Komika gesta, pokreta i čovekovog fizičkog obličja u romanu Uliks Džejmsa Džojsa
Roman Uliks Džejmsa Džojsa objavljen je 1922. godine, na vrhuncu modernističkih eksperimenata, u dobu kada je za pristojnog pisca već bilo nepristojno da napiše pravoverni realistički (komunikativni) roman. Naravno da irski pisac neće to ni pokušati. Umesto toga, on je u Uliksu iskušavao granicu reprezentacije, isprobavajući sve tehnike koje je bilo moguće upotrebiti pri formiranju fikcionalnog sveta a da taj ostane još uvek svet, a ne eksperimentalno razbijeno ogledalo. I u tom smislu, Uliks jeste vrhunac modernizma, ali i vrhunac umetnosti (veštine) pripovedanja,1 jer dalje od ovog romana moguće je pisati samo nečitljivu, ili još nepročitljivu, prozu – to najbolje pokazuje ’najeksperimentalniji’ roman evropske književnosti, Džojsovo Fineganovo bdenje. 2 Uliks se još uvek može sa zanimanjem čitati.
Kao dokaz za tu tvrdnju obično je uzimana njegova mitska armatura, paralela sa Homerovom Odisejom, koja bi ovom disperzivnom romanu trebalo da donese kakvu-takvu čvrstinu tradicionalne fabule. Međutim, teza ovog teksta jeste da je nešto drugo bitnije za čitljivost Uliksa. To su smeh i komika. Uliks bi čak i nefanatičnom učenom čitaocu bio dosadan da nije smešan. I u tom smislu se izvodi konfrontiranje Uliksa i Odiseja, sukob koji bi trebalo da rezultira ’Oslobođenim Uliksom’. Štaviše, Džojsov roman bi se mogao čitati i kao najbolji primer kako tzv. visoka književnost može da bude zabavna i prosečnom i učenom čitaocu, ukoliko svaki pravi čitalac nije i prosečan i učen u isto vreme. Međutim, nedovoljno upućeni čitalac možda unapred nije svestan te zanimljivosti, jer ga kultura zatrpava učenim studijama koje se utrkuju u traženju što sitnijeg crevca – što obično znači i slepog creva uživanja – u mitološkoj intertekstualnosti ovog romana. Naravno, da taj plan značenja ne treba u potpunosti zanemariti, ali za temu ovog teksta od presudnog je interesa da se ukaže kako to nije najvažnije.
Što se tiče globalnih okvira u čitanju Uliksa, po Džeri Džonson3, priređivačici i komentatorki jednog od najpouzdanijih izdanja ovog romana, postoje dve škole kritičkog čitanja Džojsovog epohalnog dela, koje svoje utemeljivače imaju u Ezri Paundu i T. S. Eliotu. Uliks je po prvoj školi najpre roman, a po drugoj simbolički sistem. Pokretač prve škole, Ezra Paund, bio je sklon da zanemari homerske reference u Uliksu i da se usredsredi na njegovu širinu zahvata u ljudske emocije i stilsku briljantnost u prikazivanju najtananijih osobina likova. A mitološke reference, po Paundu, jesu konstrukcija romana i utoliko su opravdane, ali roman u svojoj maestralnoj umetničkoj ostvarenosti na koncu tu konstrukciju čini nepotrebnom. Za razliku od njega, Eliot, koji nikad nije preterano mario prozu, smatrao je da homerske paralele u Uliksu imaju značaj naučnog otkrića, i da je za ovaj roman nužna ne narativna, već mitska analiza.
U prvu liniju će se kasnije ubedljivo upisati Vladimir Nabokov, koji (kao i u tumačenjima drugih knjiga, gde se uvek trudi da kaže nešto ’protiv struje’) o mitskoj paraleli Uliksa govori sledeće, ali time ipak ne iznosi nešto jako subverzivno, već ono što je deo jedne tradicije u tumačenju Džojsovog romana:
Očigledno je da postoji veoma zamagljen plan i uopšten homerovski eho u temi o lutanjima, u Blumovom slučaju, što i naslov romana sugeriše, kao i to da postoje klasične aluzije među brojnim aluzijama u knjizi, ali bilo bi potpuno gubljenje vremena tražiti bliske paralele u svakom liku, u svakom prizoru u knjizi. Nema ništa dosadnije od otegnute i prigušene alegorije zasnovane na umnogome iscrpljenom mitu; i, nakon što se roman pojavio u nastavcima, Džojs je naglo izbacio pseudohomerovske naslove svojih poglavlja, videvši valjda šta su knjiški i pseudoknjiški moljci naumili da učine. 4
Desetak godina posle objavljivanja Džojsovog romana, na dihotomiji mitsko/ književnozabavno čitanje, nastaju i dve pionirske knjige u objašnjavanju Uliksa, objašnjavanju koje će se u drugoj polovini dvadesetog veka razviti u čitavu akademsku industriju. Čuvena knjiga Stjuarta Gilberta iz 1930. godine, James Joyce’s „Ulysses”, nastala verovatno pod komandom samog Džojsa (koji je na taj način možda hteo da udovolji ljubiteljima učene književnosti, pomažući im da uđu u trag zastrašujuće nepreglednim intertekstualnim vezama), upravo naglašava mitološke paralele, iznoseći i onu poznatu shemu koja se obično štampa kao dodatak romanu, imajući da posluži svrsi upoznavanja sa Džojsovom konstrukcijom na kojoj nastaje Uliks. (Ova shema je sa sigurnošću Džojsova. Svakoj sceni u romanu odgovara određeno vreme, pseudonaslov, organ, umetnost (veština), boja, simbol i tehnika pripovedanja.) Uspostavljajući svojevrsnu ravnotežu sa Gilbertom, četiri godine kasnije izašla je knjiga Frenka Badžena James Joyce and the Making of „Ulysses”, koja postavlja Leopolda Bluma kao centralni lik u romanu, čime se ističe i komički aspekt romana u celosti. Značajno je dodati još i to da je i Badženova knjiga, poput Gilbertove, nastala sa Džojsovim znanjem, ohrabrenjem i povremenim savetima. Dakle, u najmanju ruku i jedno i drugo tumačenje sam Džojs je ’odobrio’,5 nastojeći možda da tako – širenjem blage konfuzije – potpomogne formiranju mita o ’genijalnoj višeznačnosti’ sopstvenog dela.6
U srpskoj kritičkoj literaturi o Uliksu, figuru zaobilaženja učenosti u, uvek na jedan ili drugi način, učenim tumačenjima (što jeste na koncu rezultat svakog obrazovanog tumača, pa iako se učenost programski zaobilazi) ističe i Svetozar Koljević, jedan od najboljih srpskih pisaca o fenomenima povezanim sa smehom. (Džojs, po Koljeviću, baštini veliku komičku tradiciju koja počinje Servantesom, a u engleskoj književnosti nastavlja se Fildingomi Sternom, Bernzomi Bajronom, Dikensom, Džejmsom Forsterom.7)
Sa sebi svojstvenom duhovitošću, kao ’trijumfom inteligencije’, Koljević se osvrće na naučenjačke akrobacije koje prate Džojsov roman. Naravno da sve to nije nekorisno u smislu obogaćivanja arhiva iliti sekundarne literature koja je ipak potrebna ovom romanu, ali, najpoznatija od tih studija, ona iz pera Stjuarta Gilberta, niukoliko nije sve što se o tome romanu ima reći, zapravo to je samo početak za pravo čitanje. Ne treba se slepo pridržavati svih tih otkrivenih analogija, koje su uostalom i uočene zahvaljujući uputstvima samog Džojsa, jer to uveliko sterilizuje Uliksa. Ako je Gilbert odredio ton pristupa Džojsu za mnogo godina, Koljević se nada da to neće trajati doveka: Svojim pedantnim i pouzdanim investigacijama on je ustanovio toliko stvari u vezi s tim romanom da to zapravo više i nije neki roman već pravi magični orman iz kojeg se u beskraj mogu izvlačiti svakojake teze, inteligentna zapažanja, prepoznavanje učenih aluzija, unutarnja simbolika, genijalne topografske, kosmografske i istorijske orijentacije, ukratko, orman sa tolikim obiljem suptilne paučine da je svi akademski pauci sveta ne mogu dovoljno prepresti. I najzad, stvorio se utisak da ne samo što nije reč o romanu već o ormanu, nego stvar nije ni u ormanu nego u paučini, u njenoj suptilnoj nerazrešivosti. A što je još gore, svaka reč gospodina Stjuarta Gilberta je sušta istina, i to istina do koje je doveo besprekorni dokazni postupak. 8
Ma koliko se Gilbert potrudio, i ma koliko je na faktičko-narativnom nivou u pravu, on nas nije uverio, smatra Koljević, da je struktura ovog romana ostvarena kao umetnički sklad, već da je pre reč o haosu s predumišljajem. 9
Ono što je u ovom romanu najvrednije jesu istinski problesci komedije koji nastaju na simboličkim i realističkim isečcima iz života, a sve je to posledica činjenice da intelektualni Stiven ipak nije glavni junak ovog romana, već „smušeni i patetični Blum, jedan odnajzanimljivijih i najsloženijih likova u istoriji literature”.10
Sledeći ovu tradiciju tumačenja i čitanja Uliksa, srpski prevodilac Džojsovog romana, Zoran Paunović, smatra da je Uliks jedna od najzabavnijih knjiga ikad napisanih. Posmatrati Džojsov roman prevashodno kao parodiju homerovskog mita koja „ciničnom degradacijom svih negdanjih vrednosti sluti ’propast Zapada’ znači videti samo deo, i to možda manje značajan, onoga što roman zaista jeste”.11 Dakako da paralela s Homerom nije beznačajna ali, smatra Paunović, mnogo je manje štetno zanemariti je, nego učitavati u nju previše. 12
Paralela s Homerom je sredstvo, a nipošto cilj Uliksa. Uostalom, novom vremenu potrebni su novi mitovi: „na večnost sme da se opkladi samo antiheroj antimita, otelotvoren u junacima kakvi su Jozef K, Hans Kastorp, Leopold Blum”.13 Da se Džojsov roman ne zove tako kako se zove, zaključuje na drugom mestu Paunović, „Uliksa bi bilo moguće čitati bezmalo kao realistički, preciznije naturalistički roman”.14 U modernizmu se za mitom poseže pre svega u očajničkoj potrazi za pričom. Stoga, s druge strane, moglo bi se reći da je Džojs ’nepravedan’ prema mitu: odbacuje ga kad ga je upotrebio, i kad mu je bio od velike pomoći pre svega da bi uopšte napisao roman, da bi imao na čemu da eksperimentiše sa formom i da bi iskazao
svoj ponekad zastrašujući talenat igre jezika.
Što se tiče ispitivanja Uliksovih satelita – tako neki autori nazivaju knjige koje ga tumače – ili pomoćnika u čitanju stranu-po-stranu, beskonačnih parafraza ili komentara uz Uliks: pri susretu sa svim tim obiljem istraživač može samo da konstatuje da količina materijala mnogostruko prevazilazi njegove pročitavalačke kapacitete. Uostalom, kao dokaz tog obilja neka posluži informacija da se već razvila posebna disciplina, mogla bi se nazvati metadžojsologijom, koja se bavi izradom bibliografijâ bibliografije, tj. pomaže snalaženju kroz bibliografiju radova o Džejmsu Džojsu. 15 Ako se ne bi delimično zanemarila referentna literatura o svim pitanjima povodom Džojsa, i ako bi se proučavalac poduhvatio još jednog preispisivanja po bibliografiji i po nekim misterioznim (intertekstualnim ili raskošno aluzivnim) mestima Uliksa, onda bi idealan slučaj novog kritičkog čitanja Džojsovog romana bio zapravo novi prevod sa komentarima. Ovaj roman bi tako bio krunski dokaz da je prevođenje ako ne najbolja, a ono sigurno prva ozbiljna kritika na jeziku na koji se prevodi. 16 U isto vreme, za onoga ko je unapred tematski ograničio istraživanje bibliografije, to znači i opravdanje za ’dekontekstualno’ čitanje, odnosno za ono čitanje koje iz Uliksa uzima ’materijal’ za svoju tezu, da bi na osnovu toga i sam roman bio rekontekstualizovan u novoj referentnoj mreži, u ovom slučaju u mreži teorija smeha.
Igor PERIŠIĆ
(Beograd, Institut za književnost i umetnost)
1 „Nijedan pisac naše epohe nije dalje od Džojsa otišao u umetnosti analogije”, smatra Žan Pari. Džojsov smeli romaneskni eksperiment ima revolucionarnu snagu u umetnosti pripovedanja, kao što je to imao Frojd u psihologiji, Marks u ekonomiji, Ajnštajn u fizici. (Žan Pari, Džejms Džojs: njim samim, Beograd, Savremena škola, 1963, preveo Bora Glišić, str. 137–138)
2 Zaoštrena varijanta ovakvog stava jeste da je Fineganovo bdenje „jedan od najvećih promašaja u književnosti”. (Vladimir Nabokov, Uliks – Esej o Džojsu, Beograd, NNK Internacional, 2004, prevela Tanja Bulatović, str. 115) Beograd, NNK Internacional, 2004, prevela Tanja Bulatović, str. 115)
3 Jeri Johnson, Introduction, in: James Joyce, Ulysses: The 1922 text, Oxford/ New York, Oxford University Press, 2008, edited with an Introduction and Notes by Jeri Johnson, p. XVII–XVIII.
4 V. Nabokov, Uliks – Esej o Džojsu, nav. delo, str. 8.
5 J. Johnson, Introduction, op. cit, p. XVII–XVIII.
6 Uporediti: Oni koji Džojsa poznaju malo bolje „znaju da je mušičavi Irac bio sklon mistifikacijama i netačnim objašnjenjima gotovo svaki put kada je trebalo da progovori o ishodištima svoje umetnosti”. (Zoran Paunović, „Kažu da je Nora bila pekareva kći”, u: Istorija, fikcija, mit, Beograd, Geopoetika, 2006, str. 135)
7 Svetozar Koljević, Humor i mit, Beograd, Nolit, 1968, str. 11.
8 Svetozar Koljević, „Uliks i uliksologija”, u: Trijumf inteligencije: Ogledi o novijem anglosaksonskom romanu, Beograd, Prosveta, 1963, str. 182.
9 Isto, str. 186.
10 Isto, str. 187.
11 ZoranPaunović, „Uliks Džejmsa Džojsa: Mitska uzvišenost trivijalnog”, u: Džejms Džojs, Uliks, Beograd, Geopoetika, 2003, str. 775. Žan Pari piše u duhu ’civilizacijskog’ čitanja Uliksa: „slikajući u neumoljivom videlu buržoasku civilizaciju svoga doba, Džojs ju je pokazao nesposobnom da podnese svoju prošlu veličinu, da obnovi svoje vrednosti i da, bez izdaje, sledi svoje ideale. Marks je smatrao da drama koja se ponavlja prelazi u lakrdiju: ako se Odiseja ovde obnavlja u degradiranom obliku, znači da naš svet nema snage da stvori novu, i da je njegova kultura već osuđena da se hrani otpacima”. (Ž. Pari, Džejms Džojs: njim samim, nav. delo, str. 157)
12 Z. Paunović, „Uliks Džejmsa Džojsa”, nav. delo, str. 776.
13 Isto, str. 782.
14 Zoran Paunović, „Uliks. Prevod?”, ZbornikMatice srpske za književnost i jezik, Novi Sad, 2004, knj. 52, sv. 2, str. 437.
15 Videti recimo: Thomas F. Staley, An Annotated Critical Bibliography of James Joyce, Harvester Wheatsheaf, 1989. Na 182 stranice u knjizi je, kako joj i samo ime govori, iznesena kritička (probrana) bibliografija radova o Džejmsu Džojsu sa komentarima navedenih jedinica.
16 U srpskoj kulturi to istrajno govori Aleksandra Mančić, a ponajviše u knjizi: Prevod i kritika, Beograd, Institut za književnost i umetnost,