sa vi­si­ne po­ru­či: is­klju­či svje­tlo i pro­gu­taj Ključ…
Od­bra­ni­mo, od­bra­ni­mo, od­bra­ni­mo, od­bra­ni­mo tre­će li­ce, sit­ni­nu ma­kar od­bra­ni­mo, jer će nam to, re­ko­smo li već, bi­ti naj­krup­ni­ja imo­vi­na obe­ća­nog ži­vo­ta…