Uvek o Kišu, a sada još i o pitanju ljubavi [Tema: Kiš]

Uvek o Kišu, a sada još i o pitanju ljubavi „u jesen godine 7464. (po vizantijskom računanju vremena)”, na kraju nešto o Ničeu i orfizmu

für eine liebe masterfräulein in dem Jahr 7524.

Uvek o Kišu, a ako treba, onda i opet, opet, opet. O Kišu uvek treba da bude reč.

Samo nikada priprosto i nedostojno, nikada opadanje, pizma i jed. Kritika, koliko god oštra, ili zanesena, koliko najviše sme da bude, ali nitkovluk, pasjaluk, beda čitanja i sramno gađenje, to nikada. Bolja je čak i neumerena i nepametna pohvala Kišu nego vajno otkriće njegovog „šćepanizma”. Zar se može hvaliti „šćepanistički” sunovrat ne samo kritičkog mišljenja nego uma koji hoće da nešto protumači?

Uprkos političkim invektivama najnižeg reda, u nedavnom „opetovanju” o Kišu ipak je malo rehabilitovan ton, to je ipak malo pristojnije od prvobitnog „šćepanizma”. Teško je poverovati da je to sitno poboljšanje posledica prošle rasprave, ali u ovom novom nasrtaju na Kiša, takođe politikantskom i kalkulantskom, postoji nekakakav napor da se raspravlja. Doduše vrlo malo o književnosti, i uvek o književnosti sa politikantskim potrebama, uz izvanredna otkrića koja prevazilaze svaku pamet, pa čak i onu najgoru, među kojima se našlo i to da je Aleksandar Jerkov „šćepanističkom” logikom povezan sa – nećete verovati – Sonjom Biserko. Ili ona sa njim, ali znam pouzdano da je to dotičnom Jerkovu jednako odvratno. Nebojša Vasović, koji bi hteo da bude pesnik i da tumači Kiša, tako se još jednom spustio  prenisko: iako se trudio da bude, valjda, ironičan, ispao je baš pravi biserko.

Pisati cinično o Kišu – što da ne, ili podrugljivo – opet dobro, ali pri tome uvek tragati za racionalnom i razumnom argumentacijom: ukoliko se dođe do teških zaključaka i poraznih sudova, to je moguće i o tome se može raspravljati. Prepuštanje patološkom besu, kakvo je Vasovićevo otkriće „šćepanizma”, dobilo je nastavak u „opetovanju” koje je makar malo pristojnije, ali je i dalje vrlo teško uspostaviti dijalog jer ciljevi „opetovanja” nisu književni, kritički i hermeneutički nego politikantski. Još uvek je previše kvaziimperijalnog besa u tom „opetovanju” i ponekoj čudnoj pohvali koja mu je upućena, ali i dijalog sa crnim đavolom bi vredeo ako bi doprineo, mada neće, čitanju i razumevanju. Bio bih spreman i na takav dijalog kada je o Kišu reč.

Mogućno je mrzeti Kiša i sve što je uradio, zašto to ne bi bilo moguće, ili ga potcenjivati, jako, recimo zbog Tomasa Mana – takvo sam potcenjivanje slušao četvrt veka, čak nisam na njega ni odgovarao. Taj stručnjak za Mana zaista nije voleo Kišovu prozu. Dobro. Nije ga voleo ni moj nekadašnji profesor, čiji sam jedno vreme bio asistent, ali se onda jednog leta posle dužeg i vrlo strpljivog dijaloga prelomio i Kiša, koji mu se, pričalo se, posebno zamerio jednom šalom u Klubu književnika, uneo u program Srpske književnosti HH veka. Ima i toga. Ja u tome vidim njegovu vrlinu, čak i neku svoju malu zaslugu, kao što računam u svoje zasluge i to da sam tolike godine ostao strpljiv kada ni njegov naslednik nije video mesto Grobnici za Borisa Davidoviča u tom programu, kao što uostalom nije video mesto ni poznom Crnjanskom i Andriću, ili srpskoj drami. Svih tih godina sam Kiša (godinama i srpsku dramu) predavao na različite načine, ko je želeo mogao je da pročita i Grobnicu – niko nije morao, iako je ona za mene toliko važna, dosta je što su studenti mogli da biraju. Čitaoci, među njima i slobodni studenti, čitali su Grobnicu sa strašću i zadovoljstvom, a dvojica mojih studenata i docnije najdražih prijatelja su na Kišu doktorirali, objavili sjajne knjige i danas su redovni profesori srpske književnosti. Život nije netrpeljivost i netolerancija. Kada dođe vreme, sledeća generacija će slobodno, dakle bez akademske prisile, pisati i misliti o Kišu i ja vrlo spokojno čekam njihov sud.

Uvek je najvažnije čitati književna dela. Jednom rečju – kaži mi šta si pročitao u nekoj knjizi pa ću ti reći ko si. I sa izvesnom odlučnošću, bez želje za provociranjem ili da uzvratim na provokacije, usputne ili direktne, zapisaću ovde za Letopis.

Matice srpske i gospodina Vladušića ponešto o Kišovom delu. Pri tome neću da prođem nemo ni pored udara na Kiša i na sve one tumače koji su pisali o njegovom delu sa uvažavanjem, ali ne bih da ovu priliku svedem na raspravu za koju će biti vremena i mesta. Najnedostojniji „udar” na Kiša uostalom nije došao od tvorca „šećepanizma” i najvećeg poštovaoca takvog pisanja o Kišu, nego od jednog pisca koji je bio blizak Kišov prijatelj. Mirko Kovač tako piše o Kišu da tu od pravog prijateljstva i elementarne pristojnosti nije ostalo ništa. Otuda pesnik i kritičar koji je smislio „šćepanizam” i „opetovanje”, te oni koji ga iz sve snage podržavaju i nagrađuju, deluju možda i blago spram ovog neshvatljivog mentalnog incidenta.

Rasprava o Kišovom mestu u javnom životu i delovanju, koja nije beznačajna i koja pogađa Kišovu sartrovsku zabludu, o okolnostima recepcije njegovih dela i marketingu koji ga je pratio, ili o legendarizaciji Kišovog lika, meni se sve to čini inferiornim u odnosu na čitanje i tumačenje samih književnih dela. Uvek bih radije raspravljao o njima. Ukoliko su ona beznačajna, Kiš će odumreti i iščeznuti sam od sebe. Ukoliko su, međutim, to izvanredna dela, kao što ja mislim da jesu, onda je jalova sva pizma zbog Kišovog uspeha, potpuno je uzaludan svaki napor mržnje čak i kada bi za nju postojao nekakav povod. Kada Tolstoj odbacuje Šekspira, ili Nabokov Dostojevskog, to može da deluje i simpatično, koliko god da je netačno. Premda, treba biti, makar i iz najveće daljine gledano, makar sasvim, sasvim malo nalik na Tolstoja ili Nabokova pa se tako zaletati i grešiti u onome u čemu ne greši čak ni neki slabiji student. Kada nasrtljivac na Kiša ne samo što nije nalik velikim svetskim piscima nego dok čita Jerkova hoće da čita nešto takvo kakvo je Sonja Biserko, to nije čak ni smešno. Tu čovek samo uzdahne sa žaljenjem, i treba imati puno strpljenja i za svoje prijatelje pa ih ne pitati kako su se vinuli do saznanja da takvo mišljenje zaslužuje nagradu. Da neko poveže, recimo, nekog člana žirija koji je nagradio „opetovanje” i tako podržao „šćepanizam” sa, recimo, Natašom Kandić, ja bih osetio samo žaljenje za onoga ko je u stanju da tako slabo misli. Članovi žirija su, međutim, u „biserima” videli neku kritičku vrlinu?! Skroz čudno, čak i čudnije od vehementnih istupa najvećeg poštovaoca „šćepanizma”.

Za razliku od negativnog čitanja, koje u najgoroj verziji vodi do „šćepanizma”, mogućno je pozitivno, entuzijastičko čitanje (grčki ἐνθουσιασμός, od ἐν θεός, što se ovde uzima, nezavisno od nekih istorijskih aberacija, kao ime za čitanje koje je nadahnuto književnošću, njenim prisustvom). Negativno i pozitivno čitanje i tumačenje moglo bi se staviti jedno pored drugog i ostaviti da svako ko želi proveri koje je važnije za književno delo, koje bogati jednu kulturu. Ali tu ne bi bilo osionosti i oholosti, a naročito ne bi bilo šutiranja u cevanicu, kako je to jedan zainteresovani u ovom sporu često preporučivao, u šta spadaju i svi šćepanistički biseri. Slagati opadanja i odvratne uvrede koje nigde nisu dopustive pa ne treba ni ovde da budu, poput „poliglotskih gubica” i sličnih ispada, naprosto nije ništa. Onaj ko ceni takvo pisanje i mišljenje, ili prelazi preko svih njegovih nedostataka, nedostojnosti i očiglednih prostakluka – do čega je njemu stalo? O tome bi članovi žirija koji je nagradio „opetovanje” i najveći poštovalac „šćepanizma” trebalo da razmisle.

Letopis, međutim, nastoji da popuni jednu veliku prazninu i ublaži jednu veliku nelagodu u kojoj nije problem samo „mlako” obeležavanje Kišove tužne godišnjice. Prava nelagoda je što Kišovu poetičku ulogu do danas niko nije preuzeo. Razlog za to nije u Kišovim nedostacima nego u poetičkoj slabosti pisaca koji su posle epohe koju je on obeležio morali da krenu u nekom drugom smeru. Početak ovog novog veka, međutim, nije obeležen poetičkim potiranjem Kišove poetike, kao što je to pravilo u istoriji književnosti, već slabljenjem kulturne osnove, rasapom simboličkih moći pa i politikantstvom. Napadi na Kiša koji imaju politikantski prizvuk doprinose toj regresiji i degradaciji.

Kiš je, možda, mogao još uvek da bude sa nama – osamdeset godina života koliko bi sada imao nije toliko mnogo. On, međutim, nije dočekao ni pedeset pet, koliko ja imam sada. Umro je mlađi od mene danas, to je prilično potresno i otrežnjujuće saznanje. I dok se spremam za pravu starost i sa previše vedrog cinizma gledam i na prošlost i na budućnost, ni u šta se ne uzdam osim u to da postoje velika književna dela i da ona i njihovo čitanje imaju smisla i svrhe u ljudskom životu. Time, naravno, pomalo branim sebe i život koji sam vodio i kakav imam nameru da vodim, koliko budem mogao da ga nastavim na isti način. Uprkos tome, ne uspevam da se nadam kako će u godinama koje slede biti onoliko i onakvih velikih dela kakvih je bilo u prošlom veku.

Naslov ovom tekstu koji pišem napravio sam od dva citata sa samog početka Kišove Mansarde, jedan je dat kurzivom, drugi pod navodnicima. Naslov je dakle tu, on određuje nešto što je Kiš hteo da istakne u Mansardi. Problem ljubavi, to je ono čemu je Kiš posvetio prvi deo svog romana, a važna je i kulturološka naznaka koja identifikuje njegovo rano opredeljenje o kojem naši pregolemi mislioci zadojeni mržnjom ne umeju i ne smeju da misle. To su dva aspekta koji su mi ovde važni, prvi kao uvod u raspravu sa samim sobom, drugi jer bi mogao da pomogne onima koji uvek imaju nedoumica o Kišovoj afilijaciji i akulturaciji. (U drugoj prilici sam pokazao da on, kada je upitan šta radi srpski pisac danas, nema potrebu da se distancira, iz čega sledi da sebe tada vidi kao srpskog pisca.) Kišovo „vizantijsko računanje” vremena, sva snaga tog pogleda u istoriju i ironija koja ga prati, srpskoj književnosti i kulturi mogli bi nešto da znače. I na tome bi se mogla pokazati i razlika između srpske, pa onda i tradicijski vizantijske kulturne istorije i afilijacije, i politikantskih nadrisrbljanskih zahteva.

Iako imam naslov, još uvek u ovom času ne znam tačno sve što ću napisati, možda to neću znati ni na kraju ovog teksta; znam samo da to mora biti nešto od onoga o čemu inače ne govorim. Jednom sam već pisao, ko zna koliko puta govorio, o odsustvu ljubavi i nevolji srpske proze, čak i sa opisom ljubavnog čina, nekmoli sa figuracijom prave, velike ljubavi. Od Andrića i Crnjanskog do Lalića i Daviča, ta je figuracija tonula u realnost prikazanog sveta i onda se, zajedno sa preokretom šezdesetih, nametao neki fizikalizam koji nikome ko ume da uživa nije stran, ali u književnosti naprosto nema pravu čulnu obojenost i ne znači ništa naročito – groteskni gigantizam muškog uda kod Bulatovića i Pavića i seksualna dostignuća u njihovoj prozi opsednutoj takvim erotizmom naličje su strašnog uzvika iz Romana o Londonu o koitusu i svetu koji se u njega pretvorio i kojim on vlada. S druge strane stoji napor od Albaharijevog ženskog anđela do anđela u prozi Gorana Petrovića, odnosno odlaska u jedan drugi, čitalački i književni svet u kojem su mogući ljubav i pouke o ljubavi, smrti i umetnosti. To je moguće upravo na liniji figuracije anđela, koja u srpskoj književnosti traje od samog njenog začetka, bilo da pogledamo ka srednjovekovlju ili novim počecima, sve do Tasićevog Opšroštajnog dara. To su neke od osnova za nacrt neke buduće studije o figuraciji čiste ljubavi u savremenoj srpskoj prozi.

Uspomene nadiru sa svih strana, među njima je jedna da sam nekada davno iz Pariza, pravo sa štanda Seja na Sajmu knjiga, u Beograd dovukao kapitalnu studiju o čistoj ljubavi od antike do Lakana. Knjiga je bila na francuskom, nije me to sprečavalo, hteo sam da mi je neko pročita. Danas se više ne sećam kome sam je dao, čudim se i tome i samome sebi i svemu. Život oduzima sve pa i uspomene. Davno još, pre toliko vremena, počeo sam da pišem o anđelima koji su naselili srpsku književnost, ne samo od srednjeg veka do Dositija nego i od Atanasija Stojkovića do naših dana. Hoće li, i kada, da to kažem kontrapatetično, doživeti milost uobličenja tekst koji je drugi deo rasprave o srpskoj književnoj imaginaciji, čiji je prvi deo o vremenu i milenijumskoj imaginaciji u srpskoj prozi u jednoj ranoj verziji odavno objavljen, ko to zna. Ispred mene ima mnogo manje godina rada nego što ih je ostalo iza mene. Kritike kod nas iščezavaju kao da ih nije ni bilo ako ih politika i okolnosti ne pretvore u legendu. Ostaju samo mnjenja, najčešće ni ona. Sve će prekriti zaborav, bez obzira na siranovsku volju da je borba vredna samo kada je uzaludna. Moglo bi se reći, samo mnogo skromnije i tiše, nek se piše, opet i uvek, piše, piše, iako je ruka koja drži cepanicu odavno zamahnula.

Uskoro će biti četredeset godina od Grobnice za Borisa Davidoviča, knjige u kojoj je ljubav tako temeljno osujećena ne samo političkim prilikama i nasiljem nad pojedincem već nečim dubljim od orvelovskog i kestlerovskog nasleđa. Naoko nema razloga da revolucija ne upozna ljubav čak i ako je istovremeno izdaja čoveka, ali Grobnica je dopustila da ljubav bude samo skrivena. Već u prvoj od njenih zajedničkih povesti nasilje i politička potreba zamenjuju ljubav i brišu je iz otuđenog sveta.

Veliki je to trenutak za srpsku književnost bio kada se pojavila Grobnica. Bio je to i važan trenutak i u mom životu, presudan. Čini mi se da od tog susreta nisam izgubio ni najsitniji delić – od izloga u kojem sam je video, od cene koja mi je bila previsoka, od omota koji mi se uopšte nije svideo ali je bio atraktivan, od utiska dok otvaram knjigu koja miriše na štampariju i čitam je još u hodu, opijen Borhesom koji je zahvaljujući Maštarijama već zaposeo moju premladu, strasno zanesenu čitalačku dušu. Bio sam začudo spreman za nju. Još osećam narativno ubrzanje, taj utisak strašne brzine Kišove proze o kojem čini mi se da nikada nisam ništa napisao, a ne sećam se ovog časa da li je o tome pisano, zapravo mi se čini da baš i nije. Eto strašne teme: razlike stilskih i narativnih postupaka retardacije i kontrakcije, s jedne strane, dakle poetike ubrzavanja i usporavanja, i ubrzane poetike od Kiša do Pavića. U tom njihovom ubrzanju, u ubrzanoj poetici, cela jedna izražajna i modelativna mogućnost, najavljivana od antike do sredine prošlog veka, odjednom je iskorištena. To je veliki trenutak u istoriji srpske književnosti. Treba napisati studiju ubrzana poetika kraja veka.

Prvo izdanje Kišove knjige je nestalo negde u mladosti. Ta knjiga je ostala u nekim ženskim rukama, danas više i ne znam čijim. Sve se u životu zaboravlja. Ne žalim za beleškama na marginama i za rukama koje ih nisu vratile. Žalim ponekad za jednom Lenkom, zaista se tako zvala iako nisam bio ni mesec dana stariji od nje, koja je na velikom odmoru htela da govorimo o književnosti i kao heroina jednog romana koji se nije dogodio dolazila, sa divnim osmehom, praćena podrugljivim đačkim čuđenjem. Gimnazija je tek počela, ja sam goreo od književnosti, od Kiša i Pekića, od Veleka i Vorena, od Tomaševskog i Kajzera, od studija Koljevića i Konstantinovića, najviše od Ingardena, bio sam pun sebe takvog i nisam imao sebe, bio sam čudan mladi čovek. Nisam razumeo Zaratustru, još nisam voleo Proces, Frojd je bio lagana lektira a Kjerkegor čudna i zagonetna. Svakog dana čitao sam po jednu knjigu, tako je izgledala prvobitna akumulacija i trajala je dve godine, pre nego što bih zaspao upisao bih u svoj dnevnik još jednu celu knjigu koju sam tog dana pročitao. Ni dana bez knjige, ni dana bez strasti. Dok sam uopšte shvatio Lenku, koliko god da je bila lepa, umilna, divna – mi smo kao i sve muške budale jurcali za nekim drugačijim curama, curama iz kraja a ne iz škole – jedan deo sjaja u njenim očima se ugasio. Koliko sam samo bio nespreman za veliku đačku ljubav. Možda bi to bila prava romansa, ili se samo nadam da je mogla da bude, možda laskam prošlosti koje nema jer je nije ni bilo. Nije mi žao što Lenka nikada neće pročitati ove redove, ne samo zato što ne mislim da oni nešto posebno vrede već zato što sve ono što ode u prošlost kao da propada u duboki bunar iz kojeg se, evo ni u mojoj parafrazi, nikada ništa neće vratiti. (Našao sam jednu rukavicu u Tibingenu, na živici, u Ulici princeze od Virtemberga, i znao da neću naći drugu, ni ruke koje su bile u njima. Tu sam upoznao princezu Nadju iz Tuluza i ko misli da u toj plavoj krvi ne postoji neka posebna draž vara se. One su posebne, ponekad.) Neće se vratiti ni jedna Lana kojoj sam možda umeo nešto da kažem o Kjerkegoru posle prvog malog predavanja – bio sam, u gimnaziji, i ne želim da mi to oproste, već zaljubljen do ušiju u književnost, nije bilo mesta u duši za obične dane i događaje i tek me je jedna Sanja, koja je i danas jednako lepa i koju posle neću videti punih trideset godina, romantično pomirila sa školom: zbog nje sam shvatio da nije puka izmišljotina kad u romanima piše da svetlosni zrak u kojem se pričini njen lik može da skameni mladu dušu koja voli i hoće da voli, ili da se u grudima oseti kako se celo biće deli na pola, da srce može da stane ili da bi, jer ti se priviđa nečija kosa, mogao da grliš grane i rumeno lišće koje pada sa njih. Sve što u romanima piše više je od istine. Tako se gimnazija završila, već sam pisao kritiku i znao šta ću da budem jer je samo to imalo smisla za mene. Bio sam čudan klinac, gimnazija je tek počela a već sam bio zaljubljen samo u književnost i ostao sam zaljubljen tolike godine, pa i danas, na pragu starosti, još uvek je previše volim. Zato ću opet o književnosti, i opet, i opet, i opet, i opet i ne čudite se: opet o književnosti. Nego o čemu drugom? O sitnim uspomenama koje svi imamo i vredne su samo zato što su naše sopstvene? Koga je briga što se još nekad setim takvih trenutaka i nekih lelujavih likova, kao da me progoni želja da tamo gde nema master-narativa, koliko sam se samo time bavio, osvane neki divan lik koji bih danas nazvao, recimo, masterfrajla. Izronim sam pred sobom kao junak sopstvenog romana života, sa stranica svojih sećanja koje blede i ništa ne vrede ni meni samome, ni nekome ko mi je više nego drag, govorim replike kojih u tom romanu i ima i nema, već onako kako sve što vredi i vredelo je i postoji i ne postoji. Otkud bi kritičari imali pravo na to, već čujem onaj strogi hor koji se još u antičkoj komediji pretvorio u nešto drugo. Žabe, ptice, oblaci, žene koje zaustavljaju ratove, ili zec Crnjanskog, može doduše i žaba, vrabac Andrićev, Pavićev hrt i Pekićeva kuca, svakako i tvor, naravno Kišov, već su tu u jednom nizu do kojeg mi je stalo, tu su i sve idealne, ne samo one mrtve drage kojih u srpskoj književnosti nema. Otkud kritičaru pravo da misli, stvarno da misli a ne da se „bavi” tumačenjem, da oseća, a ne da se doseća, otkud mu pravo na ovaj niz koji je samo na prvi pogled iracionalan, a vredi makar koliko i čuveni Fukoov citat, ili duga šetnja ulicama Bordoa rekonstruisanim tako da se na njima danas ne vidi trag Kišovog pogleda, kojeg nema ni u kafani iznad Sorbone u kojoj je otkupio pesmu od uličnog pesnika, ni u stacionaru, danas tehničkom fakultetu, na koji sam se uzalud peo da vidim kako se sa njega Kišovim očima moglo pogledati na Pariz u to davno vreme, onda kada sam se rodio. Odakle mi pravo na sve to? Naravno da ga nemam. Ja ga uzimam između Hegela i Ničea, između Hajdegera i Vitgenštajna, između Deride i Fukoa, svaki je kritičar koji išta vredi samozvanac, nas ništa nije ni pozvalo u književnost ni ovlastilo da o njoj pišemo, sudimo, tumačimo. Ja sam nesumnjivo samozvanac i bez ikakvog oklevanja stavljam sve moje samozvanstvo na taj tas na kojem sam gomilao reči o Kišu: Kiš je veliki pisac i sve sitno opadanje jer ni on nije savršen čovek je samo demonstracija slabog karaktera onoga koji to čini, a svako ko se raduje „dokazu” da neki veliki pisac nije u svemu i u svakom pogledu mitski veliki čovek – a nije nijedan – promašio je i smisao i svrhu tumačenja književnosti. Onu koju sam za sebe našao jednog leta, nakon što je izašla Grobnica, kada sam kao mladi monah, ostavši sam jer su roditelji najzad nekud otputovali, ceo avgust pisao o njoj, postio, uzdržavao se od spavanja i ljudi, pripadao književnosti, voleo i voleo da volim, i uz jednu malu đačku nagradu za taj tekst bio srećan: našao sam svoju sudbinu. Mene su Kiš i Pekić rodili za ovaj život koji živim – šta bi čovek mogao da traži više od toga, oni su u svakom i najsitnijem času mog postojanja. Koga je briga što sam tako našao sebe? Naravno da nije nikoga. Zašto ovo pišem? Svakako ne zato što ne znam šta o svemu ovome mislim svih ovih godina, a naročito ne zato što imam potrebu da se bilo kome ispovedim. Možda jedino zato što volim nekoliko mlađih kolega i godinama se trudim da im dam sve što imam i dobro se osećam dok to činim, i što zavaravam sebe da bi takav zapis mogao nešto da kaže nekoj mladoj duši koja bude htela, a još ne zna ni da hoće i šta hoće, u vrlo teškim vremenima koja mi se priviđaju, u kojima će sve biti moguće samo ne iskreno se predati svojim ljubavima, naročito ne za srpsku književnost i kulturu, u kojoj možda neće ni biti takvih dela koja čoveku promene život nego neka sitna produkcija, komercijalizam i politikantstvo. Još možda gajim iluziju, profesorsku, da bih mogao da je malo ohrabrim i da joj se javim iz ovog limba, srećan uprkos svemu i željan da je sretnem kad još više ostarim, i da je tako mator, nemoćan, bivši čovek, vidim dok uživa u književnosti i nastoji da očuva nešto što je nekada bilo toliko važno u svoj svojoj beznačajnosti. Mogu li tom mladom biću ovi patetični, sentimentalni, u krajnjoj liniji i nevešti redovi nešto da znače? Ja nisam pisac, nikada nisam ni mislio da bih to mogao da budem inače bih odavno pisao, i nemam nameru da zato što znam ponešto o književnosti i imam kakvu-takvu tehniku, ili me hoće reči, pravim od sebe pisca. Ali hoću da pišem neku vrstu kritičke proze koju sam smisalio pre više od trideset godina pa lažem sebe da imam pravo na nju i da ovi ispadi uspomena i zapisi o njima nisu sasvim neumesni, svakako nisu privatni iako su savršeno lični.

Ceo život sam voleo to što su pisali Kiš i Pekić nekom užasnom i lepom ljubavlju i bez njih i nje nisam mogao. Posle su došli Andrić i Crnjanski, koji su i veći od njih. Andrić se za mene otkrio u najdubljoj strasti tek kada sam pisao doktorat – mi smo svi više voleli Crnjanskog, kao što se i danas mlađi čitaoci posvećeni književnosti češće okreću prvo ka njemu pa ka Andriću. Bilo je i posle književnih ljubavi, i razočaranja, ali te čudesne strasti koje čovek oseti u pravom trenutku i koje oboje ceo njegov život i ispune celo njegovo biće, to ostaje jedinstveno i neponovljivo. To je aura autentičnosti i neki književni zavičaj bez kojeg se ne sme i ne može nikuda. I zato ne mogu i vrlo, vrlo neću bez toga. I zato mi je Vasović sa ili bez ove svite koju nije zaslužio, nadam se ni ona njega, tužan i jadan lik, lik jedne sitne mržnje koja ne bi valjala ničemu čak ni da ima veličinu koja se nekima priviđa. Usamljenost, pa šta? Ko nije usamljen, i ko još sme zato da mrzi, naročito ako je nesposoban da voli?

Dakle, između ljubavi i strasti, pa makar plaćali cenu za nju, i pizme, mržnje, ne-volje, zar treba birati? Čitati s ljubavlju, čistom ljubavlju, tumačiti iz ljubavi, baviti se onim što najviše voliš i što ti najviše znači – šta drugo? I to bez ideologije ljubavi, od Sokrata i Svetog Pavla do Altisera i Badjua, Hane Arent i Kristeve. Dakle ne iz ideologije ljubavi već baš iz same ljubavi. Jer, šta voli onaj ko mrzi? I, opet bez hrišćanskog preterivanja, može li uopšte da voli onaj ko mrzi, a naročito – onaj ko voli da mrzi? Voleti da voliš, čak i kada ljubav kopni, ili nestaje, kada je nema i kad ju je teško zadržati, kad si star i ona menja oblike i dopustivosti, kad je teško ipak voleti onako kako u voljenju mora biti – kao da smo sad u prostoru u kojem se rađa Lakanovo malo a – dakle daleko od svake ideologije koja popravlja utisak o pravoj prirodi čoveka, daleko od moralne sveze dobrote i ljudskog bića, voleti da voliš jer je u tom voljenju već više ljubavi no što je svet može podneti, voleti da voliš a ne da mrziš – ima ljudi kojima se sve to ne može objasniti jer bi se njihovi mrgodni i namrgođeni životi raspali i ne bi imalo šta da ih drži na ovom svetu na kojem im je, čak i kada su vrlo inteligentni i sa ogromnom strašću štite svaki svoj interes, ipak najvažnije da imaju dovoljno prostora za mržnju, da voleći da mrze i omrznu nađu za sebe razlog i pravilo službe. To nije tek patologija da vole samo sebe, ili najviše sebe, to je nešto gore: sve su njihove ljubavi osenčene mržnjom za kojom čeznu. U svim teškoćama koje isporučuje i kojima zaprečuje da se čovek susretne sa svojim boljim mogućnostima u njihovoj ostvarenosti, svet nudi nešto mnogo bolje, premda retko i teško priprema da sve bude bolje nego što mora da bude, a u tome nastaje sve ono najvažnije koje ukida samo moranje, nudi jednu blagost koja nije ni pitoma bespomoćnost, ni izloženost kobima i tuđoj nedostojnosti, jednu snagu ljubavi koja je muška i muževna u onom starinskom a ne u rodnom smislu i u kojoj je dovoljno biti čovek pa da budeš i vitez i da ne žališ tuđu proračunatost svojom nemoći. Voleti književnost je naprosto dobro, a dobro je i voleti da voliš.

Veče je i čini mi se kao da u vazduhu osećam uzaludnost na koju nisam navikao, iako ona uporno narasta u ovom društvu čije smo žrtve više nego ono naš produkt. Otkako je izašla Grobnica vrlo retko ili skoro nikada nisam osećao uzaludnost. Možda ne bih ni večeras imao ovaj utisak da ne moram da ispunim dvostruko obećanje. Obećanja i strašna volja da ako ih date onda morate da ih ispunite uvek skupo koštaju. Ovo će večeras stajati još i više, o ovom se ne može pisati bez imalo bola i bez zadavanja bola, iako ni jedno ni drugo niti želim niti mi je potrebno. Ni uspomene koje su mi važne i koje su se splele u ovom času, sve mi ovo uopšte ne treba, a bojim se da ne treba nikome, ni onome ko možda ovo i pročita. Voleo bih, iako je to glup paradoks, da kažem beži, dragi čitaoče ili čitateljko, od ovog teksta dok je još vreme, iako bih da u njemu ostane trag tog dečaka koji se zaljubio u srpsku književnost, živeo za nju i zbog nje… Voleo bih da u ovom tekstu bude trag te sreće od koje me deli četiri decenije iako to verovatno nije moguće, voleo bih da napišem nešto što se ne može napisati i čega ovde neće ni biti, i samim tim, kada sam već prekoračio granice jednog diskursa, a to sam učio vrlo davno, evo gde mi se on sveti tako što više ne dopušta da se zatvorim i zaštitim od tog prodora onoga što je bitno u ono što o tome ne može da svedoči: Grobnica.

Obično se misli da se najlakše i najradije govori o onome što je najdraže i najbliže. Nije tako. O tome se najbolje ćuti. Ja dobro čuvam i svoje i tuđe tajne. Kiš, doduše, nije tajna, nikada nisam krio da sam njegovo delo onda kada je to bilo najvažnije čitao kao da mi od toga život zavisi i taman kada bi se književni ukus tako promenio da više niko neće da čita Kiša, ne bih odustao. Ja volim, strasno i zauvek, književno delo Danila Kiša. A volim i njega iako je umeo da bude tako divno neprijatan i težak, iako ga nisam dovoljno poznavao niti mu bio blizak po godinama da bi sve što je potrebno da nekoga upoznaš bilo moguće, iako je otišao sa ovog sveta taman kada sam prestao da budem mladić, iako nam je ostao dužan još neko remek-delo i još godina, decenija književnog života na koji je tako moćno uticao, a on je tako brzo i naglo dao sve što je imao. Imao je dakle i nedostatke, kao i svi veliki pisci, pa šta? Zašto bi ih iko radije oprostio Crnjanskom nego Kišu?

Ne verujem u znanje koje zaboravi na onoga ko zna i tumačenje predstavlja kao da nije deo i situacije u kojoj se tumač nalazi i celine života, njegovog i svih ljudi koji su u tom času tu negde, povezani mnogo više i bolje nego ovim sumnjivim društvenim mrežama. Kako napisati tekst u kojem se kaže da je čitanje Grobnice za Borisa Davidoviča promenilo život, a čitanje Kišovih dela ga ispunjavalo, kako se to kaže u samom tumačenju ako ne entuzijastički? To ne isključuje skeptičku proveru, pa čak i onu radikalnu akciju, nevolju tumačenja od Diogena do Ničea koliko i od Gorgije do Sloterdajka, to može u slučaju istorijskog preokreta poretka umetničkih vrednosti ili radikalnih promena društvenih prilika da bude izuzetno komplikovano, ali u svemu tome je bitna, presudna dobra volja: bez nje, kako izgledaju Andrić i Popa?

Kako bi to što mi se dogodilo kada sam sa Grobnicom ušao u svet književnosti i tumačenja moglo da se ponovi? Uspomena na te trenutke i taj zanos i danas je dovoljno jaka da mi je više stalo do nje nego do svih poluknjiga u kojima sam uporno, decenijama, često manijački tragao za delima koja će biti nova remek-dela srpske književnosti. Dosta pisaca i među njima većina mojih književnih prijatelja mi nikada neće oprostiti to što nisu napisali takva remek-dela. Teško im je da priznaju sebi svoju nemoć, lakše je misliti da nisam hteo da proglasim njihova dela za remek-dela. Da danas opet mogu samo na jedan trentuak da se vratim u to stanje u kojem sam bio kada se pre četrdeset godina pojavila Grobnica! Čini mi se da bih sve dao samo da je to moguće, samo za trenutak te benjaminovske autetničnosti i neponovljivosti, i te vatre koja greje zimogrožljivost svakog života.

Petar Pijanović, moj profesor književnosti u Desetoj beogradskoj gimnaziji, imao je tada dvadeset osam godina – meni je izgledao kao mator čovek. Danas bih rekao da je bio klinac. Ja sam imao šesnaest. Nisam postojao. Ako danas postojim, teško bi u to i mnogo dostojniji tumač nego nekakav „šćepanist” mogao da sumnja više ili strasnije, ako sam ipak profesor književnosti, onda je to zbog Kiša, Pekića i Pijanovića. Kada bismo sa vedrim cinizmom videli sebe onako kako se život, običan život u svakodnevici, nikada ne sagleda, videli bismo kako je sve satkano od prolaznosti i iluzija, da sve, baš sve propada i nestaje osim velikih dela. Velika književna dela rađaju velike ljubavi. Sa njima, sa velikim delima i velikim ljubavima, ako je čovek za njih sposoban, život ipak dobije neku boju. Ne dobije bogzna kakav društveni i istorijski smisao, naprotiv, koliko god se čovek trudio čak ni onog smisla za samog sebe nikada nema dovoljno, ali da nema velikih dela i velikih ljubavi čovek poput mene ne bi znao šta sa sobom. Meni su potrebna velika književna dela, a ona su postala jako retka.

Velike ljubavi nadilaze sve i svakoga i traju zauvek, čak i ako bi ih neki životni udes prekinuo, osujetio, baš kao što je smrt, obična ali ne i banalna smrt od bolesti kojom ju je prizivao, Kiša oduzela budućnosti koja se pred njim još uvek otvarala. Smrt koju je poznao i dočekao sa praznim pogledom u prazan ekran, na koji je pre toga stavio ono što on hoće – sudbinu jevrejskih logorašica u socijalizmu, golootočku sudbinu, da se otkupi za svoju nedovršenost – prazan ekran, ekranska paradigma, katodni zrak derealizacije, sve je to mitski ritual rastanka, koji je Kiš izgradio kao niko pre njega i otišao iz Jerusalima u Beograd da opojan legne u pravoslavni grob, makar ispraćen uz nedostojan episkopski komentar. Ni u grobu mu se ne dâ da bude sve što je bio. Veliki srpski, jugoslovenski, evropski i svetski pisac Danilo Kiš kretao se stazom koja je bila zacrtana do najviših rezultata, posle kojih uvažavanje prerasta u skoro apsolutno odobravanje. To je staza kakvu je samo Andrić prešao u potpunosti. Manje se zna da su na njoj bili Popa i Tišma, pomalo i Pavić, i niko više. Umesto tog uspona, ko zna da li bi on negde stao ili bio zaustavljen, Kiš je trijumfovao u srpskoj književnosti. Od sredine sedamdesetih do sredine osamdesetih taj proces je dovršen i potkraj života on je postao neprikosnovena mera poetike. Svi su hteli da pišu kao Kiš, čak i njegovi ogorčeni oponenti. A slabo se razume da je posle trijumfa Kišove poetike prirodno da se javi i protivreformacija. Ona se, međutim, nije javila stvaralački, kao niz velikih dela pisanih na drugačijim poetičkim osnovama. (Takve osnove mogle su da budu vezane za, recimo, tzv. slabi narativ, ili defikcionalizaciju različitu od Kišove. Takvu razliku u odnosu na njega grade, recimo, Valjarević i Matijević, ali oni nisu imali ambiciju da postave neku novu poetiku nego da uz književnost prežive sami sebe i ono što se zove život. Možda je tu ulogu trebalo da ima Albahari, da ga tiho potisne, ali on za to nije imao dovoljno snage ni rešenosti, vidi se to iz parabole o učitelju i učeniku, naročito ne kad je prešao u hiperprodukciju narativa, u produkcionizam. Albahariju pripada neslavna uloga da se sa njim nameće, rečeno s obzirom na Benjamina, pitanje umetničkog dela u doba tehničke produkcije narativa, na čijem jednom kraju je blog, a na drugom amerikanizovana obaveza pisca da piše.) Zato je ceo raspon od „fabule biblioteke” u Grobnici, pa i svega što je do nje dovelo, do tzv. realizovane metafore čitanja u Sitničarnici „Kod srećne ruke” Gorana Petrovića i Tasićevog enciklopedizma u Kiši i hartiji, jedna zaokružena i velika književna epoha. Kakva će biti ona koja sledi posle nje i u kojoj se malo šta tako jasno izdvaja i nameće (a Gataličin Veliki rat je više na strani Kiša, Pekića i Pavića nego što se udaljio od njih i od postmodernosti, kao što je i Malovićev Lutajući Bokelj još uvek dovoljno ahašveroški dok postmodernizantno misli na srpskom i uzvikuje, ambivalentno, ali uzvikuje ime Pavićevo, čak i moje, moj dragi Nikola), to u ovom času još ne znamo. Hoće li ona biti makar nalik velikoj epohi srpske književnosti, kada su remek-dela nastajala jedno za drugim, to nam niko nije obećao i bogovi književnosti koji su nas tako obilato nagrađivali u dvadesetom veku, da se poigram rečima Kolakovskog i Paskala, ništa nam nisu dužni. Niko nam nije obećao da ćemo biti srećni i živeti lepe živote, niko nam ne duguje da imamo ovako veliku književnost kakvu smo imali. Čak i da ima nekoga na tim pustima nebesima, gde zamišljamo nekakve sile koje bi mogle da ukrote slepi lanac sudbine i nesreća koje pogađaju sve koji nemaju mudrosti i koji žive ovako kako uglavnom svi živimo, opet bi otud, gde oko praznih prestola duvaju brehtovski ledeni vetrovi, mogao da se razleže vapaj od ovog istorijskog bola koji je skoro nepodnošljiv. Bol propasti onoga što je srpsko je neizdržljiv, u njemu bol zbog gubitka velike književnosti, a to nam tek preti, nije najveći ali je posebno težak, čak i gadan. Gadan bol, to je kategorija budućnosti.

Romantičarsko nasleđe postoji i ono se vidi u nasleđu ideje bola koja nastaje u prejakoj volji da se zbog ljubavi ode dalje i od nje same. Pravog ljubavnika to razdire i dok je sa onim koga bezmerno ljubi. Čoveku manjih moći da ljubi ni najveći zamah i zalet nisu ništa bolji i veći od običnosti koju zbog sebe i sobom u sve unosi. Nasleđe prekomernog zanosa romantizam nije stvorio nego istakao u prvi plan, on je nužni sastojak veličine još od antike i rađanja ljudskog duha. To je i veće i vrednije i važnije od svake konkretnosti i tegobnosti sa kojom se žive obični dani i gleda šta sitan svet čini. Romantičarski gubitak nije običan gubitak nečega što čovek ima, već onoga što ne može da ima. To što mali narod obično nikako ne može da ima – književnost i kulturu koja je veća od njega – mi smo imali i vrlo teško, u velikom istorijskom naporu i stvaralačkom trudu stekli. Kiš je deo te velike kulture koja je šira od naših okvira, to je ona kultura u koju su se slivali i kulturni proizvodi okruženja, drugih tradicija i etniciteta, to je čista vrlina. Šteta je što ta apsorpciona moć nije bila i mnogo veća, a naročito je velika šteta što integrativne moći srpske kulture nisu nadvladale dezintegrativne moći istorijskih, etničkih, verskih rascepa. Horizont Kišovog dela je evropski horizont srpske književne kulture, sa njim se ima nešto što je važno.

Čitanje književnih dela Danila Kiša, a posebno njihovo tumačenje i određivanje njihovog mesta u književnosti, kulturi, društvu, opštoj i državnoj istoriji, istoriji svesti i istoriji moći, nije oslobođeno nenormalnog a često sasvim podlog pritiska koji se generiše iz različitih, uglavnom nedostojnih razloga i dubokog nerazumevanja da ne postoji ta vrsta ekskluzije po kojoj ono što je evropsko nije i ne može biti srpsko. Njen drugi deo je uverenje da ako je nešto srpsko onda nipošto ne može biti i evropsko. To je pogrešna logika disjunkcije – manjinska logika i uskogrudost da umesto brige zašto nisu i koliko mogu da budu srpski pisci Čarls Simić i Milo Dor treba „raskrinkati” Kiša kao nedovoljno srpskog, a ako je upotrebio jugoslovensko ime onda zato na njega treba gledati i sa istorijskom omrazom koja je ravna tom porazu u jugoslovenstvu. Frustracija jugoslovenstvom nije sasvim nerazumljiva premda je neodrživa, nepravična, i potpuno proizvoljno distribuirana, ali to jeste mesto istorijske katastrofe pa je i transfer nesreće uvek moguć. Taj transfer ne opravdava da se na pritajeni način proslavlja sopstveni poraz niti čini smislenim da se za sve što nije uspelo obesno prigovara svemu što jeste uspelo.

Za taj pritisak, međutim, zasluge nemaju samo naše bedne prilike i zavist ili puko zlo, nije to baš bez ikakve Kišove zasluge. Kiš je „kriv” samo utoliko što je izazivao, hteo, bio oštar, tražio da se strogo sudi. Pravedno je zato oštro pristupati i njemu. Kiš je hteo da darne u jezgro jada od kojeg nikad ništa i ne biva nego zlo, gadost i podlost, pa ga ne treba žaliti, on je srećan što je tako i što ni danas u tom leglu propasti ne mogu da ga se, kako se to narodski kaže, manu i da ga ostave na miru. I ne treba da ga ostave na miru, nije ni on njih. Kiš je velik, nije u svemu u pravu, iako u svom velikom htenju jeste, dok je potpuno u pravu u onome što je najbitnije – u velikom književnom stvaralaštvu. Veliko književno delo nadmaša svog autora i njegove sitne ljudske mane i zablude, nervoze i komplekse koji su tako moćno bojili jednu od najživopisnijih figura naše književnosti dvadesetog veka. Kiš je uz Kostića i Vinavera jedan od najkontroverznijih pisaca. Uprkos tome Kiš ni izdaleka nije omražen kao Davičo i Marko Ristić – naprotiv. Njega čitaoci i vole i cene, ali je u jednom trenutku njegov poetički trijumf postao toliki i tako potpun da je to moralo ponekog da iritira. U njemu smo dobili više nego što smo u stanju da primimo. Sa Kišom smo, kao sa velikim evropskim i svetskim srpskim piscima koji mu prethode od Dositeja i Njegoša do Andrića i Crnjanskog, dobili baš ono što nikada ne možemo drugačije da (po)imamo: horizont svetskoistorijskog sagledavanja sveta i vremena. Osim u nekim ratovima i stradanju, mi taj horizont dosežemo jedino u književnosti. Na tom horizontu vidi se svaka pa i najmanja greška, i zato svaka Kišova nesigurnost ili omaška deluju kao da prekrivaju ceo svet i vide se onako kako se krupni nedostaci i kapitalne nesposobnosti malih i beznačajnijih autora nikada ne primećuju. Uz to, kultura u kojoj je za mnoge mentalne probisvete Dositej raspop a Vuk švercer ikona, u toj kulturi je pravično da svi takvi posumnjaju u Danila Kiša i omrznu ga. Nije nikakav problem da se u njega sumnja i njegovo delo preispituje, problem je ukoliko se to čini na pogrešan ili nedoličan način, a posebno je odvratno rugati se traumama ratnog siročeta i izbeglice u kojem su se različite kulture i nesreće sudarale i davale protivrečne rezultate. Čak i da nije tako, svaki čovek ima apsolutno pravo na različite akulturacije, višestruke identitete i njihova prelivanja ili transformacije – puna je srpska književnost toga i u tome je njena vrlina.

Kiš se, jednom rečju, ni danas ne čita normalno, kao što se čitaju velika dela velikih pisaca, nego sa nekim grčem u kojem oni koji vole njegovo delo kao da uvek moraju da dokazuju očigledno. U tom zapinjanju i preterivanju se po svoj prilici i grešilo, kao što svi koji misle da će rečima popraviti svet oduvek greše. Možda je bilo preteranog isticanja, ali kakvu je škodu to izazvalo? Uprkos tome onih koji ne vole Kiša ima manje od onih koji ne trpe Pavića. Koliko bi bilo onih koji ne trpe Andrića, samo da su se stvari drugačije odigrale i da ovaj veliki pisac i čovek nije znao do tančina kako će se sve stvari odvijati u svakom času njegovog života, posebno onda kada sklopi oči? Uprkos tome ni o Andriću ni o Paviću nisu napisane takve blasfemije kakve su napisane o Kišu. Kordić i Jasmina Ahmetagić su u svakom pogledu preterali, naročito ona, to jesu opadački stilovi i prati ih takvo i toliko odsustvo sposobnosti teorijskog mišljenja da se čovek čudi – to kako gospođica Ahmetagić razume Liotara i još ponekog i ponešto doseže ono što bi duhovit polemičar napisao kao parodiju tumačenja postmodernizma – ali tu nema takve volje za ponižavajućom uvredom kakva sve vreme prati Kiša, dok je Neninov „stari lisac” nešto sasvim drugo – knjiga jednog toplog sentimenta i jednog žaljenja koja potpuno menja smisao prigovora. To je u konačnom ishodu knjiga za Pavića. O Kišu je rečeno nešto sasvim drugo, u rasponu nedostojnog javnog i kuloarskog prigovaranja, od Radomira Smiljanića do Nebojše Vasovića.

Ima u srpskoj kulturi uvek prostih i primitivnih ljudi, ima i uskogrudog nadrisrbljanizma – jedan njegov oblik je bio pitanje zašto Kišovi junaci nisu Srbi – koji niti hoće niti može da sagleda celo srpstvo i njegovo mesto u Evropi i svetu, ima i ljudi obrazovanih i pametnih koje razjeda neki samo njima znani jed, pizmatičnih umesto harizmatičnih, ima svega i svačega, ima dosta onih koji gledajući iz negativne i sužene perspektive ne mogu da vide koliko i zašto je važno ne ostati uzan i da je vrednosti važnije pribirati, sakupljati nego se iživljavati nad svakom sitnicom. Akumulacija vrednosti i apsorpciona moć kulture – iz te generalne volje za bogaćenjem kulture sledi i jasan osnovni hermeneutički stav kada počne tumačenje: stav pribiranja, rasvetljavanja i utvrđivanja vrednosti.

Mnogo primera se može dati za razliku između pozitivnog, akumulativnog, sabirajućeg, entuzijastičkog čitanja i negativnog stava koji može imati najširi domen, ali uvek ima sasvim ograničene rezultate. Na samom početku Mansarde, dakle dok se konstituiše osnovni recepcijski signal kako čitati tu prozu koja počinje naglo i burno, javljaju se izuzetno važne nedoumice. One nisu samo žanrovskog karaktera – šta je to satirična poema, kako stoji u podnaslovu i nagoveštava otvoreni, menipejski karakter ovog kratkog romana. (Ova odredba je iščezla iz tako važnog izdanja kakvo su posthumna i posebno priređena Kišova Sabrana dela, što radikalno oštećuje čitanje ovog dela; takav je to bio slučaj i kada je u najprestižnijoj srpskoj ediciji iz Desničinih Proljeća Ivana Galeba nestao podnaslov Igre proljeća i smrti. I to je znak koliko je smisao ovog određenja ostao nedovoljno prezentan – podnaslovi koji su iščezavali nestajali su na izdanjima o kojima su se starali profesori književnosti.) Recimo da su to poetički problemi koji obuhvataju celinu dela, no problema ima dovoljno i na nivou pojedinačnih iskaza. Nedoumice su vezane i za utvrđivanje najosnovnijeg smisla iskaza u kojem „plaču u noći nevidljivi vozovi” dok se „rožnato lišće hvata noktima za zamrzlo, tvrdo tle”, kojim počinje Mansarda. Ostavljajući po strani koliko je ovo jak pesnički signal i kakve sve intertekstualne relacije on uspostavlja, ostavljajući po strani mogućnost da se ova figura teškog hvatanja noktima za tle vidi kao jak nagoveštaj obeskorenjenosti, rastemeljenosti, ili nužno dovede u vezu sa maksimama koje su noktima urezivane u zidove na mansardi, a to sledi samo malo dalje, neophodno je ustanoviti kakav se čitalački stav odmah mora zauzeti da bi se čitala ovakva proza. Dovoljno je i bez Ženetovog parateksta, Lotmanog razmišljanja o signalnoj funkciji početka i kraja, lingvopoetičkim tumačenjima narativnih „šiftera” ili samo tipova početaka kao kod Lodža ili Adamsa, dakle ostavljajući po strani klasične teorije ali i one neklasičnije, od Lakana i Liotara do Ransijera i Badjua, uvideti da je za čitanje kišovskog teksta potrebno nešto više od pukog referencijalnog polja stvarnosti kakvu poznajemo i proze koja uspostavlja mimetičke veze sa njom.

U tom slučaju postaje jasnije da jedan vrlo malo verovatan događaj koji se odmah zatim opisuje – da psi noću grickaju koštice divljih šljiva koje „su stezale njihove glasne žice poput stipse” – mora imati neki drugačiji smisao nego što je „otkriće” kako psi zavaravaju glad šljivama. Može se ili tvrditi da je reč o transferu – glad glavnog junaka je projektovana na sliku tih pasa, to je psihološko objašnjenje; ili je reč o transpoziciji – oni koji jedu divlje šljive i ne mogu da govore jer im se glasne žice stežu kao od stipse zapravo su oni kojima se glas u grlu stegao i još ne laju i ne napadaju ali su tu. U prenesenom smislu to su psi koji stoje po strani i prate, iako još ne napadaju. Kiš bi izlazeći na književnu scenu tako video simboličan položaj svog junaka u kojem je lako prepoznati autorski lik. Junak ili autor okružen psima – da li je to začetak nekih docnije oblikovanih slika?

Koliko je zaista opravdano zapitati se da li je ono što se docnije transformiše u priču „Psi i knjige” već ovde začeto, koliko od tog oporog ukusa u grlu ima u onoj nelagodnosti koju će Kiš tek da dočara u ovoj priči? Da li je ovde začetak one volje koja je pred izbijanje glavnog spora dobacivala – psi laju a karavani prolaze, kako je Kiš tada zapisao? To je pretežak i sasvim neizvestan zadatak na rubu spekulacije: dok čita početak Mansarde čitalac ne zna šta će Kiš napisati u narednoj deceniji, ne zna čak ni šta sve piše do kraja Mansarde. U idealnom prvobitnom čitanju nema anahronizama i ne zna se šta sledi u samom delu ili docnijem piščevom opusu, ali kada se ove veze naknadno uspostave može se u tekstu pronaći i ono što prvobitno nije moglo da se vidi. Da se početak Mansarde može posebno tumačiti nije nužno zbog docnijih simboličkih slojeva u Kišovom delu, već pre svega zato što ono što piše na samom početku Mansarde predstavlja neku vrstu zagonetke i zahteva da se nekako shvati. Na početku Mansarde postoji posebna simbolička projekcija i važno je da li će čitalac i tumač na nju gledati pozitivno ili negativno. Pozitivno razmatranje ide ka tome da na početku vidi otvaranje posebno širokog simboličkog horizonta dela, da vidi pesničku slobodu i potrebu za kreiranjem posebne vizije, te docnije traži mesto takve figuracije u celom piščevom delu, književnoj epohi i kulturi. Negativno gledanje bi ovakav početak odbacilo kao kišovsku besmilicu.

Tumačenje koje bi povezalo raznorodne stvari u celom opusu nije besmisleno, ono jeste nedokazivo, ono može olako da barata kategorijama opusa, ono je daleko od kritike kakvu će tih godina predložiti Bart i Fuko, premda njihova intervencija još više otvara polje tekstualnosti i zapravo zahteva još više slobode i odgovornosti u tumačenju. Tumačenja koja tek dolaze, ona nisu slobodna da bi bila proizvoljna već se moraju boriti za to da imaju smisla, ona nisu filološki nametnuta i obavezna ali su mogućna.

Ako su ubedljiva, ona su doprinos tumačenja. Ukoliko nisu ubedljiva i zasnovana na samom tekstu, onako kako je to i De Man naglašavao podsećajući na svog profesora i njegove časove, još dok se govorilo o otporima teoriji, a sad je vreme koje je s razlogom nazvano posle teorije, dakle ukoliko nisu skrupulozno izvedena i interpretativno utemeljena, ona su puki promašaj. Isto toliko koliko je promašaj elementarno nerazumevanje da se sve ne svodi na puke činjenice i relacije izvedene iz svakodnevnog iskustva, da nije sve ograničeno u polju samo jedne kulturne projekcije, naročito kada je ona reduktivna ili primitivna. Bogatstvo tumačenja nije manje ukoliko se takva tumačenja ne mogu pouzdano dokazati, bitno je da su zasnovana i da se ne mogu ni opovrgnuti.

Šta je cilj tumačenja koje prati ili čak i proizvodi simboličku punoću dela? Da predstavi Kiša kao vizionara koji je unapred znao ili slutio šta će se dogoditi, da će biti pasa koji laju i da će se sudariti sa svetom kakav je predočen u „Psima i knjigama”? To je blizu mistifikacija o vizionarskim moćima i osećanju za sopstvenu sudbinu kakvo se često pronosi. Ceo pravac ovakvog tumačenja je bespotreban ako služi mistifikaciji, dok je vrlo koristan i potreban ukoliko pokazuje kako se širi semantičko polje. Dakle, pokušaj da se taj čopor pasa u neobičnom poetskom ambijentu vidi kao simboličko proširenje, o čemu se može napisati desetina stranica, ne služi mistifikaciji nego utvrđivanju umetničkih vrednosti i smisaonog bogatstva. Za to je, međutim, potrebna dobra volja tumačenja.

Dobra volja utiče na čitanje, razumevanje i tumačenje i ona se od Kanta do Gadamera i Deride odmah mora ustanoviti: nje ili ima ili nema i od toga sve zavisi. Pozitivno čitanje i tumačenje, čak i ukoliko je negde preterano ili počiva na velikom domišljanju, nije nelegitimno sve dok se može potvrditi navodima iz teksta, vezati za tekst i dok doprinosi uvećanju semantičkog ili nekog drugog kapaciteta iskaza koji se tumače. Idući tim pravcem tumačenja, već u sledećem koraku postavilo bi se pitanje Kišove imaginacije: zverke i biljke su, koliko i neobičnost ambijenta ili događaja, reminiscencija ili poetizama, supstancijalni deo Kišove imaginacije. Njihovo nagomilavanje, isto toliko koliko i insistiranje na intertekstualnim vezama i nagomilavanju stvari, imena, naziva knjiga, sentenci, cela ta poetika pridodavanja, gomilanja, navođenja, sabiranja i prikupljanja, poetika kritična za Beketa i Pereka, sve je to važna odlika Kišove proze. Što više se sile sabiranja pokazuju kao odlika njegove poetike, ona snažnije podržava tumačenje koje uvećava, doprinosi, nagomilava značenja i pojačava ambivalencije. Što je veća neizvesnost hermeneutičkog rezultata, što je veći ulog tumačenja, to je uzbudljiviji susret sa delom. Animalni repertoar, recimo, kakav postoji u Mansardi samo u Lamentu Crnjanskog igra tako važnu ulogu, dok strukturni ambigvitet koji nastaje zbog promena plana pripovedanja i pretapanje identiteta u Mansardi predstavljaju poetičko nasleđe Dnevnika o Čarnojeviću. Semantičko, simboličko, poetičko, književnoistorijsko proširivanje polja tumačenja počiva na snazi dobre volje: ukoliko nje nema, svi ovi rezultati koji su umetnička dostignuća delovaće zlovoljnom tumaču kao preterivanja, neopravdana i pogrešna, on će se delu rugati i potcenjivati ga i tamo gde bi morao da ga najviše uvažava.

Negativno tumačenje odmah mora da pređe u izrugivanje. Na primer ovakvo: rožnati listovi, neka to bude pesnička sloboda da listovi imaju strukturu nokta, ali psi koji jedu opore divlje šljive i krckaju koštice, pri čemu „neznalica” Kiš još ne kaže koštice nego – semenke, e pa toga u Srbiji nema, ne biva to. To možda izgladneli čifutski psi negde tako grickaju, dok za stočarske pse po mađarskim pustama i lovačke kerove u Crnoj Gori i nema šljiva, nema tamo šljivika k’o po Srbiji, to je dakle sve skupa neka Kišova budalaština. Ne mora da se zapne s tim da srpsko pseto ne glođe i ne krcka divlje šljive, pas je pas i nema potrebe za njegovim lokalizovanjem ove vrste, bilo je toga dovoljno u Kišovom književnom životu, no i bez tog nivoa gluposti psi koji jedu divlje šljive i grickaju koštice za zlovoljno tumačenje znače samo budalaštinu, povod za ismevanje što Kiš nikada neće moći da bude pravi nadrisrbijanski seljak. Da se po Srbiji punoj šljiva, njiva, buna među narodima, kako je pisao Davičo, nalaze takvi divlji plodovi i da ih grizu gladni psi iako su opori, to je samo velika neznalica mogla da zamisli, zato je tu negativno tumačenje da to raskrinka – onako kako nesrećni „šćepanizam” sistematski razotkriva Kiša samozvanca i polupisca. Kiša treba odbaciti kao prevaranta, slabog pisca koji se toliko drao da je velik i važan da su svi drugi osim „šćepanista” poverovali i počeli zajedno sa njim da zavijaju, toga ćemo se najzad osloboditi kada ga budemo čitali sa zlovoljom, a ona je dobila nadrisrbljanski karakter koji je pretvara u nešto gore od nerazumevanja. Kada se dosledno primeni, ona kao u gornjem primeru koji sam dodao da se pokaže kako je to lako konstruisati i čemu uvek vodi zlomislenost i zloupotreba tumačenja, odmah Kiša raskrinka kao neznalicu, nepismenjaka, prevaranta i samozvanca. I od takvog Kiša ćemo najzad biti spaseni, a naša deca u školama i na univerzitetima pošteđena, čim raskrinkamo to lukavo Jevrejče, svraku koja nam je podmetnuta.

Kiš, taj jevrejski fićfirić i cetinjski đačić, čak ni to ne zna da psi neće jesti divlje, opore šljive. Onamo će pisati neku potresnu prozicu o dečaku i psu u Ranim jadima, a pas mu se zove Dingo, pa ako to nije ukrao od Kiplinga da nije možda putovao do Australije? Poruga ove vrste mogla bi da privuče nekog polučitaoca koji po svaku cenu nastoji da ostane i iskusan poluseljak, a toga kod nas uvek ima napretek. S druge strane je mogućnost da se preterivanje o psima koji jedu šljive vidi kao figuracija gladi koja se samo malo dalje i javlja uz junaka kojem su glad i pitanje ljubavi presudni. Glad je zvezda na nebu tog siromaštva, dok je ne zameni ljubav. Nisu psi tu ni da bi se već ovde nužno otvorilo pitanje koje tek docnije oblikuju „Psi i knjige”, semantički potencijal ove figuracije ne mora da se proširuje na nivou celog opusa, niti je reč o pavlovljevskom poznavanju ishrane pasa, koju Kiš takođe drugde pominje, već se na početku Mansarde oblikuje slika gladi i uvodi jedan poetizovani diskurs koji ne mora da bude, kao što neće ni biti, okovan mimetizmom.

Poluseljačkom čitanju brzo bi se moglo pridružiti i polupametno, u kojem se uočava kako su na samom početku Kišovog romana prvo svetla, farovi automobila, upaljena i obasjavaju pse koji se sklanjaju kada ih vide. Ukoliko se ne sklone biće pregaženi. To je svakako velika, mnogo velika percepcija, ono priprosto aha, gore svetla, i evo kako bi mogla Kiša da napada polupametno kvazitumačenje: ako se već u nekom narednom pasusu otkrije kako pripovedač kaže da motor automobila nije bio upaljen, pa je automobil pse iznenadio, ako se doslovce kaže da su se kola koja su pregazila psa „spustila niz ulicu bez svetla”, to znači da Kiš ne zna šta piše i polupametan čitalac i tumač mogao bi dakle da već ovde sklopi knjigu. Nit Kiš zna pse i šljivu koja moćno rađa u Srbiji i kada je divljaka, nit pazi šta piše pa na istoj stranici tvrdi dve suprotne stvari – da su svetla bila upaljena i da su bila ugašena. Nije to kao kod Beketa gde se može samome sebi protivrečiti, niti paralogija od Care do Joneska, to je nešto drugo: on piše a ne ume čak ni da pročita šta je napisao. Dakle truća. Eto vam ga sada pisac i gotovo, gud baj Kiš, ćao Mali, zbogom imposteru, prevarantu, polupišče, mađaronsko-jevrejsko-belosvetska podmetačino, izvikani moralni šampiončiću sa srbljanskom ljagom na duši, odraćemo ti kožu jednim pokretom kao tvoru i iščupati utrobu da nikada više ne isplivaš.

Ništa lakše nego u teškoj zlovolji, mrzovolji, mizantropiji, u ogrezlosti nekom pizmom koja se može shvatiti individualnopsihološki ali ne i prihvatiti u hermeneutici, odbaciti pisca. Skoro svakom bi se moglo ovako rugati i ružiti ga, a ako se jednom nalazi na sve moguće načine bilo kakva mana, a drugome ne vidi ni ona koja je očigledna, onda to više nije samo individualna psihologija čitanja, manje od psihologije znanja, nego nešto drugo, što može biti samo hermeneutička patologija, iako je najčešće i neka ideologija.

Taj avetinjski auto koji je pregazio pse vozi neki čudan čovek u kožuhu, koji se nadneo nad pse ponavljajući da je to što ih je zgazio i kako leže, čudno. Reč je odlučujuća jer će je ponoviti figura ljubavi samo neku stranicu kasnije, to i jeste smisao ovog početka, da čitalac odmah uđe u svet u kojem je sve čudno. Ko je on? Da nije neki Gvozdenov potomak, ili makar gunj koji Gvozden skine pred streljanje, čudnim putevima od romana Daleko je sunce stigao do neznanca koji nosi kožuh dok pali kola na nizbrdici jer mu ne radi akumulator ili anlaser? Da li je pogrešna kontrastivna kontekstualizacija u istoriji srpske književnosti? Da li treba govoriti o dijaboličnom izaslaniku u tim avetinjskim kolima, kako pripovedač za njih kaže, pa se onda nasleđe raznih aveti može dalje razvijati? Kožuh koji je pristigao iz devetnaestog veka bio bi znak za samog folklornog vraga koji je upleo svoje prste u Kišovo pripovedanje.

Može se, dakle, Kišova proza čitati i u najmanje očekivanom pravcu u kojem ide veza romana koji je otvorio prethodnu deceniju srpske književnosti i romana koji je otvorio šezdesete, može se preterati u domaštavanju pa kad je već rečeno da je auto bio avetinjski prizvati sve aveti svetske književnosti, ali i ne mora. Nepoznati vozač je mogao nositi kožuh jer su se po selima nosili kožusi, ali nijedan seoski kožuh ne određuje ceo horizont tumačenja nego i on može u njega da stane. Iako je ovo primer za preterivanje u proširivanju polja tumačenja, od istorije aveti do Gvozdenovog gunja, koje je teško opravdati potrebama tumačenja samog teksta, to nije sasvim nelegitimno, za razliku od uskogrudog mimetizma i zlovolje sa kojima bi poluseljak i poluintelektualac, dakle seljanin i inteligent, čitali vrhunsku književnu prozu. Hvaliti ih u tome, naročito kada to čini ozbiljan svet, ljudi koje cenim, za neke smatram da smo celog života prijatelji, ili drugovi, ili odlični znanci, ili bivši prijatelji i protivnici koji bi trebalo da umeju da uvažavaju vrline onog drugog i koji valjda neće spasti na to da razmenjuju rugobne izraze nego će se ako treba na život i smrt nadmetati u razumevanju književnosti, to se meni čini potpuno pogrešnim pa bih čak i začetniku „šćepanizma”, kojeg sam nekada davno poznavao, bez ikakvog zazora postavio teži zadatak: da proveri samoga sebe, mogao bi da pokuša da sve ono što je mislio da razume ponovo pročita i protumači, ali bez omraze i pizme, sa pozitivnim pretpostavkama hermeneutike koja u dobroj volji bogati razumevanje književnog dela. Kišova pomalo manijakalna opsednutost i osećanje progonjenosti, tako lako razumljivi u životu jednog izbeglice i ratnog siročeta (ja to znam i iz sopstvene porodice), nisu mera njegovog dela i kulturne medijacije. Kada bi sa voljom da vidi književne vrednosti čitao bilo koje Kišovo delo, možda bi glavni „šćepanist” opet okrenuo ćurak naopako, dakle obukao ga onako kako ga treba nositi i počeo da piše o Kišu sasvim drugačije stranice? Za to je potrebna velika hrabrost. Imaju li je on i njegov glavni poštovalac? Ako su ikada čeznuli za ozbiljnim izazovom, eto im prilike.

Čovek može i sme da koriguje svoje tumačenje, pre nego išta drugo morao bi sve vreme da vodi dijalog sa samim sobom. To sam na drugom mestu istakao kao važno načelo posthermeneutike – samo/osporavanje. Dakle jedan proces stalnog previranja i večne neizvesnosti, koja počinje kao ovaj mali primer na prethodnim stranicama, dakle kao stalna provera sopstvenog čitanja u tekstu, ali isto tako i provera sopstvenih stavova i sudova. Gest našeg najstarijeg časopisa i njegovog najmlađeg urednika da naprave temat o Kišu, kao što je bio i temat o Paviću, nešto govore, a otvorenost dijaloga ostavlja i prostor za korekcije, autokorekciju i kritiku. Letopisu sam zahvalan za podsticaj da pišem o Kišu, a to onda znači da ne pređem nemo preko nekih pojava makar samim tim doveo i Letopis u nepriliku da, dajući mi reč, mora tu reč i da trpi. Da ovo dovedem do vrhunca, neću oklevati da kažem kako se u broju posvećenom Paviću, u kojem je i jedan moj reminiscentni tekst, na pogrešnom mestu našla priča nedavno preminulog Milenka Pajića, koji se velikom piscu, u prilici kada mislim da to nije trebalo činiti, uglavnom primitivno ruga. Mimo pitanja koliko je naš mučeni Milenko bio besan jer ga je Pavić zaista potpuno zanemarivao i nije hteo da mu posveti gotovo ni delić svog vremena, nekmoli da čita njegove mnogobrojne knjige pa još i rukopise koje mu je ovaj nudio, a svi koji smo poznavali Milenka, dragog i blagog čoveka, znamo i to da je malo ko mogao da bude tako i toliko nepodnošljivo dosadan kao on; mimo ideje da li je groteskno prikazani Pavićev lik u Pajićevoj priči zasnovan na jednoj prizemnoj sprdnji koja je odista jednom davno terana sa velikim piscem, a zapravo jeste; bez želje da mrtvom Pajiću kažem kako je tako pišući, a i sam je pre pavićevac nego oponent, ubio samoga sebe, a šta mu je to trebalo i da nije došlo do najgoreg ishoda – dakle bez obzira na sve to, u konačnom ishodu opet je sve samo pitanje književne vrednosti. Pajićeva sprdnja, poseban žanr u srpskoj kulturi, nije bogzna kakva priča, ali nije ni sasvim rđava. Mesto na kojem se našla je po mom mišljenju pogrešno, ali može se terati sprdnja i sa velikim piscima. Ima i drugačijih pokušaja, recimo to kako se u poslednje vreme piše o Andriću i Crnjanskom u književnim i nazoviknjiževnim delima, i nije to sve baš potpno promašeno, ali tu ima ipak previše malo prave književnosti. Jedno su Vinaverove parodije ili muze vetrova Mije Raičevića, a drugo su neduhovitost i zloba. Pisce treba kritikovati, a ko ume neka im se ako baš želi i ruga, ali sa smislom za književnost.

Kada Kiš u romanu Psalam 44 svog junaka, doktora koji vrši eksperimente u logoru, nazove Niče, on potpuno promašuje i osuđuje svoj roman na neku vrstu parohijalnosti. Direktni i neduhoviti udari mladog pisca, naročito kada pokušava da citira Zaratustru ili komentariše Übermensch-a, sasvim su promašeni. Ni nalik onom divnom detalju iz Dnevnika o Čarnojeviću koji pokazuje kako se čitao Niče u to vreme, o čemu je i Todor Manojlović lepo posvedočio. Kiš ne samo da tu nije pokazao neko bolje razumevanje Ničea, uostalom još nije kod nas bilo dobre savremene literature o njemu, a ni novo čitanje Ničea, koje je obeležilo šezdesete godine naročito u Francuskoj, još nije počelo, već demonstrira šta je glavni problem provincijalizma i mehanizma glasine koju je celog života odbacivao. Nije bilo ni Grlićevog ranog uvoda u Ničea, pa opet to slabo opravdava Kiša koji u ovoj stvari ne samo da preuzima jedan stereotip o fašističkoj i arijevskoj inspiraciji Ničeom već slabo oblikuje književni lik. Nije u njemu najgore to što se zove Niče, nego što nije u stanju da Ničeu bude makar po nečemu nalik, da bude dorastao izazovu velikog filozofa, u iskrivljenom ogledalu groteske, u ironiji i cinizmu, u bilo čemu. Nije bilo ni dovoljno znanja, niti je imaginacija došla do izražaja. Kišov Niče je jedan od najslabije oblikovanih likova u savremenoj srpskoj prozi.

Međutim, iako je i sam kritikovao ovo svoje delo i pomalo ga otpisao, iako se oduvek smatralo da je ono možda njegov najslabiji književni produkt, dok sam ovih dana ponovo čitao Psalam, da proverim koliko da se grubo izrazim o Kišovom Ničeu, nekim logorskim slikama i neuverljivom bekstvu preko logorskih žica, rađanju bebe u logoru i srećnom slučaju spasenja koji čak i da je dokumetaran nije ubedljiv, to je još Aristotel znao, morao sam da se iznenadim koliko mi je ovaj roman danas uprkos svemu bolji nego pre dvadesetak godina, kada sam ga poslednji put pročitao celog. Sada mi je bilo mnogo očiglednije koliko su neki likovi i aspekti Kišove docnije proze ovde već nagovešteni, da je ukrštanje narativnih glasova efektnije a sumnja u samu priču bolje začeta nego što sam ranije mislio. Delovi ovog romana mogu se vrlo čvrsto poetički povezati sa docnije napisanim Kišovim najboljim stranicama. Visoka predvidljivost stilskog izraza ograničava svaki domet ove knjige, ali lik oca, rasprava o drugosti, izuzetno retko oblikovanje menstruacije, rodna transgresija pripovedanja, traktati o različitosti i o bogu, slika veoma razumskog boga uz koju odmah ide izraz „pomolimsja”, raskoli verskih kultura, pa i neverovatan detalj u kojem kao da Kiš hoće da razjari do kraja nadrisrbljiste pišući „rafinovani atavizam” (a ne rafinirani, što oni ne bi dopustili tek tako), sve to i napokon toliko tihih sličnosti sa delima Bašta, pepeo i Peščanik čine da ovaj roman ima bolje mesto u Kišovom opusu no što se to obično misli. On je značajan u Kišovom, kako sam ga jednom nazvao, dvopočetnom ulasku u srpsku književnost, iako u svakom pogledu zaostaje po vrednostima za Mansardom i slabiji je od svih dovršenih Kišovih dela.

Sama udvojenost, dva jedan za drugi slepljena romana, daje za pravo poetičkoj slutnji da Kiš mora da unosi neki rascep, pukotinu, udvojenost zauvek. Nije on samo Srbin i Jevrejin, mađarski i crnogorski, dakle dva puta dvostrukog identiteta u najranijoj mladosti, i nije samo jevrejski Srbin i jugoslovenski pofrancuženi Evropljanin u celom svom delu, njega u svim domenima poetike prati jedno veliko i teško dvojačenje – ono je poetička razmera okvira i pukotine o kojima sam na drugom mesto odavno pisao. On je i napadnuti napadač, i progonjeni samoprogonitelj, on je jedna duboko šizmatična figura naše savremene kulture i u tome je njegova velika patnja i neka čudna neodoljivost, on jeste fascinantan, težak, nenadoknadiv.

To dvojačenje je naravno zahvatilo Mansardu odmah i da li je očiglednije u raskolu Jarca-Mudrijaša ili Fabulana i Lautana, ili Magdalene i Euridike? Ili je prividno ponavljanje Tam-Tama još bolja slika ove pukotine koja je isplivala na površinu, a najbolje u onom opisu „sanskritskog pisma” u kojem se jednače konsonanti u jedan znak, i vokali, dakle u idealni znak pisma-identiteta (sanskrt junak hoće da uči u važnom trenutku kada se rekonstituiše posle Euridike/bludnice). Kiš u onom jadnom Ničeu svemu tome još nije bio dorastao, ali se sada u satiričnoj i satirskoj poemi, u ditirambu i igri stvari dovode na svoje pravo mesto, i to možda nije sve. Hipertrofirani dijalogicitet Marije-Magdalene u romanu u kojem se napušta pisanje ljubavnog romana, da bi to postao roman o romanu dobija sasvim drugačije razmere. Hrišćanska papistička zabuna koja spaja dve Marije, crkveno prisvajanje moći i razvlašćivanje žena koje bogu ne mogu da pristupe drugačije nego preko muža svoga, a kurve i bludnice u njima svakad prebivaju još od Eve i njenog sagrešenja i jedina im je nada Bogomajka, a ne i one koje su Hristu prišle u neposrednosti očitovanja vere, sve to se ne mora radikalno i rodno postaviti kao mera nedostojnosti tzv. muške istorije, ali Kišova intervencija i u tom ambijentu, uzimajući u obzir i njegovo oblikovanje maskulinih predrasuda, ima poetičku svrhu i smisao. Tragajući za izvorima dvojačenja Kiš je hristijanizovao diskurs koji od dionizijastičkog dijaloga i velike, prećutane Ničeove teškoće sa Orfejem, stigao do korena identitetskih prepoznavanja. Problem je, na primer, bezgrešno začeće o kojem se govori na početku Mansarde, ali nije ništa veći sam po sebi od figuracije Rta dobre nade (i čudnog kraka koji možda vodi do Miljkovića) i drugih. Religija nije mera sama po sebi, Kišova proza obiluje raskolima, ali šta znači u ranoj Kišovoj prozi dilema „Natčovek ili Svečovek” – ona koju su naši avangardisti već podelili sa Nikolajem Velimirovićem? Da nije Kiš tako rano želeo da dâ prilog za kanonizaciju budućeg sveca, i to usred rasprave u kojoj sumatraistički odjeci dalekih ostrva i Afrike uoči Samita nesvrstanih sigurno ne znače „šćepanistički” prilog političkoj klimatizaciji? Zašto bi to bilo manje od „kabalističkog broja devet”, naročito ako je na početku sledećeg poglavlja „jesen godine 7464. (po vizantijskom računanju vremena) bila maglovita i vlažna”. Kako se u tom ambijentu koji se oslonio i na vizantiju, integralistički, tako da se antika i hrišćanstvo, jevrejstvo i vizantinizam dopunjuju, drži Orfej? Kišov Orfeus je izašao na pozornicu možda i samo zato što je on simbol lirike, ali kada se pojavio uz dionizijske tragove i figure, problem je mogao da naraste od kontigencije do savršene simboličke nadgradnje i jednog od najvažnijih, a skoro sasvim nepoznatih proširenja tumačenja Ničeove filozofije koje, koliko znam, nije istraženo dovoljno ni u nepreglednoj literaturi o Ničeu.

E, o tome već dugo, predugo ne mogu da donesem svoj konačni sud i ne bih ga ni ovde nudio kao konačni test umetničke snage jednog književnog dela da to ne dugujem gospodinu Vladušiću kao potlač i meru jedne istine koja za mene ima zavetni karakter: ako nije sve ne mora da bude ni ništa. Ja naprosto ne znam i ne mogu da znam da li se ovo sme interpretirati odlučno u korist veličine književne imaginacije, ili je reč samo o jednoj izvanrednoj kontingenciji. Da li je moguće da pisac koji u prethodnom romanu toliko ne poznaje Ničea da pravi onakvu karikaturu od svog junaka, u sledećem delu koje štampa u istom času – dakle mogao je kritički da preispita svoju raniju figuraciju i da junaku makar alternira ime ako ne i da ga preoblikuje – može to odjednom tako da prevaziđe? Može li on da ponese kredit za nešto što još uvek nisam našao u prebogatoj literaturi o Ničeu, koju nikada neću ni izdaleka dovoljno dobro poznavati, a to je prećutani Ničeov aristofanizam, o kojem ću na drugom mestu reći makar nešto vrlo malo, i pitanje Orfeja. Otkud bi Kiš, posle svog sasvim bledog doktora Ničea, mogao da pokaže takvu dubinu oblikovanja problema pred kojim bi morali da zastanu najbolji tumači Ničea druge polovine dvadesetog veka?

Ne samo što je Psalam makar i svom svojom neveštinom i slabostima dao osnovu da se Kišova proza osloni na dijalog sa ničeanskim viđenjem antike, već je uvođenje dijaloga između ironičnog oblikovanja Jarca-Mudrijaša i Orfeusa, njihove transformacije i zamene uloga, stalno izmicanje identiteta, diskretno otvaranje u Kišovoj ranoj prozi jedne od najvećih lakuna u zapadnom mišenju posle Ničea. Tako se Psalam pomalo rehabilituje, ali pomalo, dok Mansarda izrasta kao jedan od najboljih kratkih romana srpske književnosti, kao Dnevnik o Čarnojeviću ili Prokleta avlija.

Danas svako zna za Ničeovu konstrukciju opozicije između Dionisa i Apolona, premda je ona bila savršeno teška i jedva razumljiva devetnaestom veku koji se gasio i ostala je daleko od stare filologije. Ničeov opis je ovladao našom imaginacijom i mi danas spremno i uvežbano računamo sa tom opozicijom kao takvom, iako je ona duboko protivrečna već u samom pozorištu, u kojem ne postoji opozicija apolonijskog i dionizijskog u drami, već tragičkog i komičkog. Od nje je Niče i krenuo, ali onda ga je onaj prodor užasa običnog života, koji mu se kod Euripida već činio nepodnošljivim gubitkom tragičkog od onoga časa kada gledalac, dakle sam čovek, izađe na pozornicu, zapravo vratio tragičnom nadvladavanju saznanja: tragička umetnost nam je neophodna, ali ako smo je izgubili još u antici, onda nam ni u umetnosti nema spasa. Zato bi Niče da piše ponovo ditirambe, premda oni ni izdaleka ne spasavaju kao njegova filozofska proza.

No gde se to Dionis bori sa Apolonom? U konstituciji novog kulta, ne, pa čak ni u samom orgijanju. Niče ne vidi da se Dionis obračunao sa nečim drugim, a ne sa apolonijskim saznanjem – sa lirikom, sa Orfejem. Orfejev kult je ukinut, a Orfej rastrgnut, jer ga je zamenio drugi, moćniji bog pražnjenja i proslave obesne radosti koja vodi do dionizija, dakle bahanalija, bahantskih orgija. Dionisov kult je rastelovio Orfeja, sveo ga na glavu koja peva: i od tada kroz celu istoriju nama nedostaje orfičko telo zrele, lirske muževnosti. Lirika koja je mogla da kroti divlje zveri nije mogla da iznese na površinu postojanja niti da ukroti ono divlje u čoveku, za to su potrebne orgije a ne lirske svečanosti. Orfičke pesme, pesme sunca, odgurnute su na stranu u korist jedne drugačije lirike i na sceni je ostalo apolonijsko saznanje, ne i orfička lirika, a spram njega dionizijsko tragičko saznanje. U Mansardi je spram Jarca-Mudrijaša, ogoljenog do cinizma i svedenog na Igora koji uživa u bludničenju i razglednicama na kojima su njegova ljubavnica i Euridika, dok je Igor takođe pretvoren u pisca u dvostrukoj supstituciji likova autora i junaka, stoji Orfej koji ne može da podnese dvojstvo bludnice i svetice u realnosti, i zato umesto problema ljubavi i pisanja ljubavnog romana čuva enciklopediju romanesknih oblika, kataloga postupaka i perekovskog popisivanja, napokon roman o romanu. Mansarda je na taj način usmerena ka postmodernističkoj metafikciji, autoreferencijalnosti i to čini pre teksta Ihaba Hasana o raskomadanom i postmodernistički transfigurisanom Orfeju. Kako se to sme interpretirati?

Ala Tatarenko u svojoj studiji o postmodernizmu misli da je ovo početak postmoderne u srpskoj prozi i tako bi da koriguje književnoistorijsku sliku koju sam svojevremeno predložio. Ona bi da se vreme raspoznavanja postmodernog doba, dakle, pomeri za tri godine, svakako ne misleći kako nisam imao na umu celinu Kišovog opusa kada sam smatrao da je prekretnica 1965. u kojoj se sustiču tri važna romana, u istoj ediciji, tri prijatelja koji se nisu razdvajali, a takvi su događaji uvek važni u istoriji književnosti, važniji za periodizaciju od najranije poetičke najave. Ala Tatarenko utoliko mislim da nije u pravu i ne uzima u obzir celinu smisla mog književnoistorijskog argumenta, a on je potreban još više s obzirom na to da se postmoderno doba nije odmah nametnulo kao dominantno, i da zato valja biti strpljiv i oprezan, utoliko pre što sama Mansarda ni izdaleka nema književnoistorijsku težinu dovoljnu za preokret. Dilema modernističko/postmodernističko traje još celu deceniju, kulminira u polemikama o Grobnici i razrešava se u korist postmodernih strategija u Enciklopediji mrtvih i Hazarskom rečniku osamdesetih. Budući da sam pisao o Kišovoj Mansardi i kao o metafikcionalnoj preteči pisanja romana „Peščanik” u Peščaniku, jasno je da sam uzeo u obzir tu poetičku dijalektiku, ali istorija književnosti mora da traži više od prvih nagoveštaja. Mansarda sama, još slepljena za Psalam koji apsolutno nije postmoderan, teško da može da bude dovoljna za književnoistorijki preokret, uprkos Kišovom poetičkom preokretu. Preokret je ipak pojava cele jedne grupe autora i nekoliko publikacija i taj sitan dobitak od tri godine izgubio bi sliku ovog momentuma, a on je u istorijama književnosti važan. (I poslednja glava Druge knjige Seoba, kako je to odlično pokazano u njenoj najboljoj interpretaciji, svakako prethodi, utemeljuje i čini nužnom sve ono što sledi u opusu Crnjanskog, pa i autofikcionalizaciju iz prve glave Romana o Londonu. Možda bi mogao da se zamisli argument o književnoistorijskom smislu koincidencije pojave poznih romana Crnjanskog i ranih dela Danila Kiša, no meni se to čini preteranim. Uvek bih oklevao da tvrdim kako postmodernitet treba tražiti svaki put u još ranijim najavama, jer onda nema zaustavljanja sve do Odiseje. Danas bih svakako mnogo više pažnje posvetio tumačenju Hiperborejaca, kao što sam već na drugi način to učinio sa Embahadama, premda ne bih mogao da tvrdim kako jedno od dva najzapostavljenija remek-dela srpske književnosti – to je uz Hiperborejce Rastkov Dan šesti – treba da bude koren postmodernog doba. Crnjanski i njegovo viđenje hipermodernizma imaju drugačiju osnovnu poziciju, iako remek-dela velikih pisaca – pozna proza Crnjanskog i Andrića – najavljuju preokrete i poetički ih prevazilaze. U književnoistorijskom istraživanju treba sačuvati i distancu, ali o svim ovim pitanjima vredi voditi dijalog.)

Pitanje Orfeja, koje me muči već tolike godine, možda je još važnije za određivanje književnoistorijske dinamike nego pitanje autoreferencijalnosti i intertekstualih pastišizacija u Mansardi. Ali da li je, kada su nesrećni Niče iz Psalama i ničeanska figuracija iz Mansarde ovako slepljeni koricama došli na svet kao sijamski blizanci, dozvoljeno figuru Orfeja odlučno interpretirati u postmodernom ključu, i još više, tražiti da se ona ovde pojavi kao tako dalekosežno proširenje razumevanja Ničea kakvo se u tom času, početkom šezdesetih, po svoj prilici ne može naći ni kod najboljih tumača Ničeove filozofije? Ja volim Kiša, ali to ne znači da se sve mora tumačiti njemu u prilog: ili lik Ničea iz prethodnog romana ograničava polje smisaonog produbljenja dionizijske filozofije, ili je Kiš ovde načinio preokret koji bi mogao da ima težinu i u svetu filozofije, po kojoj bi se onda Kiša smelo staviti u vrh svetske misli. Možda upravo bežeći od svog doktorčića, Kiš, toliko sklon nadkompenzaciji ili bolje rečeno osuđen na nju, odlazi toliko daleko koliko ni sam nije mogao da bude autopoetički svestan? Da li je ovde na delu veliki književni mislilac, ili je to preteran sud dok traje oblikovanje mladalačkih uzbuđenja u kojima noći provedene sa kurvicama, revolt i grubosti ne dopuštaju da se ovaj roman mladalačke osećajnosti i njenog preoblikovanja dovrši u jednoj „čvrstoj”, „muževnoj” formi „zrele” autoreferencijalne fikcije koja tek potkopavajući samu sebe, a ne slabošću sentimentalnog htenja, ponovo zadobija drugačiju pri-rodnost i oslobađa se modernističke maskulinosti kao takve?

Dakle, već četvrt veka nisam siguran da li se ovakvo proširenje smisla Orfeja može hermeneutički dokazati u Mansardi, naročito zbog lika Ničea u romanu Psalam. Kada Kiš ili olako ili genijalno prepiše ceo valpurgijski dijalog iz Čarobnog brega, što stručnjaka za Mana, mog učitelja i prijatelja, nervira isto ili još više nego neuredan Pekićev citat iz prevoda Zaratustre, da li je to prilog ovakvom razumevanju ili, čak i zbog uticaja koji prijatelji imaju na nas, otežavajuća okolnost koja me sprečava? Voleti Kiša ne znači brzopleto i lakomisleno odmah verovati kako je sve što je uradio plod genijalnosti, ali ja sam čvrsto ubeđen da je bolje videti kako Kiš ovde u liku Orfeja postiže bitno proširenje dijaloga sa Ničeom i radikalnu intervenciju koja ima duboko filozofski karakter, nego sve pretvarati u „šćepanizme” i poruge. I premda nemam rešenje, ni posle četvrt veka, za ovu dilemu, imam samo/osporavajuće i de/konstitutivno viđenje smisla dijaloga u kojem se, nadam se, može bez zadnjih primisli otvoriti svaka dilema, pa i samoga sebe dovoditi u pitanje, ali uvek gledati šta je od toga korist srpske književnosti.

Za mene je pitanje ljubavi postavljeno u jesen godine 7464. godine po vizantijskom računanju vremena poetički izazov prvoga reda, u njemu se i bez vizantijske obrade antičkih povesti, perifrastičkih po svojoj prirodi, može načiniti veliki poetički luk do onoga što je za srpsku književnost najbitnije. Pri tome je važna i snaga uspomena, meni, jedna prošla mladost, pa i to što sam još uvek živ, dvadeset godina nakon što sam izbliza video lice smrti. Tumačenje književnosti, izazov hremeneutike i osećajnosti, imaginacije i znanja, sve je to spleteno u jedno čudo u kojem promiče život, profesorski, u kojem se pazim da ne skliznem iz akademske discipline u privatnost, ali želim da sačuvam ličnu obojenost onoga što radim i do čega mi je stalo, kao da ću samo u tome samome sebi još jednom reći sve je dobro, još smo tu. Još je tu, za mene, Kiš, njegove knjige i čitanja, još mislim da je od svakog master-narativa bolja književna imaginacija. Na početku Grobnice se umesto lica ljubavi ugleda – lice izdajnika, kao da je Kiš tu hteo da otvori dijalog sa Andrićem i onim traganjem za licem lepote u Andrićevom poslednjem, nedovršenom romanu. Ja danas lice ljubavi, u šali, zovem masterfrajla i priviđa mi se renesansnih platana. Onaj ko vidi lice izdajnika taj ubija, onaj ko vidi lice ljubavi je na strani života.

Dok pišem, na televiziji na nekom čudnom kanalu na kojem je neko, možda i ja, zastao gledajući kakve se svakovrsne gluposti prikazuju, možda je Kiš tako nešto gledao odlazeći u smert, ide neka slaba, prizemna ekranizacija romana Manon Lesko. Fatalna ljubav, čudo njene čistote u bludnici i njena moć u plemiću i teologu, raskol stereotipa i unutrašnji paradoks koji obećava oslobađanje. Kurtizana, ili kurva u nekom običnom detronizovanom i izvanaristokratskom smislu – ima i toga kod Kiša. Njegova dva romana kojima je ušao u srpsku književnost, premda je pre toga napisao antologijski „Izlet u Pariz”, upravo se mogu razlikovati u odnosu prema idiosinkraziji bračne ljubavi i jednom dubljem otkriću koje je za Kišovu prozu ostalo suviše porazno. U prvom je reč o poznom proizvodu apsolutizacije ljubavi u nemogućim, logorskim okolnostima. Kako je ta ljubav docnije iščezla iz njegove ka logorima okrenute proze, to je već posebno pitanje, u kojem se psihologija i poetika jezivo sučeljavaju. U drugom je ljubav nešto drugo, nemoguća, orfička, i istovremeno tako jadno predrasudna kao da je Kiš hteo da žigoše celu generaciju i njene istorijske zablude. Nakon što je već jednom ljubav gledao u krojcerovskom grčenju mesa, u kojem kurvarluk nikada nije stvarno dionizijska svetkovina, više se na to nije poetički vraćao, dok su mu lauta i ožiljci i dalje ostali pred očima. Veliki luk Kišovog dela – od lautana do potonje Laute – nije slučajni prsten u koji je uhvaćen Kišov orfizam, to je razlog da se nad njim i posle toliko godina mora ozbiljno zamisliti. Iz perspektive celog opusa, njegovog lautanizma i defabulanizma, Kišu se može pripisati i nešto što verovatno nije moglo u času kada je izašla Mansarda. Veliki pisci postižu i više od onoga što hoće, ali mali tumači ne vide ni ono osnovno, a nekmoli ono što bi moglo da ima svetske razmere.

Aleksandar Jerkov

Letopis Matice srpske