Građanin je konačno odlučio da uživa. Uživanje se, kao što znamo, ne odlaže. Dakle, uživanje mora da počne. Sada i ovdje…
Uostalom, svi žele da uživaju. Ne postoji nijedan živi stvor u zemlji, na zemlji, u vodi ili na plavetnim nebesima koji nije sklon uživanju. Život bez uživanja i nije neki život. Građanin je mnogo propatio misleći, sasvim pogrešno, da će kroz patnju stići do blaženstva koje je, samo po sebi, uživanje…
Manuo se svih zabluda, svih starih sklonosti, ratosiljao se patnje koja će ga, možda, možda, mejbi, dovesti do blaženstva i smirenoumlja, i jednostavno, a tako i treba, odlučio je da uživa, već tog jutra koje i nije bilo baš za uživanje…
Svanulo je onako kako ne treba, ali ipak je svanulo, i to je, razumije se, bilo dovoljno da uživanje započne. Tri-četiri- sad i uživaj! Uostalom, mislio je naš građanin, sve velike odluke u životu se donose onako iznebuha, gotovo na prepad. Prosto-naprosto grešni čovjek sebe mora da zaskoči i šokira da bi li konačno počeo da uživa…
I cigarete se ostavljaju naglo, bez predumišljaja, kao što se bez zadrške skače u sinje more, riječni brzak ili jezersku mrtvaju. Sve velike, dakle, odluke donose se tako ili nikako. Ko to shvati ima šanse da proživi život u uživanju. Onaj koji se skanja i predomišlja može samo da oplakuje sopstveni život gledajući kako odlazi poslednji vagon poslednjeg voza koji odlazi na neko mjesto uživanja…
Svako iuživa na svoj način, razmišlja naš građanin. Neko, onako baš uživa, poneko malo manje uživa, a većina se tek sprema da uživa u jedinom poklonjenom životu. Ovi što baš onako svojski uživaju, pravi su majstori uživanja. Uživanje je za njih, reklo bi se, prava rutina, polusvjesna reakcija na život koji im je od početka bio pravo- pravcato uživanje. Uživali su juče, uživaju danas, uživaće, po svoj prilici i sjutra, iako su oni koji malo manje uživaju skloni da tvrde da će uskoro biti drugačije. Valjda građanski izbori sa tim imaju neke veze, misli naš građanin koji se, naravno, sprema da započne svoje uživanje. Dakle, životna logika, odnosno logika uživanja svodi se na jednostavan zaključak: bitno je da oni koji baš uživaju malo manje uživaju, a da oni koji malo manje uživaju- baš uživaju. O onima koji se tek spremaju da uživaju, a među njima je pomenuti građanin, niko ni riječ. Nekako mu dođe da oni i nijesu nikome važni u ovim vremenima sveopšteg, umalo i opštenarodnog uživanja…
Neko je, jednostavno, rođen za uživnje. Taj neko se, jednostavno, srodi sa uživanjem. On, opet jednostavno, ne bi ni mogao da živi bez uživanja. Ko mu uskrati uživanje- uskratio mu je i život, što je, pomišlja naš pomenuti građanin, najveći grijeh od svih grijehova na ovom grešnom svijetu uživanja. Elem, ovi koji su se srodili sa uživanjem, kojima je život jedna velika uživancija, ne bore se za život, nego za uživanje. Što je, u demokratskim i evroatlanskim društvima, pravo svih uživalaca u životu. Njihovo pravo je da uživaju, pravo drugih je da pomalo uživaju, a pravo trećih, kojih je najviše i koji su koliko do juče tantalovski patili, je da se spremaju za uživanje. Na kraju krajeva, po logici demokratskog uživanja, niko ne može biti uskraćen za uživanje koje je i najveća tekovina svakog uživalačkog društva, pa i našeg društvanceta za uživanja…
Zbog toga, pomišlja naš građanin koji je naglo odlučio da uživa, naši uživaoci uživaju u svom uživalaštvu kao u opijumu iz starih i dobrih i pomalo istočnjačkih vremena. Stoga, zaključuje pomenuti građanin koji je iznebuha i ničim izazvan odlučio da baš uživa, svaki ministarčić i direktorčić neodoljivo podsjeća na drevnog pušača drevnog opijuma koji je prost-naprosto, a po nirvani zakona, osuđen na totalno uživanje. Totalno uživanje svih navedenih ministarčića direktorčića i ostalih uživalaca uživanja može ponekad da dojadi i da se pretvori u totalnu muku uživanja. Totalno, dakle, uživanje polako ali sigurno postaje uživalačko iživljavanje što je opasno i za onoga koji se iživljava u uživanju, a i za one nad kojima se uživalački iživljavaju svih ovih godina, decenija, stoljeća i milenijuma koliko i traje ova opijumska i uživalačka strahovlada…
Dakle, rezonuje naš građanin koji je naprasno odlučio da uživa, ni uživanje, samo po sebi, nije pravo uživanje.Gledajući i slušajući sve one koji baš uživaju i sve ove koji pomalo uživaju, a željeli bi da uživaju baš, i sve, a njih je najviše, koji se u mukama tek spremaju da uživaju ili pomalo ili baš, građanin je gotovo odustao od uživanja. Pogodila ga je, kako bi se to stručno reklo, uživalačka kriza iako i nije počeo da uživa…
Nego, svaki početak je težak, ispravno i dubokoumno razaznaje građanin, čvrst u poljuljanoj odluci da se prikloni veseloj hordi uživalaca opijenih svim blagodetima užasnog evroatlanskog i mondijalističkog uživanja. Opijumske povorke i ovako i onako, a uporno i svakodnevno grade neki gori uživalački svijet u kojem će se i bolje i više uživati…
Naš građanin, koji je čvrsto odlučio da počne sa uživanjem, izlazi na terasu, na čas pogleda u sivkasto nebo i u sivkastu zemlju pod sobom i u slobodnom padu prepušta se užasu uživanja…