Uvodna studija
Nije neophodno zgrebati s Tibeta naslage budizma; taj sloj se kao prah lako oduva i onda se čovek nađe oči u oči s onim što je Tibet oduvek bio, čak i pre budizma, hiljadama godina.
Bon je zapravo praksa i to podroban, precizan, sistematski ritualni dodir između čoveka i natprirodnih sila. Bon je praksa mističnog askete; tako on održava vezu s nevidljivim silama. Religiozna metafizika koja se nalazi u korenu praktičnih postupaka ni ovde nije drugo nego drugde, bez izuzetka kod svih drevnih naroda. Postoji samo jedna metafizika. Potpuna celina ove metafizike, u njenom drevnom obliku jeste – Veda. Praktični sistem Bona bez Vede jeste riskantna magija, ili nemotivisana vraxbina. I onaj ko čita tibetanske misterije bez poznavanja suštinskih misli Vede, oseća samo strašno užasavanje, a ne razume njihovu pravu suštinu.
Osnovno učenje Vede jeste da se može videti, osetiti samo neznatno maleni deo sveta i to samo njegov spoljni omotač koji je materijalan; neuporedivo veći deo je nevidljiv i nematerijalan. Sudbina sveta, zbivanja, čovekovog bića, uzroka, porekla i istinskog smisla kosmičkih pojava nalazi se u nevidljivom nematerijalnom svetu. Ono što svojim čulima možemo iskusiti samo je teško materijalno telo sveta; iza, ispod tela, u telu, oko tela nalazi se stvarnost koja je nedostupna za čula. Pre nego što je čovek otelotvoren u ovu materijalnost i posle njenog odbacivanja živeo je i živeće kao nevidljiva duša.
Istinski sadržaj metafizičkog učenja jeste da postoji jedna jedina stvarnost: duša; ono što nije duša, to je čarolija, maja. Opsena je i ceo ovaj materijalni svet, nastaje, promine, nemirno se menja kao san. Opsena su mnogi duhovi, sablasti, demoni, jer su svi oni samo proizvodi mašte duša. Opsena je čak i gomila bogova. Postoji samo jedna stvarnost, jedino je postojeća: duša. U Bonu se ova metafizika podrazumeva sama po sebi i priroda je pretvorena u krv. Veliki praktični sistem polazi od toga i to primenjuje. Smisao svake prakse i misterije Bona: raspršiti opsenu, obračunati se s čarolijom maje, izaći iz sveta zabluda, neznanja, omame, snoviđenja i vratiti se u stvarnost, duši. To je cilj asketskih vežbi kao što je tumo; to je rukovodilo velike svece Tibeta kao što su Naropa i Milarepa; to je cilj rolanga, čoda ali pre svega Barda. Ime pravog povratka u stvarnost jeste Staza prava kao strela, Mahajana, Veliki put. To je tibetanski Bon.
Jednom je Aleksandra David-Nil putovala Tibetom kao prosjakinja. Na putovanju su je napali razbojnici, oduzeli joj novac i hteli da je ostave kada joj je, kako je poznavala dobro religiju i običaje naroda, pala na um spasonosna misao.
Veoma uzvišenim glasom počela je da izgovara jednu kletvu Bona. Proklela je razbojnike, i sve njihove pripadnike, rođake, svako biće koje je igda bilo s njima u dodiru, novac koji su joj oduzeli, prizvala je vojsku dakinija, veštica, demona, đavola, furije, krvožedne aveti, vampire i duhove koji dave. Razbojnici su se toliko uplašili da su joj brzo vratili novac i počistili se.
U svemu tome, kaže David-Nil, najneobičnije je bilo dejstvo koje su izazvale tamne reči kletve. Atmosfera je bila okultna. Kao da se atmosfera u stvarnosti ispunila teškim prisustvom pozvanih čudovišta. Za tren oka svi su bili pod pretećim i teškom pritiskom. I ona sama je osećala da se nalazi na pragu neizrecivog užasa. Grupu na drumu obuhvatila je masa nevidljive napetosti, izgledalo je da iznenada može da nastupi elementarna nesreća, munja, stena koja se kotrlja, oluja, orkan ili prolom oblaka; ali je mogla da bane i grabljiva zver; a moglo je da nastupi i neko pakleno čudovište. Sve ono što potiče iz Tibeta obavijeno je ovakvom okultnom atmosferom. U svakoj reči ovih misterija ima nešto što nije bezazleno. Čovek ne može biti dovoljno oprezan, ne može ih primiti dovoljno ozbiljno i ne može ih dovoljno poštovati. Asketska praksa tibetanskog Bona beskrajno je opasna. U Tibetu se govori o stotinama slučajeva u kojima je reč o tome kako je nastradao čak i asketa koji se nalazi pod budnom pažnjom učenog i brižnog učitelja, kako je poremetio, poludeo, ili ne jednom iznenada umro pod zagonetnim okolnostima. Knjige Aleksandre David-Nil pripovedaju o više ovakvih karakterističnih slučajeva.
Okultna atmosfera u rečima misterija, odnosno u magičnim formulama zrači iz vanredno visokih sila koje se prizivaju. To je delom svojstvo tibetanskog jezika, delom pak dolazi otuda što su hiljadama godina reči tokom praske upile natprirodne sile; međutim, na koncu, razume se, sve zavisi od dejstva formula. Kao posledica stalnih primena ovih formula kao da je vidljivi i nevidljivi svet u Tibetu bliži jedan dugome. U Tibetu nema čuda. Zašto? Jer da se zbiva nešto vanredno podrazumeva se samo po sebi. Kao posledica mistične askeze koja traje hiljadama godina kao da je lakše prestupiti iz materijalnog sveta u nevidljivi i iz nevidljivog u materijalni svet. I ne samo da je lakše prestupiti. Granica je tako blizu, tako je nesigurna, toliko je isprobijana i toliko se posvuda nalazi da čovek može i da se obeznani, nesmotreno da je prestupi, da se spotakne, da se nađe s druge strane. Sve to može biti jedan jedini tren koji može biti nepopravljiv. Blizina granica nevidljivog sveta izaziva stalne i užasne napetosti i navodi na onespokojavajuća očekivanja. To je objašnjenje okultne atmosfere. Sa svim onim što stiže iz Tibeta treba biti beskrajno oprezan.
Evropejac treba da iskazuje oprez prema tibetanskom Bonu, jer je to držanje koje se očituje iz asketske prakse i koje živi u rečima formula, što je on tokom vremena potpuno zaboravio. Evropejac dobro razume ponašanje svojih istorijskih ličnosti kakvi su Perikle, Cezar, Petar Veliki i zna da se u njima ispoljava vanredna snaga duše. Razume još i ličnosti svoje poezije, Ahila, Eneju, Parsivala i zna da su oni očitovanje herojske duše. Ali već uopšte ne razume ono očitovanje herojske duše koju ima mistik, prorok, asketa, svetac.
Misli da herojstvo duše u svim slučajevima doseže spoljni rezultat, takozvani uspeh; ovaj uspeh jeste: glas, slava, posledica velike odlučnosti i velikog čina, moćan i snažan prizor, primer koji očarava. Ako u nekome živi herojska duša, ta vera danas ovde treba da bude takva kao da je vatromet, čovekove oči moraju biti opsenjene veličinom čina.
Međutim, herojstvo duše ima i drugu ličnost, koja je odomaćena na Istoku. Herojstvo se ne očituje prema spolja, nego prema unutra; heroj nije kralj, nije vojskovođa, nije državnik, nego mudrac, asketa, mistik, pesnik, filozof. U drevna vremena nije pravljena razlika između herojstva ovih dveju vidova ličnosti. Homer je herojem nazivao borce Ajanta i Hektora isto kao proroka ili pevača. U Evropejcu postoji herojska duša koja se očituje prema spolja; a nema onoga herojstva koje je usmereno prema unutra, religioznog, asketskog i mističnog herojstva.
Beznadežno je pak razumeti tajnu tibetanskih asketa i tibetanskih misterija bez doživljaja unutarnjeg heroizma. Niko u Tibetu, u kome je probuđena herojska duša, nije se brinuo oko toga kakvo će ona dejstvo izazvati u drugome, kakav će uspeh postići i kakav će prizor biti za ostale. Istinski heroji askeze živeli su tako da za njih niko nije znao, umirali su u nekoj pećini Himalaja i kosti im nikada nisu bile pronađene. Ovaj način života se u Kini naziva čuvena „bezimenost“. Bezimenost zato što je možda neko prosjak na drumu, niko ne zna šta živi u njemu; ali je čuven zato što je herojska duša uzdigla čoveka na nečuveno visoku razinu bića. Na Istoku postoje stotine i hiljade ovakvih ljudi koji žive u čuvenoj bezimenosti, oni katkada čak i skrivaju svoju zdravu pamet i prema spolja se pokazuju kao lude, ili pajaci, kako ih u njihovom naporu da se usredsre prema unutra ne bi omeo spoljni svet. Život spoljnjeg heroja odigrava se pred licem čovečanstva; život unutarnjeg heroja jedino pred licem Boga.
U Tibetu čak i o životu najvećih heroja, svetaca, jednog Narope, ili Milarepe sačuvale su se samo naivne legende. I sve što se može saznati o životu velikih asketa, jeste priča, ima instruktivni ton, poučava, ali nije realno.
Sve što je spoljno, u Tibetu je sasvim nepouzdano i neuhvatljivo. Nema fakata, nema godina, nema podataka, nema spomenika. Stvarnost se nalazi unutra.
Aleksandra David-Nil tibetanske askete naziva sportistima duše. To je površna zabluda, nesporazum, gotovo glupost pravog Evropejca. Cezar i Napoleon nisu bili sportisti; bili su ljudi herojske duše. Ni tibetanski asketa ne provodi sam iz sporta četrdeset godina u pećini, na visini od četiri hiljade metara i ne jede ništa drugo sem koprive; to je herojska duša. Ona herojska duša koja živi prema unutra, prema nevidljivom, pred licem Boga, odrič ući se sveta, ne vodeći računa o čoveku, zanamarujući svoje telo, u postu i na ciči zimi, odevena u krpu načinjenu od vreće, zadubljena u meditiranje.
Asketska praksa Bona nije ništa drugo do Staza prava kao strela herojske duše; njome polazi onaj ko želi da istupi iz opsene materijalnog sveta i da se vrati u stvarnost.
U osmom veku prema našem računanju vremena na drevni Bon se nataložio budizam poreklom iz Indije. Novo učenje unelo je malo izmena u starom; uglavnom samo nazive. Ali, ako je moguće, još je bolje podvuklo ono što je u tibetanskoj mistici bilo važno: strast odvajanja od opsene materijalnim svetom. Ranije se ova opsena nazivala maja; sada joj je ime postalo: sansara. Sansara je vidljivi svet, besmisleno lutanje u njemu, kružno kretanje neznanja, opijenosti, rađanja, patnji, smrti. Raniji naziv za oslobiđenje bio je atman; sada je budizam raširio izraz nirvana. Nirvana je oslobođenje, potpuna budnost.
Budizam i Bon su se stopili u više vidova. Najčuvenije ovakvo stapanje jeste konfesija karđipta koja je preuzela netaknuti Bon, ali ga je utopila u budističku metafiziku. Karđipta je čuvena po tome što je ova konfesija dala Tibetu velike svece. Sveci: Tilopa, Naropa, Marpa, Milarepa živeli su oko preloma prvog milenijuma prema našem računanju vremena. Tilopa je učio u Indiji.
Za njega je čuo mladi Naropa i pošao da ga traži kako bi postao njegov učenik. Na Istoku, naročito u drevna vremena Učitelj je imao sasvim posebnu ulogu. Znalo se za dva oblika rođenja: za telesni, rođenje od oca i majke, ali važniji od njega bilo je duhovno rođenje. A ovde su i otac i majka bili jedna ličnost: učitelj, na tibetanskom: guru. Guru je bio i otac i majka, ali je bio i bog, nadljudsko biće. Ništa nije bilo tako važno kao izbor gurua i vernost prema njemu. Tilopa je izbegavao mladog asketu. Naropa je tada počeo da ga progoni.
Tilopa ga je izvrgao poruzi i poigravao se s njim. Naropa pak nije odustajao.
Na koncu se nikada nisu susreli oči u oči. Učitelj koji se igrao žmurke s učenikom koji ga progoni tim specifičnim postupkom, što se neprekidno skrivao od njega i samo posredno dolazio s njim u dodir, vaspitao je mistika, maga koji je dostojan divljenja.
Veliki svetac Tibećana pak bio je Milarepa. Milarepa je mag, asketa, nedostižni učitelj svih vežbi Bona i pesnik. njegove pesme i danas recituju i citiraju lame, deca i žene u manastirima, crkvama, na pijaci. Milarepina ambicija je bila da tokom jednog jedinog ljudskog života dosegne savršeno prosvetljenje. Nije računao na to da će se opet roditi posle bezvremenog vremena i da će onda nastaviti rad prema oslobođenju; svoj zadatak ne odlaže za drugi svet gde kao živo biće u lakom duhovnom telu može brže da napreduje ka Budi, nirvani, budnosti. Herojska duša ni u jednom Tibetancu nije bila tako moćna kao u Milarepi. Asketa je više od trideset godina živeo sam u planinama. njegova sestra dozna gde je, nađe ga i zove ga da se vrati u svetovni život. Milarepa je odbija. Istovremeno se javlja i prvi rezultat njegovih dugotrajnih asketskih vežbi: već uspeva da istupi iz teškog materijalnog tela, može da obilazi prostore sveta i ume i da leti svojim zemnim telom.
Najviši rang duhovnog puta Tibeta je takozvana Staza prava kao strela. Staza je prava kao strela zato što bez kolebanja odbacuje svaki obred, predrasudu, tradiciju, ne vodi računa o dobrim i lošim postupcima, sudelovanjima, nagradama, odabira smer, zaputi se i s nepokolebljivom usredsređenošću napreduje ka jedinom cilju, ka nirvani, ka savršenoj budnosti. Većina vežbi Bona jeste askeza herojske duše na pojedinim odsecima Staze. Takve su „Svakodnevne vežbe“ koje pružaju misli za meditaciju, takvo je učenje o „Oslobođenju“, takvo je učenje učitelja Tagpo Lhadxe, takav je deo koji govori o snu, čiji je cilj da čovekovu svest o budnosti i snu poveže u jednu neprekidnu celinu.
Takva je stanica koja pripada Stazi pravoj kao strela, koju opisuje misterija rolang. Asketu na njegovom putu mogu da ometaju tamne demonske sile i za njihovo savladavanje pogodno sredstvo je jezik umrlog čoveka koji treba pribaviti pod jezovitim okolnostima.
Dve najveće misterije Staze prave kao strela jesu: tumo i čod.
Usamljeni tibetanski pustinjak često boravi u planinama na nadmorskoj visini iznad pet hiljada metara u improvizovanoj kamenoj kući i živi tu osamljeno po petnaest-dvadeset godina. U takvim okolnostima najveći neprijatelj ljudskog života nije nedostatak hrane nego hladnoća. Askete međutim poznaju postupak koji su nasledili od davnina i koji njihovo telo održava u konstantno jednakoj temperaturi. Ta toplota se naziva tumo.
Tumo nije fizička, nego duševna vatra. „Mlaki, meki pokrivač bogova“, kao što kazuju knjige. Kada ga čovek probudi u sebi, on pada u tihu obeznanjenost. Po anatomiji tibetanskog mistika, postoji povezni kanal između semena nagomilanog u slabinama i mozga. Ovaj kanal reguliše temperaturu tela s tim da se temperatura koja zrači iz semena raspoređuje po telu. A da ljudsko telo u ovakvom stanju stvarno ispunjava žar semena, čak samo seme koje se razliva, o tome govori legenda. Ona kazuje da je asketa stajao na pristranku bez odeće, među surovim stenama, na pustom mestu, u zimskoj ciči. Pod mlakim, mekim pokrivačem bogova, u svojoj obeznanjenosti nije ni primetio da mu se približava ljubomorna žena s oštrim mačem u ruci. Ona je iz osvete, jer ju je muž ostavio i povukao se u planinu, želela da ga ubije. Mač mu je zarila u leđa, ali na čudotvoran način iz tela askete nije potekla krv, nego sperma.
Neophodan preduslov tumo vežbe jeste vanredno snažna sposobnost mašte i koncentracije. Asketa mora da nauči da svojom sposobnostima proširuje nevidljivi kanal za provođenje semena. Dugim veržbama kanal se toliko može proširiti da u njega može da stane ne samo čovek, nego i ceo postojeći svet.
Asketa mora da skine svu odeću i vežbu najpre da izvodi u zoru pre rađanja sunca samo nekoliko trenutaka, ali može duže ostati u slobodnom prostoru. Najvažnije stanice vežbe su ovo:
1. Celokupnu duhovnu snagu asketa koncentriše na povezni kanal između semena i mozga i zamišlja kanal tanak kao vlas. Tibetanski naziv za kanal je uma. Kao u Indiji, i u Tibetu su u tesnoj vezi seme i vatra. Toplota stiže u telo preko ume.
2. Asketa u umi izaziva vazdušni tok. Čini to propisanim disanjem. Način disanja je osnova svake asketske vežbe. Vazdušni tok oživljava vatru semena i podiže je u visinu.
3. Koncentracijom se uma od vlasi širi na debljinu palidrvca, pa malog prsta. U međuvremenu ne sme da se zaboravi ni pojačavanje vazdušnog toka. Što je kanal prostraniji, treba primenjivati sve intenzivnije disanje propisano u tom cilju.
4. Kanal postaje širok koliko ruka. Prema gore i prema dole struji vreo vazduh i sve više raznosi vatru semena. Što se više podstiče, sve vatreniju paru odaje.
5. Kanal ispunjava celo telo. ^ovekovo telo je preobraženo u jednu jedinu umu.
6. Uma se širi na planine, na celu državu, na zemlju i na svet. Celokupni svemir je kanal u obliku ogromnog valjka. Asketa više ne oseća da je telo, da je čovek, da stoji na kamenu, da je oko njega meterijalna priroda. Pada u obeznanjenost i oseća da plovi na mlakim jezicima toplote koju je izazvao sopstvenim disanjem.
Uvežbani učitelj tumoa ovih šest stepenica postiže već za pola sata i u Tibetu se zna za pustinjaka koji je danima, čak sedmicama živeo neprekidno u pokrivaču bogova. Milarepa pripoveda u svojoj autobiografiji kako ga je jednom zimi među vrhuncima Himalaja, gde se povukao da se preda promatranju, izvan kuće iznenada uhvatila mećava. Devet dana je sneg vejao bez prestanka, besneo je orkan i Milarepu je spasao tumo: stajao je pod okapinom stene, čak je skinuo i svoju odeću od vreće, i izazvao je tumo. O tom čudnovatom spasenju pesnik ja napisao lepu mističnu pesmu i nju svaki učenik tumoa treba da zna.
Put unazad je istovetan:
1. Asketa umerenije diše i time se umanjuje vrelina vatrenih jezika. Uma se polako povlači i ponovo obuhvata samo telo čoveka.
2. Kanal se još više sužava i nije širi od čovekove ruke.
3. Disanje i vazdušni tok treba sve više smanjivati, ali se mora obratiti pažnja da se to ne dogodi isuviše brzo.
4. Kanal se lagano sužava i postaje koliko palac, pa mali prst.
5. Uma je sužena na širinu palidrvceta.
6. Uma je tanka poput vlasi.
7. Uma nestaje. Istovremeno se gubi i toplota, ali ostaje samo njeno dejstvo. Asketa pak živi u onom duhovnom stanju koje je u njemu izazvalo širenje na celokupan svemir.
Čod doslovno znači presecanje. Književni prevod mogao bi biti: pogubljenje.
Postoje tri misterije čoda: bela, crna i crvena, takozvana gozba. Asketa svoje sansara-Ja žrtvuje trima misterijama i sebe samog preporučuje bićima drugog sveta. U prvom slučaju pak cilj je dosezanje pića života, amrite; žrtvovano telo se naime na mističan način preobražava u životvornu vodu i to piće asketa daruje svetu – neka njegovim posredstvom svako pribavi spasenje.
U drugom slučaju cilj je obračun s nagomilanim kalom tokom prethodnih života. To je crna gozba. Kao što se u rukopisu navodi, obično se održava u suton. Asketa po pravilu bira mesto opterećeno takozvanom karmatičnošću: groblje, raku, mesto gde je neko nastradao. Naime, na ova mesta stalno dolaze bića s drugog sveta. Prema toj zamisli, nasred beskrajne močvare nalazi se brdaš ce pepela. Ova slika izražava nagomilan talog davnih života.
Crvena gozba je zapravo pogubljenje. Asketa sebe jednom i zauvek odseca od materijalnog bića opsene. Pogubi svoje sansara-Ja. Osnova čoda, to jest celokupne tibetanske mistike, Bona – jeste migspa. Migspa znači zamisao. Čovek za vreme meditacije snažno prigrli izvesnu, uglavnom određenu sliku i svom snagom sebe u njoj doživljava. Mislima je tako dugo i tako intenzivno učvršćuje da slika u njemu oživi. Kada je sliku oživeo, on sam je već po pravilu u ekstazi. Jedan elemenat slike treba da postane autonoman: to je osnovni elemenat okultne psihologije. To je migspa. Postupak je vanredno poguban, jer slika koja je postala autonomna lako može da ispolji takvo dejstvo koje može biti kobno za asketu. Važno je: u sve se sme ići samo do odrerđene granice i budnost treba podići na tako visok stepen da autonomna slika nikada ne postane bezgranični gospodar iznad čoveka.
Ova složena situacija visoke kategorije, naravno, može se postići tek posle dugih vežbi. Slike prizvane čodom raspametile su, čak i ubile bezbroj tibetanskih kandidata za askete. Uvodna slika crvene gozbe predstavlja Vaxru-Dakini (boginju zaštitnicu asketa) koja jednostavno odrubi glavu jogina.
Posle odrubljenja, položi ga, raščereči, iščupa mu creva, baci ih lešinarima. Sudeonik čoda sve to mora da proživi najintenzivnije: treba da vidi sebe kako mu iz vrata šiklja krv, kako mu je rasporen stomak, creva prosuta i kako se oko njih glože smrdljive ptičurine.
Spoljašnjost misterije čoda je sledeća: asketa, ili nalxopra, kako ga nazivaju Tibetanci, uz sredstva nabrojana u rukopisu, na odabranom mestu, blagovremeno, sasvim sam udubljuje se u meditaciju. Udubljivanje obično započinje time što posmatra Mandalu. Mandala je simboličan crtež ili šara. Kada željena slika iz uputstava već oživi, nalxopra je dospeo na ivicu ekstaze, započinje ritualna igra.
Igra predstavlja niz uzastopnih geometrijskih pokreta. Rukama i nogama se izvode strogi pokreti, određeni s milimetarskom preciznošću. U vazduhu, po zemlji se ispisuju simbolični crteži, treba ritmično lupkati, usput udarati u tamburin (damura) i duvati u frulu (kangling) načinjenu od cevanice.
Bubanj i frula pozivaju demone na večeru. Sto je postavljen: to je koža askete; sama gozba: meso, kosti, krv askete. U međuvremenu treba se moliti glasno, treba prizivati Najvišeg (Dharma-Kaju, doslovce duhovno telo najvišeg Bića), zvati gurua, velike učitelje drevnosti i na određenim mestima treba izgovarati čarobnu reč velikog „Phata“.
Drama koja ledi krv u žilama doseže kulminaciju. Smisao crvene gozbe: „Od nezamislivih vremena, u bezbrojnim oblicima progutao sam bezbroj bića kao hranu, za odeću, kao uživanje, za ukras, za druge razne potrebe i tako sam održao svoje razmaženo telo, tako sam postao dovoljno snažan kako bih se suprotstavio prolaznosti. Sada je došao dan da platim svoj dug. Ovo parazitsko telo prepuštam i dajem kao žrtvu za ništenje. Dajem svoje telo gladnima, svoju krv žednima, svoju kožu neodevenima, kosti kao ogrev onima kojima je zima. Svoje radosti onima koji pate, dah svoga života onima koji time žele da ostanu u životu (David-Nil).“
Asketa se na kraju odriče svih prednosti koje bi mu pripale njegovim žrtvovanjem. Moli Veliko Znanje da rezultat koji je postigao učini ništavnim. Nema potrebe za izuzetnošću, nije mu potrebna slava. Šta je hteo? Saznati stvarnost i raspršujući opsenu vratiti se u stvarnost. Nije mu potreban glas, ime, slava – želi da ostane bezimen. „Ne treba mu nagrada. U carstvu istine nema zasluga!“
Potom se duh može pravo kao strela uzdići i vratiti se u Dharma-Kaju – u nirvanu. A oni dani, ili meseci, ili godine koje asketa još provodi ovde na zemlji, neka prominu u potpunom odricanju od njegovog Ja. Da služi čovečanstvu.
A služenje znači da upozorava druge ljude: duša je ovde, sada u ljudskom obličju dosegla izuzetan oblik, jer u njoj sjajka neka malena svetnost. Dok je živela u tupom, omamljujućem biljnom, životinjskom ili demonskom biću, bila je bespomoćna. Sada se javila prilika da se potpuno probudi. Nalxorpa svoj život posvećuje tome da širi svetlost i da razbudi što više ljudi.
Bardo Todol, tibetansku „Knjigu mrtvih“ preveo je na engleski lama Kazi Dava Samdup, protumačio je Evans-Venc i objavio oksfordski univerzitet. U laminoj knjizi pod naslovom „Yoga and secret doctrins“ pak nalazi se i sažeta rasprava manjeg obima.
Bardo označava prelazno stanje. Kao što je noćni san prelaz između jučerašnje i današnje budnosti, tako je Bardo prelaz između dva života, noć putovanja na drugi svet. Prema Bonu, Vedi i kasnije prema učenju budizma, duša posle smrti dospeva samo onda na svoje konačno mesto ako je sebe iskupila.
U ovom iskupljenju čoveku pomaže u Bonu više misterija Puta pravog kao strela, a naročito čod. Ko je utonuo u materijalni i čulni svet, nikada se nije osvestio u stvarnosti, nije se trudio da dospe do budnosti, nije praktikovao askezu, nije redovno meditirao, nije bio religiozan, on će posle smrti isto tako ostati u samsari kao i u ovdašnjem životu. Postoji samo jedan jedini kratak period kada se duši otvara mogućnost oslobođenja: tren smrti. Bardo kaže da, kada čovek umre, u sasvim kratkom periodu, za budne koliko vremena treba da neko pojede ručak, za omamljene, bolesne, slabe koliko vremena treba da čovek pucne prstima, otvara se kapija koja vodi ka oslobođenju. Onoga koji stupa u drugi svet prima duh Najvišeg Bića kao Blistava Prasvetlost. Sve granice se rastaču, sve prepreke nestaju, sva vrata se otvaraju. Duša čoveka za to vreme bez zapreka može da se vrati u svoj drevni dom, u carstvo Najvišeg Bića.
Najveći broj duša je omamljen i pospan i ne zna šta im se događa. Užasne se od blistave svetlosti, skriva se, plaši, povlači. A onda su duše već i izgubljene. Propuštaju da uhvate ruku koju im je Najviše Biće pružilo. Nisu prepoznale stvarnost. Nisu razumele da ona, sama duša nije drugo do svetlost, prasvetslost, blistavilo, jasnost, stvarnost, iskra Najvišeg Bića. I pošto nisu razumele, propustile su svoje oslobođenje; pale su nazad u opsenu u opojnost, u sansaru i dalje moraju da se sele. Započinje Bardo: lutanje po drugom svetu. Duša među sopstvenim opsenama lebdi, strepi, plaši se, užasava se, drhti i hoće da se skrije. Kuda? U majčino krilo? Još uvek veruje da se sigurnost nalazi u svetu majke. Napreže svoju snagu da stupi u krilo žene i da se ponovo rodi. Kada joj to konačno uspe, prelazno stanje je ukinuto. Duša je ponovo prispela na zemlju.
Za spoljašnje okolnosti razumevanja Bardo Todola neka ovoliko bude dovoljno: kada se čovek nađe u agoniji, porodica dovede bolesnikovog gurua, ili, ako je to zbog nečega nemoguće, drugog lamu. S Bardo Todolom u ruci lama seda pored samrtnika i pazi na momente njegovog odlaska. Kada je duša čoveka prispela na prag drugog sveta, započinje čitanje knjige. Samrtniku je u trenu smrti potrebna pomoć, neko ko će mu održavati budnost i upozoravati šta treba da čini. Onome ko je za života upućen u misteriju Bardoa stvar je olakšana: on prepoznaje značenje zbivanja koja mu se događaju. Ali ko nije bio upućen, i njemu se može pomoći. I on može da prepozna Prasvetlost i može da se oslobodi. U Bardou se mnogo lakše može istupiti iz sansare nego u zemnom svetu, jer dušu čoveka ne vezuje opsena materijalnog sveta. Za to da se putnik probudi, data je mogućnost u svakom trenutku. I zato guru, ili lama, koji sedi pored umirućeg ili umrlog i koji je u stalnoj vezi s dušom na drugom svetu, neprekidno je usmerava: ne boj se, ne budi slaba, uvidi da je ono što te opkoljava opsena, ona nema stvarnosti – postoji samo jedna jedina stvarnost,
Prasvetlost, a to si ti.
Misterija Bardoa traje četrdeset dva dana. Sam broj je važan. I u egipatskoj „Knjizi mrtvih“ četrdeset dve sudije sude duši umrloga. Značajem ovoga se sada ne možemo baviti. Lama sedi pored preminuloga četrdeset i dva dana i vodi dušu koja putuje drugim svetom. Upućuje ga u to šta treba da čini, kako treba da se ponaša, kako treba da se moli, kome da se obraća u molitvama. To učenje je Bardo Todol. Ovaj spis samo govori o važnijim stanicama na putu u drugi svet. Te stanice su: tren smrti, doživljaj stvarnosti i putovanje prema ponovnom rađanju.
Bardo Todol je najznačajnije delo među poznatim delima tibetanske mistike. Istovremeno pak na celoj zemljinoj kugli Bardo je jedna od najdubljih Svetih knjiga. Nije je pristojno kritikovati, jedino tumačiti. Pripada onim knjigama koje ne postoje zbog toga da ih čovek prosuđuje, nego da one sude čoveku.
Međutim, još ne poznajemo dovoljno tibetansku mistiku. Po manastirima lame čuvaju više hiljada tajnih rukopisa za koje su evropski putnici, kao Aleksandra David-Nil, samo čuli. Lame pak ćute.
Atmosfera tibetanskih misterija strana je Evropejcu i u više pogleda nerazumljiva. One suštinske rasprave koje govore o tumou, o vatri života, ili o snu, ili o prenošenju svesti mrtvih, uglavnom su prepune tehničkih uputstava. Razočaravajuće je, misli belac u sebi, što ovi Tibetanci umesto uzbudljivih stvari neprekidno govore o nervnim središtima, o slovima, o slogovima, o postupcima disanja, o načinu sedenja i o namerno probuđenim vizijama.
S čuđenjem zaključuje da su rasprave u trezvenom tonu i da im ništa nije dalje od pijetizma za koji Evropejac misli da je neizbežni deo mistike. Ova mistika nije blaga i nije sentimentalna. Feminizirana osećanja ovde se ne zadovoljavaju, još manje glad za senzacijama. Ova mistika je beskrajno odlučna, realna, staložena, hladna, suvoparna i tvrda kao kamen. To je mistika herojske duše koja ne stvara misterije razonode radi, ili sporta radi, nego na život i smrt, stavljajući svoju sudbinu na neopozivu kocku.
Svaka od ovih misterija je vežba. Metafizika im nedostaje, jer se ona po sebi podrazumeva. A metafizika nije, kao što bi se moglo poverovati i kao što Evropejac obično veruje, budizam, nego: Veda. Bon je magijska praksa, čija je osnova i smisao Veda. Neiskaziva tajna svake misterije je učenje Vede o tome da postoji samo jedno, duša i sve što izgleda da postoji izvan duše, to je opsena, maja. I praksa je jedna ovakva opsena. Samo simbol. Jer je cilj prakse Bona oslobađanje od opsene: za asketu koji se pak potpuno oslobodio – kaže Pho-va – „lutanje i oslobođenje nije ništa drugo do slika ispisana u vaduhu, slika bez značaja koja se sama od sebe rastače“. Simbol ima nečuven značaj u sansari, u opseni kao i svaki simbol: slovo A, Om, Hum, pokreti, reči. Najveći simbol je sveta rečenica: Om mani padme hum. Učenik meditira iznad simboličnih rečenica. Cilj: razrešiti veliki znak sveta i probuditi se u svetlosti.
Sve prakse svih misterija žele da postignu jedno: stvoriti svetlost, probuditi se, odvojiti se od opsene, raspršiti maju. U tom buđenju asketa nema potreba za drugim znanjem sem misterije Bon. Tibetanci, isto kao i Indusi, povlače oštru crtu između znanja i budnosti. Znanje je materijalne prirode; Indusi ga nazivaju vidvan; na tibetanskom: rtogpas. To je potpuno beskorisna svetovna opsena. Asketi nije potrebno znanje, nego budnost. To je: rtogpas; na sanskrtu: vidja.
Misterije čoveka ne obogaćuju znanjem. Posle doživljaja ovakve misterije niko ne zna više. Ali je mnogo više budan. To je ono što rasprava želi da postigne. To je ono što i praksa želi da postigne. Evropejac veruje da treba da postigne znanje i da ga nagomila. Čovek Istoka zna da je znanje samo teret i prepreka. Ono što je čoveku odista potrebno jeste: budnost. Kako bi se pribavila budnost, neophodan je specifičan smer znanja koji je za nas sasvim stran. Znanja: način sedenja, prizivanje slika kojima asketa svesno utiče na sebe, prizivanje simbola, ekstatička meditacija. Zbog toga misterije moraju biti nepogrešivo egzaktne. I jesu. Nigde na svetu se ne može naći ovakvo jedinstveno psihološko znanje, čak ni približno. Metodičnu praksu ovih misterija usavršavala je višemilenijumska tradicija. U odnosu na to evropska psihologija čak nije ni detinjasta. Ono što se, na primer, očituje u tumou takva je intenzivna tehnika tzv. nesvesnog obračuna u odnosu na koji je induska tantra ili kundalinska joga početnička. A ono što se javlja u prenošenju svesti mrtvih, to je takav smrtonosni skok magijske psihološke prakse kakav niko ne može naći ni kod jednog naroda. To je Pho-va, ona tehnička spremnost s kojom asketa može da preuzme svest umrloga, ili da istera svest iz tela bilo kojeg čoveka i da je zameni drugom svešću. Svaka misterija je opasna, ova je pak najopasnija od svih. Bez vođstva gurua s neophodnim znanjem ovu vežbu niko nikada nije pokušao, jer u ovoj misteriji ljudska svest treba da stupa istim onim kobnim stepenicama kojima stupa i preminuli. Pho-va se primenjuje samo izuzetno onda ako se omamljena svest umrloga silom želi alarmirati. Na jednoj od vežbi Pho-va počiva i ona sposobnost uz čiju pomoć se s pažnjom može pratiti i inkarnacija tulkua, velikih lama, Dalaj Lame.
Cilj misterija je buđenje. Ovo buđenje se postiže posredstvom disciplinovanja svesti na taj način što se s užasnom doslednošću vrši potpuno odvajanje od vidljivog čulnog sveta. Odvajanje nija cilj sam po sebi. Cilj je: oslobađanje, povratak u Veliku Prazninu, u prastanje duše. Tibetanski asketa nema drugog zadatka. Misterije Bona ništa ne grade, samo vrše raskršćavanje. To je osnova tibetanske prakse: nema šta da se zadrži, sve treba razoriti. Za Evropejca je karakteristična vladavina nad materijalnim svetom. Za čoveka Istoka vladavina nad duhovnim svetom. A ekstrem čoveka Istoka, koji je najudaljeniji od Evropejca, Tibetanac se u praksi vladavine nad duhovnim svetom ne usteže ni od nasilja.
Međutim, to što se tridesetak godina već na evropskim jezicima pojavljuje sve više dela s Istoka, a među njima i tibetanskih, ima svoj značaj. Bolji deo Evrope gospodarenje materijalnim svetom počinje da smatra jadnim i nedostojnim. Odlazi se da se uči na Istok. I ne može da se izostavi Tibet. Jer i nasuprot svih razlika koje ga odvajaju postoje i kopče koje povezuju. Veliki tibetanski svetac Padmasambhava je rekao: Upoznaj sve, ispitaj sve. A apostol Pavle zapisuje gotovo iste reči: Upoznaj, ispitaj sve i zadrži što je dobro.
Bela Hamvaš